| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
NIKO NE ZNA ŠTA JE RAT DOK NE IZGUBI SINA!
|
Potresno svedočenje roditelja
NIKO NE ZNA ŠTA JE RAT DOK NE IZGUBI SINA!
Izgubio sam dva sina i ćerku, a treći sin je teško
ranjen. Ćerke Radmila je krenula u rat da osveti braću i poginula na Igmanu.
I danas plačem za njima – kazuje Milenko Bjelica ...
Novine Toronto, br. 1454 -
Toronto, 20. novembar 2015. |
 |
|
Kada je u četvrtak uveče u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu premijerno
prikazan dokumentarni film „Djeca“ o 54 ubijenih vojnika u krvavom ratu
u BiH, u na licima gledalaca pojavile su se suze.
Ovo je priča o zaboravljenim herojima, o trojkama koja su poginula za
slobodu srpskog naroda tokom devedesetih godina u BiH. Osamnaest srpskih
porodica je izgubili po troje dece, što je istorijska tragedina posebne
vrste. Oni su, branili jedino što su imali i jedino što vredi u životu
svakog čoveka, svoje roditelje, svoje sestre i braću, svoj rodni prag i
svoju decu – kaže režiser filma Denis Bojić iz Televizije Republike
Srpske.
Majka Joka Milovanović iz sela Miroslavci kod Lopara imala je sedmoricu
sinova. I svi su bili na ratištu. Izgubila je tri sina. Tripun i Miodrag
Lazarević su poginuli 31. maja 1992. godine na majevičkom ratištu. Treći
sin Đojo poginuo je 9. oktobra 1995. u Podrašnici pored Mrkonjić Grada.
Njegovo telo je nađeno tek 11. apirla 1996.
|
UBIJENI ISTOG DANA
Mileva Lazarević, majka iz sela Šadić kod Vlasenice izgubila je sinove
Bora, Savu i Stanka tokom 1992. godine. Boro je ubijen ispred svoje kuće
u leto 1992. Braća Savo i Stanko su ubijeni iz zasede u mestu Cikotska
Rijeka istog dana 23. decembra 1992. godine. Zbog tuge za braćom njihova
sestra je izvršila samoubistvo.
|
Niko ne zna šta je rat dok ne izgubi sina. A ja sam
izgubio dva sina i ćerku – priča Milenko Bjelica, ratni invalid i otac
poginulog Janka, Dragana i Radmile Bjelica - Sinovi su mi poginuli u
leto 1992. godine. Janko je stradao u mestu Šestaljevo nadomak našeg
sela Trnova, a Dragan je ubijen na planinskom prevoju Rogoj. Njihova
sestra Radmila je krenula u rat da osveti braću i poginula na Igmanu
oktobra 1994. godine. I danas plačem za njima. Moj treći sin Zoran je u
ratu teško ranjen, ali je ostao živ...- otkriva zrno svog zadovoljstva
otac Milenko.
Prvo troje dece dobio je sa suprugom Slavojkom početkom sedamdesetih
godina. Milenko Bjelica je radio kao vatrogasac i školovao decu. Danas
ima 71 godinu invalidsku penziju. Njegovi sinovi Janko i Dragan su
završili zanatsku školu, a ćerka Radmila je bila fizerka i medicinska
sestra. Imala je samo dvadeset godina kada je poginula.
Kad su joj braća poginula Radmila je stalno govorila da će da ide u rat.
Ja sam je odgovarao od toga, ali nam na njeno navaljivanje popustio i
sredio joj da bude vezista u komandi našeg mesta Trnovo. Jedan pokvareni
Hrvat je međutim, mimo mog znanja prekomandovao Radmilu na Igrman, u
komandu Vojske RS. Radila je kao bolničarka. Ubijena je u napadu Armije
BiH na zaštićenu zonu UN i Vojsku RS. Rat smo preživeli ja i moj treći
sin Zoran, koji je hvala bogu, oženjen im ima četvroo dece. Moj unik
Vasilije Bjelica je naslednik, čuvar porodičnog imena. Zahvaljujući
njemu živeće Bjelice i dalje u Trnovu – priča danas deda Milenko Bjelica,
inače, voni ratni invalid.
|
DVA PUTA UBIJENI
Od osamnaest porodica, njih šesnaest su izgubili u ratu po tri sina, a
dve porodice su izgubile po dva sina i ćerku. Svi su bili punoletni i
svi su bili vojnici Vojske Republike Srpske. Međutim, pored toga što su
izgubili decu, i time ubijeni prvi put, roditelji su stradali i drugi
put. Od svih 18 porodica samo četiri su danas žive. Ostale su se iselile
iz svog zavičaja ili ugasile, jer su roditelji pomrli, a naslednika nije
bilo – opisuje ovu tragediju Denis Bojić, režiser potresnog filma “Djeca”.
|
Porodica Marka i Mileve Župić iz sela Gustovare nadomak Mrkonjić Grada
izgubila je tri sina u jednom danu. Stevan, Živko i Veljko Župić
poginuli su 10. oktobra 1995. od ustaša prilikom okupacije Mrkonjić
Grada. Njihova tela su eshumirana iz masovne grobnice i preneta na
seosko groblje 1. aprila 1996. goine. Majka Mileva, koja ima 81 godinu,
živi sama sa svojom tugom i napukim srcem već dve decenije.
Moj muž Marko je umro mlad, pa sam ja sama podizala naša tri sina.
Rođeni su bili u periodu od 1967. do 1971. godine. Radili su kao šumari
u Šumskom gazdinstvu. Živeli smo do rata od prodaje šumske građe i drva
za ogrev, ali i od poljoprivrendih radova na imanju. Bili su odrasli
ljudi, koj isu razmišljali o ženidbi, a onda se dogodio rat...- seća se
majka Mileva Župić.
Sva trojica Stevan, Živko i Veljko Župić želeli su da idu u rat.
Govorili su majci da njima nema života u kući u Gustovaru ako njihova
zemlja i narod nisu slobodni.
Molila sam ih da barem jedan od njih ostane sa mnom, da ne budem sama,
da ima na kome kuća da nam stoji. Nekako sam ubedila sina Veljka da
ostane kod kuće. Bio je samo jedan dan sa mnom, jer je u našu kuću došla
vojna policija i odvela ga pod izgovorom da se nije odazvao na
mobilizaciju. Po zakonu imala sam pravo da imam jedno dete uz sebe, ali
ko je tada u ratu brinuo o zakonu. Sva trojica su otišli su u rat puni
elana i želje za slobodom. Nijedan od njih mi se nije vratio živ...-
žali i danas majka Mileva Župić, koja leži bolesna u svom domu.
Braća Steva, Živko i Veljko Župić imali su 25,27 i 29 godina. Nijedna od
njih nije bio ženjen i nije ostavio majci potomke. Od njihove pogibije
majci Milevi je prepuklo srce. preživela je tri infarlta. O njoj danas
brinu sestra Bosa Gvero i njen sin Dušan, koji Milevu voze na groblje,
da kako kaže, „razgovara sa svojom decom“.
Marko Lopušina
|
|
Oglasavanje Marketing
|
