Broj
1024, 14.oktobar 2005
ČUDO U ŠARGANU
Čudo u Torontu
Tokom proteklog vikenda imali smo priliku da vidimo predstavu "Čudo u
Šarganu" Ateljea 212, u kojoj je učestvovalo 13
glumaca sa 10 ljudi koji su se brinuli da sve protekne u najboljem redu
što predstavlja izuzetan događaj u Torontu. Bila je to izuzetna
prilika, koja se do sada nije desila, da jedno pozorište dođe u tako
brojnom sastavu, što celom događaju daje posebnu vrednost .
Jedna, na prvi pogled, sasvim jednostavna priča o običnim ljudima koji
se sreću u nekoj lokalnoj kafani a u suštini protkana i nabijena
emocijama i tragedijama koje možmo videti svuda oko nas. Večita želja za
ljubavlju, uspehom i nečim što se čini nedostižnim, jedno putovanje kroz
vreme i ujedno borba i dilema šta su prave vrednosti za kojim treba
težiti.
"Mene je vrlo zanimalo da dođem ovde jer sam čuo da ovde postoji jedna
vrlo impozantna grupa naših ljudi koje mogu da vidim na licu mesta a
zove se dijaspora. Verujem da svi vi ovde pomalo nostalgično pratite sve
šta se dešava a ujedno i mi tamo bi voleli da uspostavimo malo čvršće
veze i trajnije veze.
Razgovarajući sa glumcima pre predstave, rekao sam im da smatram da mi
nismo došli ovde da bi ovaj narod razveseljavali...to će neko drugi
uraditi. Mi želimo da napravimo jedan emotivan kontakt koji ovi ljudi
ovde očekuju od nas. Mogu slobodno reći da polako stičem pravu sliku o
tome šta je dijaspora i da sam bez neke patetike iskreno dirnut i
uzbuđen. Znam da nas nije neka sreća razdvojila ali baš zato trebamo
raditi na tome da se na neki način spojimo i zato naše gostovanje
prihvatite kao gest ka tom zbližavanju", rekao je režiser Dejan Mijač.
Svakako se slažemo sa g. Mijačom, da nas "Čudo u Šarganu" nije
razveselilo ali je svakako dotaklo, svakog na neki svojstven način i da
smo u svim tim likovima, koje smi imali priliku da vidimo, mogli
prepoznati i osetiti taj dah naše zemlje i ono što čini život običnih i
svakodnevnih ljudi.
Odlična ekipa glumaca, nadasve profesionalno, uspeli su likovima koje su
tumačili, da nam potpuno dočaraju karaktere koji su im bili "zadati".
IZLOŽBA IKONA I
PROIZVODA NARODNE RADINOSTI
Dah prošlosti
U utorak 11. oktobra 2005 u okviru Dana kulture Srbije u Torontu
otvorena je izložba ikona, slikara Radovana Vračevića i izložba
proizvoda narodne radinosti i starih zanata u organizaciji Centra za
kreativno domaćinstvo (Sandrina Bogunović Vagner) a u saradnji sa
Etnografskim muzejom iz Beogrda.
Izložbu
je otvorio Đuro Lubarda a prisutnim gostima obratili su se Radovan
Vračević i Sandrina Bogunović Vagner.
"Vrlo sam ponosan što dolazim iz Srbije, gde sam i rođen. Smatram da
nema lepše zemlje od Srbije i lepšeg mesta od Tršića. Naša zemlja
izrodila je mnogo znamenitih ljudi sa kojima se možemo ponositi, tokom
svih ovih vekova.
Zahvaljujem se posebno Konzulatu koji je sve ovo organizovao, jer
smatram da je to pravi put, da se našom kulturom i svim onim što je
čini, skine ljaga sa našeg naroda i da se pokaže sva ta bogata baština
kojom mi raspolažemo.
