|
„U svakome od nas borave neiscrpne mogućnosti koje bi samo trebalo da
otkrijemo. Kako? Tako što ćemo konačno preuzeti odgovornost i
samoodgovornost za sebe i svoje okruženje, za svet u kojem živimo“ (U
susret novom dobu – Vlado Ilić, Ona magazin 48 ).
Preuzimate li odgovornost za svoj život i za sve što vam se dešava u
njemu, ili ste „žrtva“? Krivite li druge za loš posao, usamljenost,
nedostatak para, brak bez ljubavi, problematično dete? Mnogi misle da je
dovoljno da se zaposle, zarađuju i sami sebe izdržavaju – pa je time sve
rešeno. Međutim, sve je mnogo dublje. Koliko? Onoliko koliko ste
dozvolili da svoju MOĆ date nekome ili nečemu, pa on ili ono sada ima
vlast nad vama. Vama ostaje strah, a to i jeste suština žrtve – NEMOĆ.
Istina je da mi potpuno vladamo situacijom, ali iz nekih razloga svesno
ili nesvesno biramo loš posao, pogrešnog partnera, malo para i
sabotiramo sve dobro u svom životu. Biramo bol umesto snage.
Kako na nivou podsvesti sve ono što nećemo da pogledamo, priznamo da
postoji, a ponajmanje da volimo – utiče na naše loše izbore? I uliva
strah koji nas blokira i prati poput senke. Ako skupimo hrabrost i
pogledamo u tu senku, u to strašno biće u mraku, bićemo iznenađeni kad
shvatimo da smo to – MI sami.
Budimo hrabri. Napravimo prvi korak, osvestimo ulogu „žrtve“ s jednog
dubljeg nivoa. Profesor Vlado Ilić, ovlašćeni instruktor porodičnog
rasporeda po Bertu Helingeru, poučava nas o tome kroz fenomenologiju
poretka ljubavi.
Mi nismo samonikli. Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što
mi danas žanjemo: i dobro i loše. Bilo da smo toga svesni ili ne, preci
i primarna porodica u velikoj meri određuju naš život. To je ono što nam
je svima zajedničko, bez obzira na to odakle smo, kakav nam je društveni
status, školska sprema ili šta smo po zanimanju: svi mi imamo oca i
majku. I naši očevi i majke isto tako.
U meni živi sva ta velika porodica svih mojih predaka. Od njih sam u
nasleđe dobio ne samo boju očiju, oblik nosa ili obrazac ponašanja, koji
se vrlo često vide već na prvi pogled. U meni boravi svaka njihova misao,
svako osećanje koje su ikada imali, pogotovo svaki traumatičan doživljaj.
Veze lojalnosti prema roditelju koji je, na primer, imao tešku sudbinu
stoje na putu prihvatanja i ostvarenja sopstvene sreće. Kada je, recimo,
u porodici neko hendikepiran ili bolestan, vrlo često imamo situaciju da
zdrava deca misle da nemaju prava na sopstvenu sreću, da nemaju prava da
budu srećna jer su zdrava, jer su njihovi sestra ili brat ili roditelj
bolesni, ili su mnogo propatili u životu. Čak misle da će bolesnome biti
lakše ako i oni sami obole.
Kada su srećni, osećaju zbog toga grižu savesti i podsvesno čine sve ne
bi li ponovo postali nesrećni.
Najteže je onda izdržati sreću. Gotovo da nema ničeg težeg od toga.
Velika većina mnogo lakše podnosi nesreću... ali sreću?! To je toliko
paradoksalno da se graniči s apsurdom. Zašto je tako? „Većina ljudi se u
nesreći, upravo preko tog stanja nesrećnosti, oseća duboko vezanom za
sopstvenu porodicu. Pritom su ispunjeni osećanjem nedužnosti i savest im
je čista, u dubini duše osećaju stanje pripadnosti svojoj porodici. To
osećanje čiste savesti velika je uteha u nesreći. Obrnuto, ako je neko
iz porodice srećan uprkos tome što su drugi članovi porodice nesrećni
ili pate, onda ga vrlo često muči griža savesti. I onda podsvesno
preduzima sve ne bi li ipak postao nesrećan, pa tako u nesreći postaje
srećan“ (Vlado Ilić, Kultura konflikta, 2. dopunjeno izdanje, Paideia,
Beograd 2012).
