KAMIL KLODEL
  
 
Pakao svetla kao vodilja
  

 
U ovom periodu Kamil će sačiniti skulpture i vajarska dela kojima će potpuno promeniti misao o svetskoj skulpturi, ali upravo zbog toga će postati predmet zavisti i zlobe "velikog" majstora, bivšeg ...


Novine Toronto, br. 1500 - Toronto, 3. mart 2017.

Bez obzira na tvrdnju skulptora Ogist Rodena, da je "talenat samo jedan procenat, a rad devedeset devet" ipak sva umetnost, kroz vekove, je imala pomake samo zahvaljujući talentovanima, a ne vrednima. Roden je, u navedenom kontekstu, govorio o uspehu, a ne o umetnosti. Uspeh je socijalna kategorija kao i kultura, umetnost pak, je neizbežno prepoznatljiva kao kosmička kategorija. Istinsko stvaralaštvo ostvaruju samo izabrani, talentom obdareni ili talentom kažnjeni.

Istina je da je svaka socijalna struktura, kroz vekove, imala jedinstven odnos prema talentovanima, a taj je uvek bio da ih, na ovaj ili onaj način, ponizi ili kazni, ne bi li ih na kraju odstranila, ipak, prisvajajući njihovo delo. Posebno ako su u pitanju bile talentovane žene.

Prestupne 1864. godine, dok je američkim kontinentom besneo građanski rat sa samo jednim smislom - da se utvrdi dolar kao jedinstvena privatna novčanica na pozajmici svima, sa kamatom - u poslednjem mesecu te godine (8. decembra) rođena je, u francuskom gradiću Fere en Tardonieu, Kamil Klodel.

Porodica je nastojala usvajanju građanskog ideala doba, naročito majka, i promovisanju vrednosti za koje je, tada još živa u novim zakonima, Revolucija utvrdila da su "večne". Bio je to sve samo novi vid drevnog, sada
slobodnozidarsko-hrišćansko-katoličkog, suzbijanja erotskog kao istinskog pokretača stvaralačke sile, što se može upratiti na tokovima kako francuske tako i brojnih drugih nacionalnih kultura.
Te iste 1864. godine Đura Jakšić će napisati svoju dramu "Seoba Srbalja".

Sto godina posle Francuske buržaske revolucije, 1881. porodica Klodel, majka Luiz, sa najstarijom ćerkom Kamil, sinom Polom i najmlađom ćerkom Luiz, doseljava u četvrt Monparnas, sa namerom da i njena porodica postane deo društveno značajnog miljea Pariza.

Otac ostaje u svom mestu da otuda izdržava porodicu. Lepuškastoj, oštroumnoj, nesputanoj i već prilično slobodoumnoj, hrabrenoj od oca, Klodel je sedamnaest godina, u uzrastu je za ondanju damicu, što devojče, opčinjeno još u mladosti lepotom kamena i tla, prezire. Poneta bogatstvom svoje imaginacije Kamil se zapućuje na studije skulpture i vajanja.

Kako je u to vreme ženama bilo zabranjeno akademsko školovanje, a posebno im nije bilo dozvoljeno da se upišu na Akedmiju Lepih Umetnosti, Kamil svoje školovanje otpočinje kod skulptora Alfreda Bušera, koji odmah uočava neobičnu silinu njenog talenta.

Po pravilu onoga doba, ispunjenog obećanjima slobodnozidarske budućnosti pokorne čoveku u svakom pogledu, svi pariski skulptori, ako su uopšte i pomišljali na pravo na neku javnu skulpturu, morali su da budu članovi neke od masonskih loža grada; bio je to sastavni, nezaobilazni deo esnafa.

Ženama su, tada, masonske lože bile smrtno nedostupne. To je svet sa čijim će intrigama Kamil, u esnafu kome je bila više nego posvećena, morati da se suočava čitavog svog života i, obzirom na svoj karakter, da mu nepokorno prkosi, a obzirom na zlobu i zavist najbližih, sučeljenu sa genijalnošću svoga talenta i da plati užasnu, najveću moguću cenu.

Pre nego se preseli u Firencu, Bušer će svoje učenice preporučiti "velikom" Ogistu Rodenu, posebno naglašavajući nesputani talenat mlade Klodel. Oko 1884. godine Kamil počinje da radi u Rodenovom ateljeu i tako će otpočeti njiva vulkanska afera. Ona će ubrzo postatati Rodenu i asistent i muza i ljubavnica i model... u nekom smislu, kako je to bilo popularno u tom dobu postaće njegova anima i on njen animus, po/verovaće, i jedno i drugo, da su jedno u drugome našli jednodušje.

