Broj
1025, 21.oktobar 2005
COCO DESIGN I
LAMECHE
REVIJA MODE I
FRIZURA
U okviru Art salona 15. oktobra 2005 održana je modna revija butika Coco
Design i revija frizura frizerskog salona LaMeche.
U prijatnoj atmosferi salona pred mnogobrojnom publikom prisustvovali
smo jednom jedinstvenom događaju, za našu zajednicu, koji je definitivno
potvrdio da naši sugrađani itekako prate modu i trendove koji su
aktuelni na svetskoj sceni.
Vlasnica Coco Design butika Ljupka Radojević prikazala je deo asortimana
koji možete naći u butiku, namenjen urbanoj poslovnoj ženi. Predivni
modeli, poznatih kreatora i pristupačnih cena izazvali su oduševljenje
kod prisutnih posetioca. Lepršavi materijali, pastelnih boja uz naravno
veliku zaslugu šarmantnih manekenki doprineli su da se osećate kao da
ste na modnoj reviji poznatih svetskih kreatora.
U
intervalima kada su se manekenke spremale imali smo priliku da gledamo
frizure za koje su se pobrinuli Miroslav Borisavljević i Nikola
Jasenovski iz frizerskog salona La Meche. Bila je to revija frizura za
svaku priliku, veoma maštovite a s druge strane veoma jednostavne sa
sitnim detaljima koji su trenutno aktuelni.
Ukoliko niste imali priliku da dođete svakako vam preporučujemo da
posetite butik Coco Design koji se nalazi u Misisagi (905.274.1119) kao
i frizerski salon LaMeche u Torontu (416.425.0413). Verujemo da će vam
svakako pomoći da izgledate drugačije i da budete u trendu.
Ivana
Đorđević
PRVI
SOLISTIČKI KONCERT MLADOG VUKA
VIRTUOZNO I
NADAHNUTO
Očigledno je došlo vreme da se organizuju manifestacije na kojima će
učestvovati mladi ljudi koji žive i rade u Kanadi i za koje se na sreću
ipak sazna tek kada im neko da priliku da pokažu šta znaju.
Tako
je i bilo te večeri u Art salonu gde je gost bio mladi gitarista Vuk
Đorđević koji je na ovom svom prvom solističkom koncertu fascinirao
mnoge prisutne goste.
Vuk je počero da svira gitaru (opredelivši se za špansku muziku) pre
svega 2 godine i ono što je pokazao je početak jednog virtuoznog
stvaralaštva i umeća.
“Obožavam da sviram gitaru i ne razumem zašto se ljudi čude što vežbam
svaki dan po 4 sata. Ja to ne shvatam kao neki domaći zadatak koji se
MORA uraditi - to je sastavni deo mog života u kome neizmerno uživam.
Duboko sam zahvalan profesoru Božidaru Hadži Vitkoviću koji je od prvog
dana sa mnom i čija je velika zasluga što sam sve ovo uspeo da ostvarim.
Užasno
sam bio uzbuđen pred ovaj prvi nastup, ali sve je nestalo onog trenutka
kada sam se “predao” gitari. Voleo bih da se profesionalno bavim muzikom,
ali za sada još uvek ne znam u kom pravcu će sve to ići’” rekao nam je
Vuk primajući čestitke od prisutnih gostiju.
Koncertu su naravno prisustvovale i njegova sestra Maja i majka Biljana
koje su nam u kratkom razgovoru rekle da su neizmernoponosne i srećne
zbog uspešnog koncerta koji je priredio Vuk.
Sigurna sam da ćemo o Vuku još čuti i naravno pisati i nadam se da će
istrajati na tom putu muzike koji daje jedan predivan osećaj slobode i
smirenosti.
Ivana
Đorđević
SLIKE 2 - TASIĆ 1/2
PROMOCIJA -
VLADIMIR TASIĆ
“JA SAM SRPSKI
PISAC KOJI ŽIVI U KANADI”
U okviru "Dana kulture Srbije" u knjižari "Srbika" u Torontu gostovao je
Vladimir Tasić dobitnik Ninove nagrade za roman "Kiša i hartija".
Razgovor je vodila Tamara Apić, koja je to zaista odlično uradila i mora
se priznati da dugo nismo imali prilku da slušamo jedan razgovor koji je
neko sa takvom profesionalnošću i umešnošću vodio.
Tasić
živi u malom selu Gejdžtaunu koji ima svega 600 stanovnika, blizu
Frederiktona u provinciji Nju Brunsvik. Da li je ovo okruženje uticalo
na njega ili je to njegova priroda nisam baš potpuno sigurna, ali odaje
čoveka koji je veoma jednostavan i kome svo ovo medijsko angažovanje baš
mnogo ne prija.
