Broj
1015, 12.avgust 2005
TORONTO
ŽARKO PETROVIĆ - LOLE - slikar i grafičar
OLOVKA SLIKA SRCEM
Izazov mi je bio da na svoj način oživim umetnička dela kojima se divim,
rekao je naš poznati slikar i još poznatiji boem pred otvaranje svoje
samostalne izložbe "U čast velikih majstora", koja je zakazana za 19.
avgust u galeriji Praksis.
Malo
je smrtnika koji mogu da se pohvale da rade samo ono što vole, a još je
manje onih koji od toga mogu da žive kako im je drago. Jedan od
privilegovanih je Žarko S. Petrović - Lole, slikar i grafičar,
na slici desno,
koji će na
Preobraženje Gospodnje, u petak 19. avgusta u galeriji "Praksis" u
Torontu, otvoriti samostalnu izložbu pod nazivom "U čast velikih
majstora" (Tribute to Great Masters).
-
Poslednjih godina su me inspirisala dela majstora renesanse i baroka, a
posebno predstavnici simbolističkog modernizma - Gustav Klimt i Gustav
Moro, kao i Gustav Kurbe od predstavnika realizma. Srećan sam što sam
posle nekoliko godina pauze u radu zbog oboljenja od katarakte, opet
sposoban da radim tehnike koje zahtevaju strpljenje, dobro oko i mirnu
ruku - kaže gopodin Petrović, koji je svima znan pod nadimkom Lole.
Samo Klimtovo čuveno delo "Poljubac" ("The Kiss"), radio je punih šest
meseci i to smatra krunom ove izložbe.
-
Dobre slike se ne stvaraju brzo, u trudu je vrednost. Zato je za mene i
bio izazov da na svoj način oživim umetnička dela kojima se divim.
Istovremeno, dok sam ih stvarao, učio sam od velikih majstora. Mnogo je
teže tako slikati, nego realizovati na platnu sopstvene imaginacije.
Uživao sam dok sam proučavao i njihov život i njihova dela, otkrivao ih
i analizirao do najsitnijih detalja. Tako sam saznao da nije slučajno
zašto mi se Gustav Klimt uvek činio bliskim. I ja kao i on smatram da
postoji samo jedan bog a to je Eros.
Za
razliku od većine svojih kolega, gos'n Lole je otvoren i pričljiv. To
duguje dugogodišnjem boemskom stažu koji je, kako kaže, započeo još u
pelenama jer je rođen tik uz čuvenu beogradsku kafanu "Trandafilović".
Stari Beograd je njegova večna tema a iako su prošle godine i godine od
kada je napustio rodni grad, čini se da nikada nije otišao sa svoje
Čubure. Njene kafane, kaldrmisane ulice, stara zdanja, dućane sa
ćepencima, sačuvao je u svojoj grafici.
-
U Toronto sam došao pre 45 godina, a već tri decenije nisam bio u
Beogradu. Znam da to zvuči čudno, posebno zato što sam celim svojim
bićem i danas mojoj Mutapovoj ulici. Ali, kad god sam išao baš u vreme
mog boravka umro bi neko od mojih prijatelja. I tako, odoše skoro svi,
jedan za drugim, legende belog grada. Jednostavno, više nisam imao snage
da odlazim i hteo sam da sačuvam u sećanju samo one najlepše uspomene.
A
kada je u Torontu otvorio umetnički studio, sasvim prirodno je bilo što
je taj prostor postao centar okupljanja onih koji su kroz sećanja i
anegdote dozivali svoj grad. Tako se Čubura preselila na ulicu Kvin u
Torontu.
Njenom preseljenju kumovali su i Čuburci -Slava Bogojević, Slobodan
Marković - Libero Markoni, Predrag Krstić Kokan, braća Lešanović,
Miodrag Mima Simić, Toša "Kapidžija, i "Torontljani" - Čedomir
Stojanović Genus, Bata Stepanović, Bonja, Bata "Ašika", Stepan Reljić
Čita, Aleksandar Bošković poznatiji kao Aca Đavolče, …
-
I naravno, Trifun, ovde ga svi zovu deka Trifun. Znamo se 50 godina, još
iz "Trandafilovića", gde je radio kao konobar. Još mi je on ostao od
starog društva, samo što sada ja volim njega da poslužim iako mi uvek
nađe neku zamerku - kroz smeh priča majstor Lole.
Prisećajući se dogodovština iz bogate boemske karijere, ne može da
zaobiđe kafanu "Tri šešira" koju je u Torontu držao Aca Đavolče.
-
Tako jednom naiđem kod Ace, kad tamo već veselo društvo, što naših, što
Kanađana. Krenuše ture za turom, a ja primetim da me sa šanka stalno
posmatra čovek koji je bio u društvu dame. Priđe on na kraju i upita me
da li sam radio sliku koju sam držao na stolu. Ja mu potvrdim, a on me
upita da mu je prodam.
Pijan
on, pripit ja, pa ko iz topa lupih:"Važi, daj 1.000 dolara i tvoja je".