Kamil će prekinuti ovu romansu 1892. godine, posle abortusa obzirom da, dvadeset i četiri godine stariji, Roden (rođen 1840.) nije imao hrabrosti, niti je pokazao iskrenu želju da raskine svoju dvadeset godišnju vezu sa Roz Bure.
Potsećanja radi, 1889. godine kralj Aleksandar I Obrenović, povodom 500-godišnjice Kosovske bitke, sakupiće na Kosovu sve članove ondanjeg srpskog parlamenta, narodne poslanike da, 28. juna, polože kamen temeljac za obnovu crkve Samodreže.

U ovom periodu Kamil će sačiniti skulpture i vajarska dela kojima će potpuno promeniti misao o svetskoj skulpturi, ali upravo zbog toga će postati predmet zavisti i zlobe "velikog" majstora, bivšeg ljubavnika Rodena. Istovremeno sa stvaralačkim razvojem Kamil, njen mlađi brat Pol će nastojati da postane književnik od ugleda sa karijerom u diplomatiji. U tome, pomoć će mu pružiti niko drugi do uticajni moćnik loža Roden.

Eksplozivnost naravi Kamil i očaj uzrokovan osećanjem odbačenosti - majka je nikada nije prihvatala jer nije bila prvo muško već žensko dete; posle abortusa napustila je familiju koja nije htela da čuje za nju; u polubedi i besparici nije mogla da se upusti u izlivanje svojih skulptura doveli su je do duhovnog loma u kome je jednom prilikom porazbijala što god je dohvatila u svom studiu.

Zli dušebrižnici, majka, brat i bivši ljubavnik, združeno su je (1913. g.) smestili u azil za mentalno i duševno posrnule, i ako je bilo nužno da sama potpiše zahtev, ona to nikada nije učinila, ali je ipak smeštena u instituciju sa (nelegitimnim) potpisom brata. Roden se ponudio da "spasilački" otkupi od familije jedan broj, važnih, dela; da ih sačuva.

Posle ovoga usledio je munjeviti diplomatski uspon u karijeri Pola Klodela, do bola, u svom pisanju opterećenog katolicizmom i posvećenog uverenju u širenje ove religije kroz svoje književno delo obeleženo izuzetnom sposobnošću vladanja jezičkim iskazom u tekstu što je, po sebi, dopadljivo, ali nije dovoljno da bi književno delo bilo veliko.

Za razliku od brata, Kamil će iznad sebe i svega izdići svoje delo. Njoj je pošlo za rukom (znanjem, veštinom, talentom) što ni samom velikom Mikelanđelu nije. Ona je uspela da oživi kamen dajući mu pokret, dakle klešući iz kamena sve ono suvišno, odstranjuući mase do one tačke gde ostaje i postoji samo uhvaćeni pokret tela. Ona se nije plašila da kamen neće izdržati njen čekić i njeno dleto.

Da bi dao kamenu život, Mikelanđelo je pribegao antičkom triku, pored izražene napetosti prenaglašenih mišićnih masa, Buonaroti je u kamenu, na telima, klesao i venske sudove stvarajući tako u oku posmatrača iluziju protoka krvi kroz telo ispunjeno silinom snage. Pa ipak, nije uspeo da izbegne zombiranost svojih likova koje je klesao iz kamena.

Kamil Klodel nije imala potrebu za takvim kamenorezačkim trikovima. Njene skulpture i njene vajane plastike i danas žive uhvaćene u zamahu kretanja: žena je klekla pred kaminom zagledana u vatru, druga je zadremala prislonjena na rub kamina; žene su se napele da čuju šapat tračare; na litičnom obronku, opuštene, mlade devojke su se razigrale - i ko može da kaže da nisu obasjane suncem mladosti a pod pretnjom pohotne forme talasa žudnje. Najpre bi se reklo da je ona nastavljač nacionalne linije u sklpturi koja se oslanja na rokoko dela, po pokretu figure pre svega dela čuvenog Klodiona, Klod Mišela.

U nemoći da iz kamena izvuče životni pokret, Roden će nastaviti praksu "velikih" majstora nastojeći i sam da figuru pretvoti u čovekoliko kontrolisanu vreću testa. I samo u periodu koji je proveo sa Kamil delovaće kao da je promenio svoj stil. Deluje danas, post festum svih događanja i sve drame tragičnog života Kamil Klodel.

Više puta sam posetio Rodenov muzej u Rodenovoj kući u Parizu i uvek odlazio zapitan dvojnošću karaktera ovog majstora na osnovu viđenih skulptura. Prosto je neverovatna razlika između određenih dela da mi se uvek činilo kao da su ih radila dva karaktera jedan proračunato uplašen i podmuklo uzdržan i drugi nesalomiv i neustrašiv, samo sa omamljujućim paklom svetla kao vodiljom.