Iracionalni strahovi od života i preuzimanje energije žrtve često su
posledica potisnutih transgeneracijskih trauma. Iako pokušavamo da ih
potisnemo, sećanje na pretrpljena ratna stradanja, koja se stalno
ponavljaju na našem podneblju, ipak je ostalo duboko utisnuto u duše
preživelih i prenosi se s generacije na generaciju. Strah od ugrožavanja
vlastite egzistencije i ponovnog krvoprolića, ali i sveopšti konformizam
i lagodnost, odlučujuće su doprineli da iskonstruisana crno-bela slika
istorije uvek nailazi na širok ođek u čitavom narodu. Ali i drugi vidovi
traume – poput ubistva ili gubitka roditelja, braće i sestara u ranom
detinjstvu, gubitka voljene osobe, deteta ili abortus, da nabrojim samo
neke – uzrok su traumatičnih događaja koji dovode do blokade energije
života i njihovog potiskivanja da bi se preživo veliki bol koji su
ostavili za sobom. Ali upravo tu i nastaju problemi. Još je K. G. Jung
uvideo da sve ono što je potisnuto prerasta u senku i postaje sudbinsko,
izlazeći na površinu kada to najmanje očekujemo.
U današnjem svetu, kao i u politici, dominiraju poremećen sistem
vrednosti, gramzivost i strah. I to ne nekakav mali strah, nego onaj
suštinski, pra-strah, ne strah od smrti, nego strah od života, dakle,
strah od žene – majke – pramajke. Onaj isti strah koji je doveo do
veličanja junaštva na bojnom polju i istovremenog nipodaštavanja i
omalovažavanja vrednosti žene i majke. Svekoliko takozvano blagostanje
savremenog čoveka zasnovano je na ratu i ratnoj industriji.
Bili toga svesni ili ne, nalazimo se usred rata na mnogim poljima. Ne
samo što je materijalno blagostanje zasnovano na ratu i ratnoj
industriji, bojno polje rata u kojem smo svi mi glavni akteri nalazi se
duboko u nama, kod kuće, u našim porodicama, za stolom i na stolu, u
našoj hrani, u poljoprivredi, u preparatima i lekovima čiju nam upotrebu
u cilju poboljšanja zdravlja sugerišu hemijska i farmaceutska industrija.
Došlo je do poremećaja osnovnih zakona života.
Ne začuđuje onda što se često osećamo kao žrtve, žrtve državnog ili
korporacijskog sistema, medijskih manipulacija, naftne ili farmaceutske
industrije, žrtve porodičnih odnosa ili voljene osobe, ali svakako u
prvom redu žrtve sopstvene nemoći, projekcije ili straha da se odvojimo
od ustaljenih navika i struktura koje nas sputavaju i da se prepustimo
snazi života – žrtve sopstvene, preuzete, nametnute ili umišljene nemoći.
Zamislite da ste odrastali u porodici u kojoj ste se svakodnevno
suočavali s nesrećom, patnjom i nezadovoljstvom svojih roditelja.
Obrasci ponašanja stečeni u porodici prenose se dalje, na naredne
generacije. Ako vam je već u detinjstvu to dojadilo, možete sebi dati
obećanje da nikada nećete biti kao vaš otac ili vaša majka. Možete ceo
život utraćiti na dokazivanje da ste drugačiji i pre svega bolji. Ali
kako vreme odmiče, bićete sve svesniji toga da u sebi ili kod svog
partnera prepoznajete upravo one osobine koje ste najviše mrzeli kod
svoga oca ili majke, može vam se desiti da u ogledalu prepoznate oca ili
majku iako ste od njih pobegli na drugi kraj grada, države ili sveta.
