|
Sećate se pripovetke koju je napisao Ivo Andrić "Aska i vuk"?
"Aska i vuk" je pripovetka u kojoj je pisac igrom za goli život jagnjeta,
simbolizovao umetnički nagon čoveka kao instiktivni otpor protiv smrti i
nestajanja.
Aska je nestašna i radoznala ovčica koja mnogo voli, igru, balet,
umetnost. Aska je uporna u svojoj želji da nauči da igra balet uprkos
pokušajima njene majke da je zaustavi u toj nameri.
Jednog dana se našla, lice u lice, sa strašnim vukom. Suočena sa smrću,
uplašena i svesna da joj u tom trenutku niko ne može pomoći Aska je
odlučila da igra, za svoj život.
Aska je umesto smrti odabrala život.
Nije se predala, nije odustala, nije otišla. Ostala je i preživela.
Zašto je Aska važna u ovoj priči?
Aska je za mene simbol života srpske dece sa Kosova i Metohije.
Dece kao što su Filip Šubarić, iz Štrpca, Branko Dašić iz Brestovika,
Jugoslav Kostić, Milena Arsić, Kristina Petrović iz Raniluga, Danilo
Bojić iz Velike Hoče, Atanasije Radić iz Orahovca, Milica Đorđević iz
Prizrena...
Filip Šubarić je igrao jednu od glavnih uloga u filmu "Enklava". Sam
naziv filma dovoljno govori o čemu se radi.
To je film o životu Srba u jednoj od enklava na Kosovu i Metohiji. U
getu, u logoru.
Za Filipa gluma je uobičajena pojava. On nije morao da "ulazi" u lik
dečaka koji je izložen svakodnevnim napadima komšija. Strah, napadi,
provokacije su utakni u Filipov život. I on mora da bude Aska u
komšisko-vučijem okruženju.Trči za loptom na livadi, čuva ovce, ide u
školu... kao da vukovi ne postoje. Glumi hrabrost, odvažnost,
neustrašivost. Ne predaje se, ne odustaje, ne odlazi.
Film "Enklava" je prikazan širom Srbije, stigao je i u Kanadu. Gledaoci
su film propratili aplauzom. I suzama.
Zar je moguće da se tako živi? Kako neko može u srcu Evrope da živi kao
logoru?
Može, videli smo da može. Da li je trebalo da vidimo film da bi
poverovali u neverovatnu priču dece sa Kosova i Metohije? Sve ove godine
su došle i prošle, mi smo se "osvestili" posle prikazivanja jednog filma.
Šta smo učinili da Filipu i ostaloj deci bude lakše?
Obrisaćemo suze, zaboraviti film i nastaviti svoj život tamo gde je i
bio pre filma.
A šta je sa Filipom?
Filip nije postao filmska zvezda.Njegov život se nije promenio.
Verovatno se nije ni "opario".
On nije čak ni stigao da ide na mnoge premijere filma. Jer on je samo
dete iz sela Štrpce. Premijere, spekatkli, kokteli traže zvučna i
poznata imena. Kao što je Anica Dobra.
Fića je posle ovog filma ostao je gde je i bio. Sa mamom Natašom, i još
tri brata u svom selu Štrpce.
Udovica Nataša sa četiri sina, okružena Albancima i ispitivačkim
pogledima male srpske provincije.
Dve različite muke, a udarci izjedanačeni.
Branko Dasić je bio nas gost pre 5 godina, tačnije 2010. godine. Tada je
imao 10 godina, a na plećima je nosio mudrost stogodišnjaka. "Svako
treba da se vrati na Kosovo" govorio je vrlo ozbiljno.
Nisu ga ponela svetla Toronta, šarenilo prodavnica i udobnost velikih
automobila. "U Brestovik mi je najbolje. Išli smo mi po Srbiji, probali
da se skućimo, ali nismo mogli sreću da nađemo."
"A znaš zašto ne bih mogao da živim u Kanadi" pitao je gledajući me
najplavljim i najbistrijim očima.
"Vaše nebo nema zvezde" rekao je mirno i gledajući u daljinu...
Tada sam prvi put pogledala u kanadsko nebo. Zaista, nije bilo zvezda.
