|
Položaj i status srpskog naroda u rasejanju zavisi od odnosa domicilne
useljeničke države prema strancima, a posebno prema Srbima, ali i od
odnosa matice prema Srbima u iseljeništvu.
Pravno gledano Srbi u tuđini imaju status iseljenika, gastarbajtera,
nacionalnih manjina i zanemarenog naroda, odnosno etničke grupe. Zavisno
od unutrašnje i spoljne politike, pojedine države EU priznaju Srbima
status etničke grupe i pomažu aktivnosti srpske zajednice, kao što je
slučaj sa Švajcarskom i Rumunijom, Mađarskom i Švedskom. Dok pojedine
države EU ne haju za srpski narod iako je u većem broju prisutan, kao
što su Austrija i Slovenija.
U toj istoj Staroj Evropi kako EU često naziva sebe, Srpska pravoslavna
crkva je u nekim zemljama prihvaćena kao verska zajednica i njoj se
plaćaju državne nadležnosti zavisno od broja vernika ili od broja
polaznika u Srpskoj školi veronauke i jezika, kao što je slučaj u
Švedskoj. U Nemačkoj pak Srpska pravoslavna crkva je obično udruženje
građana i nema takve donacije i brigu nemačke države.
To su ujedno problemi za spoljnu politiku Srbije koje ona treba da
rešava kako bi status srpskog naroda u EU i ostatku sveta bio ujednačen.
Međutim, Srbija kao država na tome ne radi. O Srbima u rasejanju se u
matici poslednjih meseci ćuti. Dijasporu su sa svojih naslovnih strana
izbrisali mnogi mediji, pa čak i list koji je namenjen Srbima u svetu je
ukinio rubriku dijaspora na svom sajtu.
Srbija kao država ne tretira srpski narod kao jedno nacionalno biće od
11,5 miliona duša. Deli ga na Srbe u matici, Srbe u regionu i Srbe u
dijaspori o kojima najmanje brine. Dokaz za to je činjenica da Uprava za
dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova još nema direktora, i
činjenica da dijaspora nije ugrađena u strateška dokumenta nove Vlade
Srbije.
Što je najgore država Srbija krši sopstvene zakone koji se odnose na
Srbe van Srbije. Srpska dijaspora, koja u Srbiju godišnje šalje oko
četiri milijarde evra, godinu dana nema adresu u Srbiji kojoj može da se
obrati za pomoć i obaveštenja, niti ima kome da uputi svoje predloge i
zahteve.
Skupština Srbije je usvojila Zakon o dijaspori i Srbima u regionu 2009,
koji je ustanovio Savet za Srbe u regionu, kojem predsedava predsednik
Republike. Zakonom je definisano da se Savet sastaje najmanje jednom u
tri meseca. Međutim, ovo telo sastalo se samo dva puta za poslednje tri
godine, a poslednji put za Vidovdan 2013.
Pre pet godina konstituisana je Skupština dijaspore i Srba u regionu,
koja bi trebalo da bude krovna organizacija celokupnog rasejanja, ali se
nije sastala poslednje dve godine, a neće ni ove 2015. Tako se stvorila
situacija da matica krši vlastite zakone u svom odnosu prema sprskom
nacionalnom biću u tuđini.
Postavlje se onda pitanje ako matica Srbija nema jedinstven stav prema
statusu Srba u rasejanju, kako će onda zemlja EU i njihova vlast da
gradi svoj odnos prema podeljenim Srbima na srpski narod iz Srbije, iz
Republike Srpske, iz Crne Gore, iz BiH i iz Hrvatske.
Istovremeno u zemljama EU srpski narod je sve masovnije poprimio strano
državljanstvo i utopio se u Nemačku, Austriju, Švedsku, Francusku,
Švajcarsku. U Švedskoj postoji udruženje Srba koje insistira na tome da
naši ljudi više ne budu samo Srbi, već i Šveđani i da se predstavljaju
jao švedski Srbi. I za to traže podršku države i matice Srbije, ali je
ne dobijaju, jer otadžbina ne iskazuje janso svoj stav prema dijaspori.
Odnosi Srbije i njene dijaspore od završetka Drugog svetskog rata do
danas prošli su kroz razne faze državnog i maćehinskog odnosa preme
iseljenom narodu. Jugoslavija je uhodila, hapsila i ubijala srpske
emigranata tokom Brozove vladavine. Doduše, u to vreme SSRNJ kao
politička organizacija brinula je o statusu srpskih radnika na
privremenom radu u zemljama Staroj kontinenta, jer je Tito ugovorio
izvoz gastarbajtera iz naše otadžbine. SSRNJ je osnivao klubove i
društva, slavio sa njima Dan mladosti i Dan republike, da bi lakše Srbe
pretvorio u Jugoslovene i da bi kontrolisao iseljene radnike u državama
zapadne Evrope. Istovremenoi Titova Jugoslavija je sa stranim zemljama
regulisala status Jugoslovena i Srba u Evorpi, pa su oni dobili status
radnika na privremenom radu ili gastarbajtera.