Tako, na primer, ćerka oca koji je voleo da pije, možda je i bio
alkoholičar, pa je ona zbog toga može biti stekla odbojnost prema
alkoholu ili se zarekla da nikada neće okusiti alkohol, u svojim
partnerskim odnosima stalno, ili uglavnom, nalazi muškarce alkoholičare.
Vrlo često. Zašto se to dešava? Iz duboke nesvesne lojalnosti prema ocu
alkoholičaru koga je svesno odbacila. I vrlo često je, naravno, puna
negativnih emocija i reči prema svima njima. A muškarac alkoholičar u
stvari je „ogledalo“ onog dela njene vlastite duše kojem se ne priznaje
pravo na postojanje, to je otac alkoholičar koji boravi u njoj. I da ona
sama ne bi bila alkoholičarka, nalazi muškarca alkoholičara koji to radi
umesto nje, iz velike ljubavi, kao što to rade deca. I kada
zaljubljenost prestane, to počinje da joj smeta. U stvari, smeta joj taj
deo nje same koji je – kada je projekcija prestala – počela da
prepoznaje u voljenom muškarcu, a zbog prevelike blizine nije u stanju
da ga otkrije i vidi u sebi. To je dinamika tog sistema. U takvim
situacijama najčešće počinjemo sve više da kritikujemo partnera i da se
svađamo, dok se konačno i ne raziđemo, propuštajući još jednu u nizu
mogućnosti da se suočimo, integrišemo, pa tako i zavolimo onaj deo u
sebi koji ne volimo.
A može se desiti da vam se, sasvim neočekivano, sreća osmehne i da bez
obzira na to što ste, na primer, odrastali u porodici s majkom koja je
svakodnevno patila uz oca i konačno se možda i razvela, upoznate voljenu
osobu i s njom zasnujete porodicu u kojoj vlada harmonija i ljubav.
Uprkos sreći i lepoti života, u takvim uslovima vrlo često počinje da se
javlja griža sasvesti i pritajeni strah, ali ne mali strah, nego onaj
iskonski, strah da ćete izgubiti pravo na pripadnost svom porodičnom
sistemu, da ćete postati „crna ovca“ i da će vas se svi odreći, jer
uprkos svima koji su pre vas u vašem porodičnom sistemu patili ili bili
žrtve, vi ste se odvažili da budete drugačiji i, štaviše, da uživate u
blagodetima života i kvalitetnom partnerstvu, da budete srećni. Naravno
da je taj strah potpuno iracionalan. To je strah poput straha malog
deteta da će izgubiti majku i ostati samo. Ipak, podsvesno ćete početi
sami sebi da poturate kamenje o koje se spotičete – ne biste li došli u
sitaciju da od sebe oterate voljenu osobu i svu lepotu koju ste
zajednički izgrađivali i tako konačno opet upali u staru poznatu
strukturu, postali žrtva sopstvenih strahova, i isto kao i svi oni pre
vas i vi postali nesrećni. Istovremeno, onda se osećate srećnim u
nesreći i griža savesti nestaje...