Velika je stvar da svet vidi da su Srbi plemenit, human i radan narod
koji neguje kulturu, a ovo je najbolji vid da se predstavimo i pokažmo
ko smo i šta smo i da konačno zauzmemo mesto koje nam pripada.
Ikone
koje večeras gledate rađene su na drvetu koje potiče sa pomoćnih zgrada
Vukovih kuća i koliko je meni poznato staro je oko 100 godina.
Gledajući to staro drvo, došao sam na ideju da uradim ikonu koja je
prošla onaj put istorije koji je prošla i naša zemlja. Želeo sam da
radim ikone koje će podsećati na neka davna vremena, na našu prošlost,
na narod koji postoji već vekovima", rekao je Radovan Vračević.
Radovan je svestrani umetnik i bavi se pored ikonopisanja i slikarstvom
i primenjenom umetnošću. U izradi ikona primenjuje tehnike starih
majstora slikajući na starim daskama koje impregnira platnom i gipsom a
oslikava jajčanom temperom i uljanim bojama.
Šetajući ovom galerijom, oseća se dah prošlosti a izložene ikone na
senzitivan način ukazuju na jedan drevni narod sa riznicom kulturne
baštine koja zaslužuje svačiju pažnju.
Radovan,
na slici desno, sa puno ljubavi priča o svojim delima i svecima i ono
što kod njega pleni je ta duhovna energija koju unosi u svoj rad sa
željom da i drugima podari mir i spokojstvo koju pruža VERA, vera u
ljubav, u čoveka, vera u Boga.
"Moraš biti čist, moraš voleti ljude i verovati, da bi mogao da slikaš
ikone", rekao nam je Radovan i zamolio da ako dolazimo do Loznice, da ga
obavezno posetimo i dozvolimo mu da nas ugosti kao pravi domaćin.
Nakon toga, skupu se obratila Sandrina Vagner,(na slici dole)
direktor Centra za kreativno domaćinstvo:
“Postoji
jedna, slobodno mogu reći , institucija u našoj zemlji, koja pored toga
što zapošljava preko 250 žena, u saradnji sa Etnografskim muzejom radi
na tome da se sačuva autentična nacionalna baština, u ovom slučaju
rukotvorine, stari zanati i stari metodi izrade materijala kako u
primarnoj, tako i u finalnoj fazi.
Nadam se da ćemo se uskoro ponovo sresti ovde u Torontu, da proslavimo
prvi izvoz naše robne marke. Dobili smo već ponudu u Njujorku, Čikagu a
verovatno uskoro i u Torontu. Pruža nam se mogućnost da pored misije da
budemo neki
mali
ambasadori, obezbedi posao kako ovim ženama koje već rade tako i mnogim
drugima".
Čovek
mora u sebi da nosi svoju tradicija da bi mogao da postoji”.
Očaravajući su svi ti ručni radovi koji asociraju na neke bake koje su
neumorno, čak i uz sveću, danonoćno pravile razne rukotvorine ne znajući
ni same da stvaraju kulturno milje generacija koje nadolaze. Predivni
šalovi i minijature i još mnogo toga, tako jednostavni a u stvari
ispunjeni pričama koje su se prenosile sa kolena na koleno. Svaki sa
jednim prepoznatljivim motivom koji nas čini onim što jesmo i što nas
istovremeno tera da do poslednjeg daha nostalgično pričamo o toj zemlji
kojoj preti opasnost od nestajanja.
Izložba je otvorena do 20. oktobra u Park Avenue Gallery u ulici 37
Hazelton Ave. i radi od utorka do nedelje od 10č do 18č.
Verujte
mi da nećete zažaliti ako posetite ovo dvoje ljudi, naravno pod uslovom
da vam vaše poreklo još uvek nešto znači a ako vam se nešto izuzetno
dopadne možeta ga i kupiti. Verujem da ćete tim gestom usrećiti mnoge
naše žene koje predano rade i da ćete ikonom, koju okačite na zid,
svakako biti bliži nečem neizmerno čistom.
Ivana Đorđević