U doba vladavine Slobodana Miloševića iseljeni Srbi su korišćeni za
masovne demonstracije u otadžbini i dijaspori, koje su organizovali
lažni ujedinitelji, odnosno saradnici Udbe.
Kada su demokrate došle na vlast posle 5. oktobra 2000. obećavale su
povratak kralja, monarhiju, uspostavljanje srpske tradicije, povratak
Srba iz dijaspore, restituciju njihove imovine, i čak njihov dolazak na
vlast. Ništa se od toga stvarno nije dogodilo, jer su čelnici SPO i SRS
koji su to obećavali, i DOS zaboravili na srpsku dijasporu. Samo je
otvoreno Ministarstvo za dijasporu, koje je služilo iseljenicima i
gastarbajterima kao šalter za klanjanje, za traženje pomoći i za
saradnju, za koju demokratska država nije ni danas spremna.
Srbi su raseljeni i žive u 159 država sveta. Sa svakom od tih država
matica Srbija bi trebalo da ima biletelarni ugovor o regulisanju odnosa
i statusa Srba u tim zemljama, ali ih nema. Srba u dijaspori ima oko 2,5
miliona.
Najviše ih je u Severnoj Americi, preko pola miliona, koji imaju status
iseljenika, potom u Nemačkoj, oko 400.000 sa statusom radnika na
privremenom radu i u zemljama regiona, Rumunija, Mađarska, Hrvatska, sa
statusom nacionalne manjine.
Bez statusa su Srbi u Sloveniji, Austriji, gde su među najbrojnijim
stancima, ali i u Australiji i drugim državama. Zašto, pa zato što
njihova matica ne vodi o njima brigu kao majka, već kao maćeha.
Ima doduše država koje prete Srbiji da se ne meša u njihove unutrašnje
odnose i pokazuje interesovanje za Srbe, koji su njeni građani. Poznato
je naime da Srbi olako uzimaju strano državljanstvo i da radije postajui
Nemci, nego li što ostaju Srbi.
Možda je i taj prekor i takva vrsta asimilicije razlog što niko od
državnih institucija u Srbiji nema precizne podatke o broju Srba,
srpskih naučnika, diplomaca, sportista, a i srpskih klubova i udruženja
u rasejanju.
Ministarstvo spoljnih poslova ima nepotpun adresar klubova u 49 zemalja,
a Kancelarija za dijasporu raspolagala je sa listom od oko 500 u 90
država sveta. I dok u MSP rade na potpunoj evidenciji, dobili smo
podatke da u Sloveniji ima 38 klubova, u Švajcaraskoj oko 70, koliko i u
Švedskoj, u Rumuniji 32, u Nemačkoj stotinu, Francuskoj 40, a u dalekoj
Australiji 41. U Austriji ima 60 klubova u savezu i 10 van njega, od
toga najviše u Beču - 11. U Danskoj je aktivno 6 klubova i udruženja, u
Rusiji i Češkoj po dva, a na Malti, u Kini i Grčkoj po jedno.
Srpsko društvo "Sinđelić" iz Geteborga je među prvim, pre četiri
decenije, osnovano u Evropi. Pored Folklornog ansambla, okosnice društva
su Košarkaški klub, Šahovski klub, Fudbalski klub, Organizacija žena i
Penzionersko društvo. Klub danas ima 987 članova.
U rasejanu SPC ima oko 200 hramova, parohija, crkveno-školskih opština
na svim kontinentima. Od 38 eparhija SPC većina se danas nalazi van
Srbije, odnosno u drugim otadžbinskim zemljama, Crnoj Gori i Republici
Srpskoj, ali i u inostranstvu i dijaspori. U svetu postoji i 130 srpskih
medija, uglavnom amatreske organizacije, bez profesionalaca.
Imamo u tuđini i 356 grobalja i spomenika kulture. To su sve srpski
tragovi u tuđini, koji mogu da se aktiviraju i iskoriste za promociju
srpskog naroda i podizanja njegovog ugleda. Umesto toga država je izvela
niz velikih prevare nad Srbima u rasejanju i time zloupotrebila vlastiti.
Prva je bila sa akcijama pomoći otadžbini, gde su milioni upućeni
srpskom narodu i izgradnji zemlji završili u fondovima kojima danas
raspolažu pojedinci.
U isto vreme, devedesetih dok je otadžbina gorela zbog rata i
bombardovanja, humanitarni radnici iz dijaspore su maltretirani na
carini, a njihova humanitarna pomoć u lekovima, hrani, medicinskoj
opremi, odeći i pomagalima je kriminalizovana i preprodavana na pijacama
po srpskim zemljama. Miloševićeva vlast se nije bavila pregovorima sa
evropskim državama oko statusa naših ljudi, već je formirala fantomsku
Svetsku srpsku zajednicu koja je glumila srpskog ujedinjitelja na Starom
kontinentu.
Treća velika prevara matice prema dijaspori izvođena je punu deceniju
zloupotrebom državnog prava na mobilizaciju naših državljana u rasejanju.
