U popularnom CZ-u su ležali Ljuba Zemunac, Arkan, Skole, Voja Amerikanac, Dafina, Ceca, a danas su tu Cvjetin, Legija, Zvezdan, Nenad Opačić i mnogi drugi članovi zemunskog klana.

MEĐU ZIDINAMA CZ-a (4)                                                                                   Broj 1018, 4.septembar 2005.
                                                                                                                                                                                                              Pise: Marko Lopušina
                                                                                                                                                                                                                 www.lopusina.com

I ubice su ljudi

Najbolji zatvorenici u CZ-u su bili Giška, (na slici), Ćenta, njegov zet Miša Cvetinović, Iso Lero i Arkan. Đorđe Božović i Rade Ćaldović su kod nas robijali 1982. i 1983. godine. Giška je bio pravi komandant Okružnog zatvora. Držao je red i disciplinu na kulturan način, zajedno sa Ćentom, tako da su i zatvorenici i čuvari bili mirni i u dobrim odnosima.

Mene su kao čoveka najviše uznemiravale ubice. Mi u Centralnom zatvoru imamo tzv. “F” odeljenje, u kome je u jednom momentu bilo čak 12 ubica. Prvi ubica kog sam ja upoznao bio je šezdesetogodišnji seljak Aca Milutinović sa Golije. U CZ je doveden zbog petostrukog ubistva svojih komšija. Mi stražari nismo strepeli od njega, ali su pravila nalagala da ga vezujemo. Postojala je opasnost da bi Aca presudio sam sebi. Kada mu je izrečena smrtna kazna streljanjem zaplakao je. A kada je krenuo u na streljanje, uhvatio me u hodniku za ruku i zavapio: "Ne daj me komandire!"

U streljani je jedan zid obložen debelim hrastovim daskama. Ispred njega je fiksirana velika stolica, načinjena od hrastovine. Aca je čvrsto vezan, a preko očiju mu je stavljen platneni povez. Sa strane je upaljen jak reflektor, koj imu je osvetljavao samo predeo grudi. Na samo nekoliko metara od Ace stajala su trojica izvršilaca streljanja sa napunjenim puškama m-48. Pucali su mu u srce. Svaki je ispalio po jedan metak. Prisutni lekar je klonulom Aci konstantovao smrt. Streljanje Ace Golijca 1987. godine bilo je poslednje izvršenje smrtne kazne u Srbiji.

- Slavko Živanović je bio poznat kao ubica iz kontejnera, ali u CZ-u niko nije znao njegovo pravo ime, jer su ga svi zvali Kanada. Zatvaran je 50 puta, uvek zbog klošarenja. Bio je težak alkoholičar, pa je dolazio ranjav, prljav, smrdljiv. Uvek je po nekoliko čuvara moralo da ga kupa ribaćom četkom, a Kanada je tom prilikom kukao i plakao. Dolazak u CZ za Kanadu je značio oporavak i ozdravljenje, ali se Slavko i pored toga pretvarado da je retardiran. Kada je, međutim, 1991. godine opet doveden u CZ Kanada je bio optužen za ubistvo iz nehata. To su njegovi cimeri pročitali kradom iz njegovog rešenja za pritvaranje. I zaprepastili su se kada su shvatili da je Kanada ubio staricu na Auto komandi svojim izgledom.

Naime, Slavko Živanović je te zime zaspao u jednom kontejneru na Auto komandi. Zamotao se u svoj veliki kaput i legao u smeće. Ujutro je jedna starica došla do kontejnera da u njega baci žar i pepeo iz svoje furune. Sipala ga je pravo na lice i bradu usnulog Kanade, koji je uz vrisak iskočio iz kontejnera. Kada je zaprepašćena žena videla krastavog čoveka, sa bradom, kao da je vukodlak, srce joj je puklo od straha. Prolaznici su pozvali policiju, a Kanada se mirno predao. To je kod robijaša u Centralnom zatvoru izazvalo poštovanje prema Slavku Živanoviću, koji se po CZ-u hvalio da je pravi kriminalac i ubica. Kada je, međutim, prebačen u Padinsku skelu i pušten na slobodu, opet je bio običan klošar.

Beogradski Fantom

Vlada Vasiljević, je pre nego je došao u CZ, bio popularan u Beogradu po svojim vratolomnim vožnjama od Slavije do Kalemgdana ukradenim "poršeom 944" Gorana Bregovića. Crveni auto je leteo 200 kilometara na sat, što je dovodilo do ludila saobraćajnu policiju. Narod je zbog toga što je Vlada bio neuhvatljiv ovom momku dao nadimak Fantom. Kada je uhvaćen u zatvoru se ponašao izuzetno korektno, poštujući kućni red. Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, mi čuvari smo zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali iako nije bio čovek njihove sorte. Mića Dandara, Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori.

Jednog dana, posle posete njegove sestre, Vlada Vasiljević je kroz šuber pobegao iz CZ-a. Tri dana kasnije se sam vratio u zatvor. Rekao nam je da je morao da obavi još jednu noćnu vožnju, da policajci ne misle da su ga pobedili. Za kaznu je dobio 30 dana u samici. Posle toga Fantom je bio zatvorenik bez mane. Izašao je na slobodu, ali je stradao u jednoj staroj "ladi", kada je sleteo sa druma kod Požarevca.