Taj pakao svetla iz kamena, ta omamljujuća atmosfera živoga iz neživoga, to je ono što je došlo u Rodenov život sa Kamil, ona je to donela i jedina je to umela. Ni pre ni posle njenog prisustva u njegovom životu, Roden nije bio niti će biti sposoban za to, osim u falsifikatima. Roden je hteo da bude svetski, dakle mislio je iz ugla kolonizovanog, pokorenog kompleksom poniznosti veličinama prethodnih epoha, pre svega Italijana. Kamil te komplekse nije imala.

Ona je skulpturu sagledavala iz ugla nacionalnih veličina sopstvenekulture koje su, kao pomenuti Klodion, već pomerile skulpturu u hvatanje zamaha pokreta i učinile da kamen, u zanosu figura pred našim očima igra. Ovo je u stvari nabitnija odrednica za otvaranje puta kretanju skulptorske mase ka apstraktnim formama i nemiru kome neće trebati naracija da bio opravdan. Jer Kamil je odbacila mitološku naraciju prisutnu kod Klodiona i sličnih, i uvela skulpturu u običnu, svakodnevnu, banalnu. Tretmanom koji je primenila na skulpturi, bilo vajanoj bilo klesanoj, Kamil je progovorila jezikom sveta ispred skulptora svoga doba, ona, a ne „trgovac“ Roden.

Po upoznavanju dela Kamil Klodel ovaj tekst je dugo ćutao kao neisplaćeni dug jednoj od genijalki duha čovečanstva. Ko će znati, da li je šta i koliko čovek bez morala pripisao sebi u nastojanju da sebe sahrani u piramidi svoga samproglašenog velikog dela?
I ako su lekari više puta govorili porodici da Kamil nije mesto u azilu brat nikada nije dozvolio da ona otuda izađe do kraja njenog života, 19. oktobra 1943.

Da su žene žene, da ne sanjaju Trampa kao muškarčinu, ni jedna žena ne bi obratila pažnju na Rodenovu 100-godišnjicu, niti bi i jedna ušla u ma koji muzej koji to slavi. Sve bi išle na poklonjenje skulpturama Kamil Klodel.

Da je istorija umetnosti zaista istorija umetnosti, a ne politička piraterija kulturnih magnata ona bi odavno demistifikovala lik i delo "velikog" Rodena koji je i bio i ostao samo malo bolji majstor kamenorezac, vredan, radan, netalentovan, ali bezmerno sujetan i još više ambiciozan, iz osećanja kompleksa niže vrednosti parižanina koji to nikada u gradskim krugovima nije postao.

Da je likovna kritika zaista likovna kritika, biblioteke bi bile pune knjiga u kojima je pravo tumačenje Rodenovih skulptura kao ukočenih, udrvenjenih, neprirodno nepokretnih možda uspelih nadgrobnika, a nikako "vrhunskih" umetničkih dela.

Da je Francuska zaista zemlja kulture kako sebe zaklinje da jeste, ona bi odavno skinula kapu pred delima Kamil Klodel i već bi decenijama imala muzej dostojan veličine njenog nesamerivog talenta, presečenog u ime masonske isprazne hijerarhije kopirane od hrišćanske crkve.

I ne bi ta kultura čekala ovu, 2017. godinu i 100-godišnjicu smrti Rodena da u istoj godini otvori muzej "njegove asistentkinje" nastavljajući da piše o Kamil kao sekundarnoj, kao o učenici "velikog genija" za koga ne treba mnogo da bi se pokazalo da je bio nemoralan i čovek i umetnik, ali uzoran član lože sa visokim činom.

Kakva ironija, u godini kada curi francuska nukleraka muzej Kamil Klodel podiže se novcem nuklearne industrije Francuske. Kao da je sudbina genija da kosmički bude zloupotrebljavan. Zastrašujuće je ako je svrha svega ovoga -kulturnog čina? - da se, sa jedne strane zločin Pola Klodela i Ogista Rodena, a i njene majke, a sa druge strane tragika genijalne Kamil, učini prihvatljivim u dnevnim sobama francuske i kulturnim salonima pariski finih Francuza. Valjda nije?

I na kraju da je muškarac u Rodenu bio muškarac, on bi priznao da o poljupcu nije znao ništa dok ga Kamil nije naučila da ljubi; koliko je znao toliko je i neuspelu skulpturu poljupca načinio u poređenju sa istom temom prvotno u obradi Kamil Klodel.
Sve to nije tako i otuda će - otvarajući muzej Kamil Klodel 27. marta o. g. - mediokriteti sveta slaviti još jednu mediokritetsku godišnjicu - 100 godina mediok Rodena, koji, i posle svega, sebe intrigama i zaverama izdiže ipak u senci dela Kamil Klodel.

Radovan Gajić