|
Pred nama su dani posvećeni ljubavi. Nesvesno nam se bude
neka davna sećanja i želeli to ili ne, svakako podstiču na razmišljanja
pa i pitanje… a gde je ta ljubav u našem životu.
… preispitujemo se, pitamo se, sortiramo i analiziramo i
ne ide baš lako, jer znate i sami kako je sa tim osećanjima.
Imamo ljude koje jednostavno volimo. Zašto ih volimo, i znamo i ne znamo.
Da li je to zato što: se poznajemo već godinama, deca nam se druže,
komšije smo godinama ili zato što radimo u istoj firmi? Najlepše je ako
ih volimo jer popunjavaju neke emotivne praznine.
Noći umeju da budu duge i idealne su za dublji pogled na stvarnost, na
jednoličnost življenja i praznine koje se pojavljuju, dok okruženje u
kome živimo počinje da guši svojom bezbojnošću.
Poremećen sistem vrednosti u kome više ne znamo šta jurimo i koliko je
dosta, živimo neka pravila koja nas ograničavaju, sputavajući našu
kreativnost i potrebu za izražajem iskonskih osećanja.
Naše telo vapi za promenama …
Neću vam poverovati ako kažete da nemate bar jedno ludilo u glavi ili
možda predivnu lepezu želja, ideja, htenja… ima toliko toga neostvarenog,
sputanog, kontrolisanog, pri tom ostvarljivog pod uslovom da znamo da
volimo.
Zašto? Zar nemamo hrabrosti da budemo ono što jesmo? Koga
volimo i kako volimo?
Želimo ponovo da ne spavamo, zbog ljubavi… želimo da se radujemo novom
danu jer se nadamo nečem novom i lepom i želimo da istražujemo i izađemo
iz sistema ali ne sa daljinskim u ruci i kroz tv ekrane.
Neminovno je ponovo poći do osnovnog pitanja: Da li volimo sebe?
Koji smo po redu, mi sami, na toj listi životnog prioriteta, a koji smo
po redu na veoma važnoj listi voljenih osoba?
Zašto sebe volimo najmanje? Gde je ljubav u našem životu? Odgovor je
uvek jednostavan. Ljubav je u nama!
Ne sanjajmo velike ljubavi jer sve one male i neprimetne
su uvek tu, pored nas svaki dana. Ne smemo dozvoliti da odu kod nekog
drugog jer ih mi nismo negovali
...
Sve što nas okružuje nudi nam se otvoreno, da izaberemo šta ćemo voleti:
cvet, novu lampu, cipele u ormaru, oblake koji imaju svoju priču,
službenicu u banci…može se puno voleti, ali svakako moramo poći od sebe.
… ako volimo sebe onda ćemo početi sve više da se smejemo a kada se
smejemo onda smo zarazni, i tako širimo osećaj ljubavi jednim
najobičnijim osmehom….a još ako je tu i topao zagrljaj…
I zato ja sada umirem od smeha jer se osećam dobro. Srećna sam, popunila
sam deo praznine sa vama koje volim, zato što zajedno sanjamo snove…
i zbog još mnogo razloga o kojima ćemo ćaskati drugi put.
Ivana Đorđević
|
