o zabranjenim ljudima i njihovim delima u Srbiji
 
TOTALNA KONTROLA UMA

 
Cenzuru u Srbiji, kao zlo nadvijeno nad slobodom govora i kazivanje mislećih ljudi, pominjali su u to doba i predstavnici OEBSA i EU u Beogradu i Briselu, ali i srpski narodni poslanici, poverenici ...


Novine Toronto, br. 1428 - Toronto, 13. mart 2015.

Ima danas različitih teorija o tome kako je cenzura, ta mrgudna reč i simbol represije nad umom, najednom 2014. godine postala oštrica političkog rečnika, na koju su se mnogi posekli.

Cenzuru u Srbiji, kao zlo nadvijeno nad slobodom govora i kazivanje mislećih ljudi, pominjali su u to doba i predstavnici OEBSA i EU u Beogradu i Briselu, ali i srpski narodni poslanici, poverenici za pravdu i poverenje, opozicionari, novinska udruženja i deo javnosti. Srbija je optužena da sprovodi državnu cenzuru, da gasi elektronske društvene mreže, da smenjuje urednike, hapsi ljude sa fejsbuka, da hakuje portale i pokušava da sakrije istinu od svog naroda.

- Nema cenzure u Srbiji ! - branio se premijer Aleksandar Vučić i tražio izvinjenje evropskih zastupnika za neosnovane optužbe. Ovo se dešavalo u vreme prolećnog potopa i vanrednog stanja koji je zbrisao petinu Srbije, ali i tokom jeseni kada su sa tv ekrana i radio talasa nestale emisije "Kažiprst", "Utisak nedelje", "Insajder", "Sarapin problem" i druge.


                                                
I dok su u vladajućoj stranci i Vladi Srbije govorili da je država nedužna osumnjičena za neslobodu javnog izražavanja od strane nekih političkih zaverenika, kako domaćih, tako i iz inostranstva, ugroženi cenzurom i njihovi prijatelji su dokazivali na slučajevima oborenog portala redakcije "Peščanika", smene šefa deska Srđana Škora u "Večernjim novostima", utuljivanje sajta "Blica", policijskog saslušanja pisaca fejsbuk poruka o žrtvama poplava, da je cenzura u Srbiji uzela maha.

Slučaj je poprimio političke i međunarodne razmere kada su predstavnici OEBSA i EU u Beogradu i Briselu javno izrekli dijagnozu o postojanju teškog oblika ugrožavanja slobode govore, odnosno cenzure u Srbiji. Takav stav evropskih zvaničnika, ali i proevropskih srpskih ličnosti tumačen je kao napad na vlast, pre svega na naprednjake, koji su bili iznenađeni talasom kritike na njihov račun. Taj sukob pretvorio se 2014. godine u pravi cenzorski rat vlasti, opozicije, nezavnisnih medija i Evropljana.

Nijedna reč u politici ne zvuči tako mučno, teskobno i ponižavajuće kao cenzura. Stara je više od hiljadu godina. Čuveni Oksfordski rečnik je izvodi iz pojma cenzor, kojom je u staroj Grčkoj označavan sudski čuvar javnog morala.

Zvanično se primenjuje otkako je Gutenberg izmislio štampu, crkva inkviziciju i od kada je 1485. proradio prvi Cenzorski ured. Zagovornici slobode javne reči i demokratije godinama se hvale kako će cenzura vremenom nestati i da će čovečanstvom vladati pluralizam slobodnog izražavanja.

Po mišljenju dr Nede Todorović, profesora FPN i eksperta za medije i komunikologiju zabrane su opasnost po svako društvo, pa i srpsko, jer vode ukidanju slobode naroda.

- Cenzura je drugo lice propagande, oblika kontrole informacija koja promoviše odobrenu, zvaničnu verziju istine. U sredinama gde je informisanje ograničeno cenzurom, autocenzurom i propagandom na ivici smo odumiranja slobodnog društva i građanina kao slobodne jedinke. Lideri su oduvek cenzurisali svako izražavanje koje bi podstaklo podanike da se pobune protiv ustanovljenog poretka propisujući šta je ispravno, a šta neispravno.