Nedavno smo bili u poseti rođacima, razgovarali smo o sasvim
svakodnevnim temama, deci, poslu, slobodnom vremenu. U jednom trunutku
rođaka je uzdahnula i rekla kako bi i ona vrlo rado živela poput nas,
radila ono što je ispunjava, hranila se zdravo, više vremena i pažnje
posvećivala sebi i svojoj porodici, ali to joj, nažalost, nije moguće,
jer kao diplomirani ekonomista ne može da nađe bolji posao od ovog koga
ima u banci, iako joj je struktura posla takva da baš ne uživa u
svakodnevnoj monotoniji i ispunjavanju obaveza, u blizini nema nijedne
prodavnice zdrave hrane, itd. itd. U jednom dahu sa žaljenjem je
konstatovala da bi i sutradan vrlo rado ostala na jutarnjoj kafi s nama,
ali s mlađim sinom mora da ode na davno zakazani termin s logopedom u
zabavištu. Kada mi je ispričala sipmtome zbog kojih ide logopedu, nisam
mogao da joj ne ukažem na štetnost televizijskog i kompjuterskog ekrana
na razvoj deteta, pogotvo u predškolskom uzrastu. Ubrzo me je zamolila
da joj o tome ne pričam jer i sama je toga svesna, ali u kolotečini
svakodnevnog života televizijski ekran joj je jedini spas kako da umiri
ionako prilično nemirna dva dečaka. Kad su deca sama dok ona i muž rade,
televizijski ekran i igrice na mobilnom telefonu najbolji su način da se
deca umire i sigurno prebrode vreme dok im se roditelji ne vrate s posla.
Sutradan su se deca razdragano jurila po stanu i krila se po ormanima
sve dok im nije došla baka koja ih svakodnevno čuva i sprema ručak.
Odmah im je uključila TV i naredila da prestanu da jurcaju po stanu, jer
mogu da se povrede, padnu, razvale orman, nešto slome itd. itd. „Ne mogu
ja to tako da gledam i strepim“, dodala je, „najsigurnije i
najednostavnije je da im uključim televizor i odmah je mir u kući...“
Žena uspešna u poslovnom svetu danas uglavnom mora da se ponaša kao
muškarac, da živi sama ili se razvija preko svojih mogućnosti kako bi
mogla da brine o porodici i u isto vreme radi svoj posao. Nažalost,
nezamenjivi kvalitet majčinske brige društveno nije nimalo vrednovan
niti je podržan bilo kakvom finansijskom nadoknadom. Nadoknada koju od
države dobijaju majke koje kod kuće odgajaju decu ne samo što nije
adekvatna, pre se može reći da je uvredljivo niska jer ni blizu nije
dovoljno za elementarne potrebre. Veliki izazov, na granici s nemogućim,
za svaku ženu je da u isto vreme odgaja svoju decu i izgrađuje svoju
profesionalnu karijeru. Emancipacija je zapravo dovela ženu u pravi
ćorsokak. Još pre nekoliko generacija vođenje porodice bilo je priznato
u društvu, a porodica je imala izvestan status koji bi danas mogao da se
uporedi s vođenjem jednog malog preduzeća.
Danas smo učesnici i svedoci razvoja te dinamike koja je u prošlom veku
stvorila uslove za nastanak pokreta za emancipaciju žena, za seksualnu
revoluciju itd.
Upravo kulminacija obespravljenosti žene dovodi do pobune i borbe za
ravnopravnost. Ali borba se ponovo vodi na „bojnom polju“ patrijarhalne
kulture i energije, dakle, istim sredstvima. I žena na jednoj strani
dobija bitku, ali istovremeno kao da sa svakom dobijenom bitkom gubi
rat. Takozvanom emancipacijom stiče prividnu ravnopravnost, a s njom i
nove zadatke, nove obaveze. Dobija pravo na obrazovanje i pravo na posao,
čime postaje i sve samostalnija. Ali ne napušta staru, iskonsku ulogu
žene i majke koja se stara o porodici, brine o deci, rađa, daje i time
produžava život. Istovremeno postaje žrtva svoje sopstvene „emancipacije“.
Jer sada ima dvostruku ulogu: ulogu „muškarca“, čija je zapravo
tradicionalna uloga da se stara za materijalno preživljavanje porodice,
i svoju staru ulogu, ulogu žene.