Kad čovek poče da baca novčanice, umalo se svi nismo srušili. I tako bi
se sve i završilo da nisam nastavio da pijem, pa mi proradila umetnička
savest i u jednom momentu ustanem, vratim mu novac i uzmem sliku nazad.
Kada sam se sutradan otreznio, shvatio sam koja sam budala. Kaže meni
Đavo da ne brinem jer taj Kanađanin mu je stalni gost pa ćemo se opet
sresti. I stvarno, posle nekoliko dana opet mi u kafani, ali ovog puta
obojica trezni. Kada sam ga pitao da li ostaje dogovor za sliku, on me
je čudno pogledao i upitao"Koja slika?!"
Danas kada je boemski život zamro pred prohtevima novog doba, Žarka
Petrovića mnogi smatraju poslednjim Mohikancem te hednostičke umetnosti.
Strast ka pecanju, kuvanju, duvanu, domaćem vinjaku, neguje i danas.
Iako je prokrstario po svetskim kafanama i danas je odan
"Trandafiloviću". Mada se oprobao u svim slikarskim tehnikama,
najverniji je olovci jer nju smatra majkom slikarstva. Iako je bio
okružen zanosnim damama, ostao je uvek spokojan i srećan samo uz svoju
Cocu, pesnikinju Katarinu Kostić.
Izožba Loleta Petrovića biće otvorena do 1. septembra, a potom će
nastaviti put po Kanadi.
M.
Trifunović
VATERLO
OSVEĆENjE
TEMELJA SALE CRKVE SV. GEORGIJA
U subotu 6.
avgusta u Vaterlu posle večernje liturgije osvećeno je temelje nove
sale u porti crkve “Sv Velikomučenika Georgija”. Osvećenje je izvršio
Njegovo preosveštenstvo Vladika Longin, episkop novogračaničke
Mitropolije sa prisutnim sveštenstvom.
Ovom
događaju prisustvovali su mnogi Srbi iz Vaterloa, Kičinera i Toronta kao
i ugledni poslovni ljudi koji su ovom prilikom dali donacije na večeri
koja je priređena za sve prisutne goste. Za muzički deo pobrinuo se
odličan bend iz Kičinera “Košava” tako da je veče prošlo u prijatnoj
atmosferi i druženju.
Razgovarali smo sa Vladikom Longinom koji je rekao da se raduje što će
crkva “Sv Velikomučenika Georgija” imati ovako lepu salu. “Radujem se
što će Srbi Vaterloa i Kičinera imati ovako lep prostor i želim da se
što pre završi za dobro i budućnost naše omladine.
Zbog njih se sve ovo i
radi u želji da ostanu u veri svojih otaca i očuvanju duhovnosti. Jako
je lepo što Srbi grade duhovne centre, mesta u kojima će narod moći da
se sabira i druži. Duhovnost, sloga i jedinstvo su veliki kvalitet
svakog čoveka”, rekao je Vladika Longin u kratkom razgovoru koji smo
vodili pored osvećenih temelja ove velelepne građevine.
“Ovo
je veliki dan i veliki poduhvat za sve parohijane i ostale Srbe jer se
ukazala potreba da imamo ovako veliku salu koja će imati kapacite za 950
ljudi” rekao nam je Ranko Krajišnik. “Po projektu koji je napravljen
sala će biti 20 000 kvadratnih stopa; imaće 3 sale koje će moći da se
pregrađuju za razne potrebe; restoran koji će raditi 7 dana u nedelji;
sređen parking i prostor za razne sportove.
Planiramo da do kraja ove sezone potpuno završimo sve spoljne radove,
znači da objekat bude zatvoren pre zime, a da se u martu-aprilu 2006
ponovo naćemo ovde i proslavimo otvaranje nove sale. Za sada smo jako
zadovoljni kako sve napreduje. Imamoefikasne i profesionalne ljude koji
odlično rade svoj posao.
Proračun
projekta je 3 miliona dolara ali verujem da ćemo uspeti da uštedimo i da
čak smanjimo planirane troškove. Ovom prilikom želim da se zahvalim
svima koji su do sada dali priloge i da pozovem i sve ostale da pomognu
izgradnju objekta koji će biti jedan od najvećih i najlepših u Ontariu.
Svaka pomoć je dobrodošla...i ona od $5...kao što reče Vladika Nikolaj
“Ko dao malo i ne mogao više, mnogo mu se piše.”
Zahvalan sam Milanu Lešiću, braći Rakanović, braći Krajišnik, Slobi
Gligoriću, Dr. Željku Roviću, Simi Vukoviću, Ranku Lazareviću i svim
drugima koji su već do sada finansijski mnogo pomogli i svojim
angažovanjem doprinose da se sve odvija po planu (izvinite ako sam nekog
propustio ali sam jako uzbuđen zbog svega što se danas dešava)”, rekao
je na kraju Ranko Krajišnik.
Ivana
Đorđević