"Znaš Branko, verujem da su se sve zvezde preselile na kosovsko nebo.
Uprkos svetskom poretku koji vam je nametnuo tamo, one stanuju na vašem
nebu i noću ulaze u vaše jastuke da vam donesu najlepše snove.."
Pre 10 godina u gostima nam je bila folklorna grupa iz sela Ranilug, iz
Kosovskog Pomoravlja. Toronto Star je na dve stranice doneo ogroman
članak pod nazivom "Deca rata su došla da igraju". Tekst je pisao o
životu srpske dece okružene bodljikavom žicom. O Mileni, Jugoslavu,
Kristini, Jeleni, Milanu, i njihovoj ljubavi prema igri i pesmi koja im
je spasila život. Igrali su i pevali da pobegnu od strahova.
.
"Folklor nas je sačuvao, dao snagu da izađemo iz kuće i idemo na probu,
samo se tada nismo ničeg plašili. I evo nas ovde, meću vama, našom
braćom da igramo i pevamo zajedno", govorili su nenametljljivo i skromno.
Kao što je i Aska sačuvala svoj život igrajući, tako su i deca iz
Raniluga čuvala sebe kroz pesmu i igru.
Atanasije Radić je imao samo 4 godine kada sam ga prvi put videla u
Orahovcu. Pitao me je odakle sam.
"Iz Ameriku" odgovorila mu je majka. "Pa jesi li nam donela neki luk i
strelu?" pitao me je ne trepćući.
"Nisam, a zašto ti treba?" pitala sam ga.
"Gledao sam film gde su Indijanci ubijali kauboje sa strelu i luk kad su
kauboji došli da im uzmu njihovu zemlju. "
I sad mi pođu suze kad se setim našeg razgovora. Atanasije sa svoje 4
godine života je znao da je to njegova zemlja, da tu pripada, i tu
ostaje.
Od tada je prošlo 10 godina. Atanasije živi sa roditeljima, dva brata i
sestrom u Orahovcu.
Na svojoj zemlji.
Srpska zajednica iz Kanade je darovala deci Orahovca opremu za dečije
igralište. Tobogan, klackalice, ljuljaške su jedino mesto gde se srpska
deca iz Orahovca okupljaju. Igralište je opasano visokim zidom iza
zaključane kapije. Igra između života i smrti.
Milica Đorđević je jedino srpsko dete u Prizrenu. U Prizrenu je ostalo
samo četvoro Srba. Među njima Evica Đorđević sa ćerkom Milicom. Evica je
odlučila da ostane na svom pragu, u svom gradu. I Milica sa njom.
Devojčica koja nema drugaricu, druga, brata, tetku, teču, nikoga osim
mame Evice.
Milicino samovanje je ovekovečeno u filmu "Milica". Film prati Milicu i
njene svakodnevne aktivnosti.
Da parafraziram Ivu Andrića gde ću Askino ime zameniti imenicom srpska
deca:
"...Po svetu se pisalo i pričalo o tom kako su srpska deca sa Kosova i
Metohije nadigrala i prevarila strašnog vuka.Sama deca nisu nikad
govorila o svojim susretima sa zverima a ni o svojoj igri u šumi.
Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori…"
Aska je na simboličan način prikazala ljudski nagon kao "instinktivan
otpor protiv smrti i nestajanja" koji "u svojim najvišim oblicima i
dometima poprima oblik samog života". Ljudsko biće ima iskonsku snagu da
se lepotom odbrani od umiranja i zaborava. Na kraju pripovetke pisac
poručuje da i volja za otporom pobeđuje sve, pa i samu smrt.
Srpska deca koja samuju i strahuju svoje detinjstvo na Kosovu i Metohiji
su odavno prevazišli i samu Asku i njen magičan ples ispred krvoločnog
vuka.
Jer Aska je igrala samo jednu igru, a oni je igraju svakodnevno.
Okruženi čoporom vukova.
Čuvaju svoje poreklo, ognjište,zemlju, ime. Sve ono što je ostalo daleko
iza nas.
Kakvu li bi priču sada napisao veliki Ivo Andrić da je među nama u ovim
strašnim danima?
U ovim stašnim vremenima gde je čovek čoveku vuk?
Radmila Mićić
|