Kao posledica toga, muškarac i otac sve više se oseća nepotrebnim u
vlastitoj porodici. Do juče mažen i pažen u lepom i lagodnom životu u
HOTELU MAMA, nastavlja da živi gotovo istim životom u HOTELU ŽENA. Jer
iz velike ljubavi žena vrlo rado preuzima sve na sebe. Trči na posao, s
posla kući, dajući se do poslednjeg daha, do potpunog iscrpljenja. I što
je njeno davanje veće, muškarac se nesvesno oseća sve više
zapostavljenim i nepotrebnim, tražeći spasa na poslu, u sitnijim ili
krupnijim avanturama, alkoholu...
Kako to prevazići? Opet žena ima ključ u svojim rukama. Tako što će deo
odgovornosti predati muškarcu, ocu zajedničke dece. Time će muškarcu
vratiti deo dostojanstva i osećanja da je bitan za porodicu, a sebi
omogućiti da ima više vremena za sebe.
S obzirom na to da su u današnje vreme majke zaposlene, one mogu da kupe
mobilne telefone svojoj deci i hrane ih u restoranima brze hrane,
koriste ekrane da umire decu – jer posle napornog dana na poslu nemaju
više snage da deci pruže adekvatne sadržaje – obasipaju ih slatkišima i
poklonima kako bi kompenzovale grižu savesti koju osećaju jer im se ne
posvećuju dovoljno. A kada deca odrastu, a vrlo često i pre toga, takav
način života, osećanje manjka ljubavi i pažnje, neminovno ih dovodi u
situaciju da traže terapijsku pomoć.
Iako je odavno poznato da osam sati izjutra za decu nije fiziološki
najbolje vreme za početak nastave, roditelji i kada mogu ne podržavaju
ono što je u interesu njihove dece, naime, da se početak nastave – bar
za decu u nižim razredima osnovne škole – prilagodi dečijim potrebama.
Jer iz praktičnih razloga potreba roditelja je takva da budući da oboje
moraju ujutro na posao, nemaju kud nego da i decu rano odvode u školu,
vrlo često bez doručka tako neophodnog za razvoj mladog organizma.
Na ovom mestu želim s vama da podelim još jedno tužno iskustvo koje sam
sa svojom suprugom imao pre dve godine u školi koja radi po pedagoškom
konceptu Marije Montesori, koja u prvi plan stavlja potrebe deteta, koju
inače pohađa troje naše dece. Kada smo predložili da se u školi deci u
produženom boravku za ručak priprema organska hrana, uprkos otvorenosti
školske uprave roditelji su pružili izuzetno snažan otpor tom predlogu,
što je bilo poražavajuće iskustvo. Izgledalo je kao da neko želi da
naškodi njihovoj deci. Očigledno je da nisu želeli da se suoče s
činjenicom da su upravo oni ti koji ugrožavaju sopstvenu decu
dozvoljavajući im da u školi (kao verovatno i kod kuće) jedu nezdravu
hranu pripremljenu od namirnica kontaminiranih pesticidima, herbicidima,
antibioticima, anabolicima, genetski manipulisanim produktima,
pojačivačima ukusa i drugim štetnim materijama kojih u hrani ne bi smelo
da bude. Pokazalo se da je jedan od najvećih problema bio strah od toga
da će deca, nakon što budu počela da jedu organsku hranu u školi, istu
takvu organsku hranu početi da traže i kod kuće.
Uzimajući u obzir da škole s produženim boravkom postaju sve popularnije,
problem s hranom koja se daje deci u školama postaje još više
zastrašujući. Trenutno kompanija Apetito snabdeva zamrznutom hranom
preko 40% škola i obdaništa u Nemačkoj, tako da nedostatak brige i
interesovanja za to važno pitanje postaje alarmantan. Nažalost, samo
mali broj ljudi u stanju je da vidi šta se zapravo događa iza kulisa
ovakvih struktura, jer većina njih veruje da se zakonodavci dobro brinu
o njima, imaju poverenja u zakonske uredbe o hrani i njihovu postojanost,
kao i to da su u interesu potrošača. Ako pogledamo iza kulisa,
shvatićemo da je u fokusu zakona pre svega zaštita interesa velikih
prehrambenih lanaca, a ne interesa potrošača. Sanitarni razlozi koriste
se za izbacivanje svega što je ostalo živo u hrani. Ako dozvolimo da se
tako nastavi, nama (kao majkama i očevima) uskoro neće biti dozvoljeno
da kuvamo za sopstvenu decu, budući da je mnogo bezbednije da se jede u
Mekdonaldsu.
