|
Prvi januar, podne, počinje snimak Bečkog koncerta, svečano okićena
dnevna soba, upaljene sveće na klaviru, kristalne čaše pune vinom i
voćnim sokovima za nas decu, svečana atmosfera i haljinice na karneriće.
Cela porodica na okupu, poređana pred televizorom.
Godinama priželjkujem da kupim kartu i vidim tu atmosferu uživo ali ne
namešta se nikako. Moja ambiciozna majka ne samo da nije dozvoljavala da
slušamo koncert bez da smo odslušali ceo program više puta, nego i ruke
moraju da imaju podrezane nokte. Nije dozvoljavala da uživamo u muzici
dok je ne razumemo, a to je značilo besomučno ponavljanje nasnimanih
arija na magnetofonskoj traci. Bečki koncert je uprkos njenoj torturi
nudio uvek nezaboravan doživljaj, san koji sam sanjala, da se nađem bilo
gde, u publici među mirisnim damama, u orkestru među violinama, u
dirigentskoj palici, u buketu cveća raskošno poređanom po pozornici, u
prigušenim svetlima, pod krinolinama primadona, samo da sam tamo.
Prvi januar 2016.godina, podne, pripremam se za odlazak na koncert u
Torontu, Roy Thomson Hall, Salute to Vienna dirigent Andras Deak. Nisam
umorna od prošlogodišnjeg dočeka, osećam uzbuđenje, završavam pripreme.
Okupana, namirisana, manikirani nokti, prelistala sam program da znam
šta me čeka. Malo mi sala oskudno okićena, ali ispunjena do poslednjeg
mesta. Konferansije se obraća sa najlepšim željama u Novoj nastupajućoj
godini, a onda niže lirske zapise slika koje dočaravaju svaku
kompoziciju ponaosob.
Širom otvaram oči, da budem sigurna šta čujem. Ovako je isto majka,
uprkos svojoj strogoj prirodi, opisivala slikovito muziku a ja slušala.
Tako sam jedino i bila u stanju da se saživim.
Primećujem da su pored orkestra, u programu i gosti, igrači i balerine i
tenor i sopran. Dirigent se klanja upućuje i on najlepše želje.
Okreće se orkestru intonira nekoliko taktova, naglo prekida. Kroz šalu
nam objašnjava da su zaboravili program. Diže palicu orkestar intonira
ponovo, sad nekoliko taktova više, zatim daje znak za prekid. Obraća se
publici i pokazuje da ga svrbi noga. Zatim kreće sve iz početka. Takav
sklad profesionalnog vođstva u kome i šala i improvizacija ne izgledaju
ništa manje od savršenstva, samo je maestro koji za sobom ima na
desetine godina koncerata. po raznim zemljama sveta, u stanju da to
dočara. U Torontu je ovo tek sedmi koncert, ali se projekat istovremenog
izvođenja širi čitavim kontinentom.
 Orkestar
kao jedan diše, nižu se izvođači, divna muzika, iznenađenja jedno za
drugim preplavljuju svaki minut. Primadona izlazi na pozornicu i svira
solo violinsku deonicu, zatim odlaže violinu i nastavlja da peva.
Dirigent nestaje sa scene, tenor ga bezuspešno doziva i odlučuje da
otpočne bez njega. Nakon nekoliko taktova dirigent pušta glas, sve zvuči
dobro a onda se uloge menjaju i tad se magli pogled, vibrira duša,
otvara nebo.
Valceri, polka, marš. Šala, smenjivanje scene, predivni pokreti balerina,
interakcija s publikom, smeh koji trese galerije, zaustavlja se na
pokret palice. Svaki put osetim, pre njegovog znaka za početak tišinu,
ali oblu belu punu tišinu koja nije iščekivanje nego odmor, pred pojavom
savršenstva. Osećam kako nas razbija kao eho. Pade mi napamet Markuze
koji je u Meduzinoj glavi video prikladan i večan simbol umetnosti -simbol
užasa kao lepote, užasa uhvaćenog u prijatnom obliku veličanstvenog
predmeta. Ja bi pak izabrala preraspodelu uloga u umetnosti.
Publika pod dirigentskom palicom aplauzom stvara muziku, dirigent svojom
razbarušenošću ruši predrasude i konvencije, smehom u svečarski dan ne
interpretira nego stvara umetnost. Interakcija a ne obožavanje, trenutak
a ne večnost, bliskost a ne izolacija umetnosti. Ovaj dirigent, zna da
umetnost prestaje biti istinita ako više ne pogađa i onog ko je stvara i
uživaoca. Pisac bi reko da je umetnost spoznaja putem osećanja, ona je
logika čistog, apsolutnog osećanja.
Iskustvo i prošlost nas uči da nas nema čemu naučiti, ako pretenduje da
bude genije budućnosti, tj. umetnost. Sve što sam znala, proživela ili
naučila palo je u vodu na taktove Štrausovog Radeckog marša, pomoću
kojih sam postala deo kreativnog procesa umetnosti i doživela ono što
sam sanjala od detinjstva, da se dirigent okrene publici i njome
diriguje. Pijano, forte, stakato, menja se tempo aplauza.
Radost i smeh u svečarski dan su pod palicom umetnika i uživaoca
umetnosti, opčinjena potvrđujem da savršeno može i mora da dude proizvod
ljubavi prema umetnosti.
Na vreme rezervišite karte i vidimo se, sada već tradicionalno 1.
januara popodne.
Violeta Dimitrijević
|