Mana cenzure je što liči na korov i što je, kada se ne neguje plodno tlo za slobodu javne reči i u vreme velike demokratizacije sveta, na pragu 21. veka, ima svuda i sve više. Danas zabrane javnog izražavanja koriste sve države kao deo sistema savremene civilizacije da bi zaštitile svoje zakonom propisano jednoumlje. Cenzura je ugrađena u vladavinu svih država sveta kao instrument kontrole individualnog i kolektivnog mišljenja i izražavanja.

Zamišljena kao institucija čiji je zadatak da štiti zakon, moral, bezbednosti, klasične društvene vrednosti i javnu reč od zloupotrebe u svim godišnjim dobima, cenzura se, upotrebljavala i zloupotrebljava u svim režimima radi zaštite interesa političara na vlasti, društvene elite ili moćnih vlasnika medija.

Zabrana javnog nastupa prilagođavana je vremenom prateći razvoj i dominaciju svih vrsta stvaralaštva i svih medija. Cenzura se prvo primenjivala na javno govorenje, potom na knjige, na umetnost, zatim na štampu, pa na radio, televiziju i film, da bi u 21. veku postala čuvar podobnosti svih medija, a posebno elektronskih portala, sajtova i društvenih mreža. Srbiju nisu zaobišli ovi procesi, s tom razlikom što u našoj zemlji odvajkada, pa i danas postoji običaj da javne ličnosti, pogotovo političari, govore kako cenzure uopšte nema!?

U tome jeste paradoks postojanja i funkcionisanja cenzure u Srbiji. Svi je se odriču, a svi je primenjuju. I to ne samo kao kontrolu ili zabranu slobode izražavanja, već i kao kaznu za nepodobnu misao ili kao likvidaciju prejakih reči ili dela. Zabrane misli i dela su najstrožije u Srbiji bile u vrema ratnog, poratnog i vanrednog stanja. A ona su nam se dešavala 1945. godine, pa 1966, zatim 1980. i onda 1990. i 1999. kao i 2003. godine i sada 2014.

Srbija je u vreme komunizma zabranjene ideje i kazivanja nazivala neprijateljska propaganda, u samoupravljanju je to bila nepodobna informacija, a danas u demokratiji je nepoželjna istina. U periodu komunizma od 1945. godine i samoupravljanja do 1990. godine, država i moćni slojevi društva primenjivali su policijski, sudski, politički i samoupravni embargo kao zaštitu od govornika i stvaralaca račvastog jezika, buntovnog pera i kritičkog filma.

Na listi zabranjenih ličnosti za pokazivanje u javnosti bili su, na primer, članovi kraljevske porodice Karađorđević, četnici svih pokreta, a posebno sledbenici đenerala Draže Mihailovića, osuđenici sa Golog otoka, partijski disidenti i neposlušni intelektualci, emigranti, umetnici sa svojim viđenjem stvarnosti i kreatori slobodnih formi izražavanja.

Tužilaštvo i sud, Partija i policija, čuvari režima preko zabrana javnog kazivanja i izražavanja čuvali su Josipa Broza Tita, Jugoslaviju, Savez komunista, JNA, samoupravljanje i u tome preterivali.

- Posle pada "liberala" u Srbiji i maspokreta u Hrvatskoj uvedena je strahovlada. U Kragujevcu su, kao šund, spaljivali stripove Alan Ford. To je bila akcija koju je vodio kasniji gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović. Posle predstave Kafanica sudnica ludnica Brana Crnčević je izgubio pravo na autorski i novinarski potpis. Čuveni novinar Politike Aleksandar Nenadović je 15 godina bio bez potpisa. Ni ja nisam smeo da pišem o politici na svoj način sve do Titove smrti - opisuje cenzorsku atmosferu tih godina novinar Milomir Marić.