Robijaš sa minđušom

Ranko Rubežić je bio jedini zatvorenik koji je u uhu imao dijamantsku minđušu, a koju mi stražari nismo smeli ni da mu je dirnemo, a kamo li da je skinemo. Ranko je bio pravi talijanski tip momaka, po svom fizičkom izgledu i po načinu rada. Bio je nižeg rasta, markantnih crta lica, čutljiv, ali kada progovori šarmantan i kulturan. Gradom se kretao sam, uglavnom po hotelima. Rubežić je bio prvi beogradski reketaš. Novac je uzimao od hotelskih recepcionara, kod kojih se slivao Pazar od prostitutki. Svi su ga se bojali jer je imao običaj da skida bombu sa opasača i da protivnike njom udara u glavu. Počeo je da pada onda kada mu se Giška suprotstavio. Pre Rankove likvidacije sredinom osamdesetih, na kratko je bio u CZ-u. Ponašao se kao zatvorenik suzdržano. Izvršavao je sva naređenje bez pogovora. Nikada nije ni sa kim dolazio u sukob. I nikada nije dobijao batine u zatvoru.

Petorica najboljih robijaša

Najbolji zatvorenici u CZ-u su bili Giška, Ćenta, njegov zet Miša Cvetinović, Iso Lero i Arkan. Đorđe Božović i Rade Ćaldović su kod nas robijali 1982. i 1983. godine. Giška je bio pravi komandant Okružnog zatvora. Držao je red i disciplinu na kulturan način, zajedno sa Ćentom, tako da su i zatvorenici i čuvari bili mirni i u dobrim odnosima. Iso Lero zvani Džamba je bio popularan među zatvorenicima jer je štitio slabe. Imao je veliko srce i borio se za prava malih ljudi. Bio je u stanju ceo inventar da polomi ako bi čuo da je neki zatvorenik pretučen bez razloga. Tada bi se sam prijavio nama čuvarima da ga kaznimo batinama. Mišo Cvetinović i Željko Ražnatović su bili tihi i neprimetni ljudi. Arkan je kod nas bio 1983. i 1984. godine zbog upucavanja dvojice policajaca i zbog toga što je prebio nekog pukovnika JNA. Smestili smo ga u sobu broj 1 sa još 20 robijaša. Delio je sa njima pasulj i kolače, koje je mnogo voleo. Deset godina kasnije, Željko Ražantović nam je kao narodni poslanik došao u vizitu. Tada je pokušao nama čuvarima da podeli po 100 maraka, ali mi to nismo smeli da primimo. Zatočeni lopovi su ga psovali i vikali za njim: "Arkane, majku ti tvoju, i ti si kriminalac, kako možeš da nam kao političar dolaziš u posetu?"

Petorica najgorih

Najsuroviji i najnepokorniji stanovnici CZ-a bili su Totara, osuđen za 20 silovanja, Blagoje Radojević Ćora, Ljuba Zemunac, Mihajlo Divac i Voja Amerikanac. Totara je bio krupan momak, imao je običaj da hvata žene tako što bi im glavu zaglavljivao na prozor od automobila, a potom ih od pozadi obljubivao. U CZ-u je upotrebljavao svoju snagu, pa je bilo potrebno da ga nas 20 stražara hvatamo, obaramo, tučemo i smirujemo. Ćora je radio žiletom po sebi. Kada nije imao žilet skakao je na prozore, lomio staklo i ucenjivao stražare da će se ubiti. Odao se drogi, dobio sidu i "overio se".

Ljubomir Magaš je terorisao sve nas jer je uterivao red, strogu disciplinu i tražio gluvi mir dok on spava. Ko nije voleo gimnastiku ili boks, dobijao je batine od njega. Ljuba Zemunac je naterao 20 zatvorenika da 30 dana žvaću hleb od kog je on vajao šahovske figure. Ta šahovska garnitura je bila pravo umetničko delo, kome su se divile strane delegacije, kada su posećivale CZ. I danas se nalazi u Muzeju ovog beogradskog zatvora. Kad Ljuba pobesni, moralo je da ga tuče desetak čuvara i to samo oni koji su bili teški preko 120 kilograma i koji su nekada bili policajci. Jer, bilo je poznato da je Ljubomnir Magaš voleo da obljubljuje ćerke policajaca i direktora, pa su mu se za to Rakovićevci posebno svetili. Mihajlo Divac zvani Dile je bio momak brze i kratke pameti. Voleo je da napada čuvare. Dizao je čak i kasete na nas, pa smo ga zato tukli. Vojislav Raičević je bio samo pet dana u CZ-u, ali se zamerio čuvenom stražaru Koprivici, koji ga je tukao kao vola u kupusu...- pripoveda nam Jordan Antonić, nekadašnji čuvar i prijatelj 200 najpoznatijih srpskih kriminalaca.

U sledećem broju: Naslednik Ljube Zemunca

Promena izvrsena: 20 Apr 2012