Kako izaći iz tog začaranog kruga? Kako ponovo uspostaviti ravnotežu
između duha i materije? Kako u poplavi informacija iskristalisati onu
pravu? Kako prevazići strah, koji je najbolji prijatelj svih medijskih
kampanja i manipulacija? Treba li se pretvoriti u nepopravljivog večitog
skeptika?
Jednu mogućnost izlaska iz tog kruga i čvrst oslonac pruža, svakako,
jačanje porodice, tog osnovnog izvora naše energije i snage. Kada na
takav način ponovo steknemo poverenje u sebe i pouzdanje i sigurnost u
ljubav koja od naših predaka preko naših roditelja teče ka nama, nećemo
morati grčevito da tražimo kompenzacije spolja, u trenutnom bleštavilu
veštačkog svetla. Kada se okrenemo ka sebi i tu ponovo otkrijemo sva
bogatstva koja su u nama i povezanost sa svime što nas okružuje, nećemo
više biti tako lak plen PR-kampanja konzumentskog društva u kojem živimo...
Ratna industrija, Monsanto, Nestle, Unilever, Mekdonalds... nisu nastali
tek tako. Svi smo mi na svoju sopstvenu štetu doprineli njihovom
strelovitom uspehu i napretku. Da nisu oni možda svojevrsni
prosvetitelji novog doba? Možda ćemo upravo uz njihovu pomoć uspeti da
se otrgnemo iz učmalosti, probudimo iz dugogodišnjeg sna i konačno
smognemo hrabrosti da više ne iščekujemo spas i spasitelja spolja, nego
ga najzad nađemo tamo gde on zapravo jeste – u nama samima. Onda ćemo
konačno – umesto sugerisane ideje o slobodi kao mogućoj odluci koju
vrstu proizvoda ćemo sebi priuštiti – moći samoodgovorno da donesemo
odluku o pravom izboru koji će za nas biti adekvatan.
VEŽBA
Krenite u sopstvenu dušu. I onda pogledajte na sve one na koje ne želite
da gledate. Na sve koji su isključeni, koje je vaša porodica izopštila.
I sada se povežite s tom duhovnom snagom koja ne pravi razliku među
njima, za koju je sve isto. Osmotrimo potom šta se dešava kada sve te
osobe pogledamo, do kraja sagledamo i s jednakom ljubavlju prihvatimo.
To se da vrlo jednostavno ispitati. Pogledajmo najpre svoju majku i svog
oca. Volimo li i ih jednakom ljubavlju, ili ipak jedno volimo više od
drugog? Šta se dešava kada ih oboje vidimo kako stoje jedno pored drugog
i gledamo na njih s jednakom ljubavlju? A sada posmatrajmo očevu
porodicu i majčinu porodicu. Koju više volimo? I šta se dešava kada i
jednu i drugu volimo jednakom ljubavlju? Normalno je da su majka i otac
različiti i da su porodice iz kojih potiču različite. Ali ta duhovna
ljubav je ista, jednaka i za jedne i za druge, bez obzira na to što su
različiti. I ovde možemo da spoznamo osnovne zakone mira. Ljubav znači i
mir, a mir znači da sve gledamo s istom ljubavlju, iako su različiti.
Istovremeno volimo te različitosti u sebi, tu mušku i žensku energiju
koja se spaja u nama i koja je sa svime povezana… A sada osetite kako to
deluje na vašu dušu...
Vlado Ilić
www.orderoflove.com
|