Naime, i pored toga što je SFRJ ugašena, što je JNA raspuštena, što su
vojne obaveze drastično smanjene, pa i ukinute, matica je devedesetih i
sve do 2009. godine hapsila i osuđivala mlade Srbe iz inostranstva, zato
što nisu služili vojni rok.
Srbima iz rasejanja se na vraća nekad oduzeta imovina, a dobijanje
srspkog pasoša i državljanstva se debelo naplaćuje. Najgore je što su
vršene mahinacije prilikom poslednjeg glasanja Srba u rasejanju koji su
učestvovali na izborima u Srbiji. Time je iskazan stav da država nije
zainteresovana za političko angažovanje srpskog naroda napolju, a ni kod
kuće.
Država Srbija nema političku volju da uključi dijasporu u javni i
politički život. To se najdrastičnije vidi po tome da Srbija nikada nije
popisala, dakle nije izbrojala koliko Srba živi u inostranstvu i nikada
nije objavila spisak državljana Srbije sa pravom glasa u dijaspori. Jer,
ambasade i konzulati imaju spiskove vlasnika srpskog pasoša i
državljanstva, ali taj podatak skrivaju i biračkim telima dostavljaju
nepotpune spiskove glasača u rasejanju. Zato je malo Srba iz dijaspore
na listi ljudi sa pravom glasa.
U čemu je problem?
Stranke na vlasti se boje glasova Srba iz rasejanja da ne promene
izborni rezultate, jer ne mogu da kontrolišu glasače iz dijaspore.
Primetno je da u poslednje vreme Statistički zavod Srbije insistira na
podatku iz popisa da u tuđini živi svega 313.000 Srba iz Srbije, kao da
ostali Srbi nisu važni matici. Evo tih statističkih podataka kojima se
srpska dijaspora svodi na par stotina hiljada ljudi iz Srbije:
Statistika svedoči da 313.411 stanovnika Srbije živi čak u 159 zemalja
sveta. Najveći broj emigranata iz Srbije - čak 70.488 osoba - živi i
radi u Austriji. Nemačka je druga obećana zemlja za naše sunarodnike i u
njoj živi 55.999 stanovnika Srbije. Za njom sledi Švajcarska u kojoj se
naselilo 41.008 Srba iz Srbije, Italija u kojoj živi 23.340 osoba iz
Srbije i Francuska u kojoj je nastanjen 20.231 naših bivši sugrađanin.
Time se iskazuje tvrdnja države da ona preuzima brigu o državljanima
Srbije u tuđini, ali ne i o ostalim Srbima koji su deo nacionalnog bića
srpskog naroda.
Zbog svega toga treba priznati da za ovako ponižavajući odnos države
Srbije kao matice prema rasejanim Srbima po svetu snosi i sama dijaspora,
koja se neprestano ponaša o kao ucveljeno dete, a ne kao odrasli čovek.
Svedoci smo neprestanog sagniranja i molećivih zahteva za pomoć, sa
jedne strane, a sa druge strane, pojava pojedinaca koji se predstavljaju
kao veliki ujedinjitelji Srba u dijaspori, zarad lične promocije i
koristi. Potrebno je da se dijaspora sama organizuje, da se sama bori sa
svojim problemima, da izabere svoje predstavnike i podnese otadžbini
svoj nacionalni program za zadacima, ali i zahtevima.
Neophodno je da srpska dijaspora deluje kao jedno nacionalno biće, a ne
kao skup klubova zavičajnog karaktera, kao zajednica posvađanih Srba
unutar Crkve, unutar srpske kolonije, unutar zemlje u kojoj žive i rade.
Mi svuda u državama EU imamo duple saveze Srba, hramove sa duplim
imenima svetaca, raskolnike, frakcionaše, bunadžije, Srbe koji priznaju
ili ne priznaju vlast u Srbiji, a svi oni gledaju da kupe stan u
Beogradu.
Potrebno je da Srbi u svakoj od država EU imaju svoju JEDNU i JEDINU
krovnu organizaciju koja će da predstavlja njihove interese u toj zemlji,
ali i u Srbiji. Šira srpska javnost i mediji u matici ne znaju ko je ko
u dijaspori, ko koga predstavlja i kome treba pomoći da lakše obrazuju
svoju decu ili da se bave srpskom kulturom.
Zašto se iseljeni Srbi ne ugledaju na rasejane Jevreje i ne foriraju
Svetski Srpski savez i artikulišu svoje interese i odnos prema zemlji
domaćinu, ali i matici. Sve dok se dijaspora ne bude složna i
jedinstvena, dok ne iskazuje svoj jedinstveni stav prema EU i prema
Srbiji kao matici, države EU, a i država Srbija će i dalje da igra na
nejedinstvo i neslogu u dijaspori kao argument za svoju nepažnju prema
srpskom narodu i prema Srbima u dijaspori kao delu nacionalnog bića
izvan otadžbine.
Marko Lopušina,
istraživač dijaspore
Prag, 11. jun 2015.
|