" Čovek nema nikakvu kontrolu nad tim, jednostavno se prepusti stihiji.
Dobro je da "Ninova" nagrada ima tradiciju, ali u svemu tome, nekako
knjiga se izgubi i nagrada postane sama sebi svrha. Zato me i iznenadila
tolika medijska pažnja, jer ja nisam nikakva zvezda. Nagrada može da
donese ogromnu popularnost, ali se u mom životu ništa nije
promenilo",rekao je Tasić.
Na pitanje Tamare Apić kako je doživeo kritike koje su usledile nakon
dobijanja Ninove nagrade Tasić je rekao:
"Sve
je to sastavni deo života. Svaki tekst, kako književni tako i kritički,
može se "rasturiti" ako vam je do toga stalo. Jedan od zadataka
književne kritike je stvaranje kategorija i razvrstavanje knjiga.
Ukoliko neko tvrdi da moja knjiga pripada ovoj ili onoj kategoriji i
ako to na neki način obrazloži, nemam ništa protiv. Ipak mislim da se
kod nas preteruje sa upotrebom te-orijskih pojmova.
Takođe smatram da ova ili neka druga nagrada koju dobijete vas na neki
način obavezuje, pravi vam stege i nervozu kada krenete da pišete
sledeću knjigu, jer eto sada se od vas očekuje, kao nekom ko je nagrađen,
da napišete nešto još bolje. Lično se ne opterećujem time.
Potrebno mi je sada neko vreme da se opustim i da izađem iz ove priče,
da mi ova knjiga "izađe iz memorije"...a onda ću ponovo sesti i pisati...
šta... još uvek ne znam precizno, jer sam pisac koji početnu zamiso
tokom pisanja često izmeni."
Na pitanje zašto piše samo na srpskom jeziku Vladimir sleže ramenima i
kaže:
"Ne znam tačno da vam kažem zašto je to tako- verovatno je to stvar
osećaja. Trenutno me ne privlači da pišem na engleskom. Smatram sebe
srpskim piscem koji živi u Kanadi. Više mi odgovara da ovde ocenjujem
zadatke iz algebre - bar mi je jasno gde se završava posao, a gde
počinje književnost.
Knjižara je bila ispunjena do poslednjeg mesta, zainteresovanost za ovu
promociju nesvakidašnja i ono što daje posebnu draž je prisutnost
mladih ljudi, koje nismo imali priliku da srećemo na promocijama.
Očigledno je došlo vreme da se našim sugrađanima pruži kvalitet kako u
odnosu na goste koji nam dolaze tako i na ljude koji treba da vode
ovakve manifestacije.
Ivana
Đorđević
25 GODINA
SLUŽBE MIHAJLA DODERA
JUBILEJ ZA
PONOS
U nedelju 16. oktobra u Srpskom centru u Misisagi obeležen je jubilej -
25 godina službovanja prote Mihajla Dodera. U svečanoj atmosferi uz
kraći program i ručak, okupili su se parohijani CŠO 'Sv Sava" da odaju
počast čoveku koji je svoj život posvetio crkvi.
U
kraćem razgovoru koji smo vodili sa protom Mihajlom saznajemo da je
rođen 1945 u Sent Luisu u Americi. Otac Jefta doselio se u Ameriku davne
1909 i tu upoznao Matildu sa kojom se venčao i dobio 4 sina od kojih je
Mihajlo bio najmlađi. Završivši osnovnu školu i gimnaziju u Sent Luisu,
1963. upisuje bogosloviju Sv. Save u Beogradu i ubrzo prelazi na
Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve gde je bio do 1965. Godinu
dana je bio na predteološkom odeljenju akademije Sv. Vladimira u
Njujorku. Od 1967 do 1970 provodi na studijama na Ruskoj pravoslavnoj
bogosloviji u Pensilvaniji, gde je i diplomirao.
Iste godine ženi se Zorkom Erdeljan sa kojom ima troje dece.
"Kada sam došao u CŠO Sv Sava, bilo nas je četvorica sveštenika, ali je
ustoličenjem vladike kanadskog Georgija uspostavljen red i njegovim
zalaganjem smo došli do ovoga što možete videti danas" kaže prota Doder.
"Otac mi je umro kada sam imao tri godine, ali se ipak kao kroz maglu
sećam odlaska u crkvu kada se i rodila moja ljubav prema crkvi. Najviše
dugujem pokojnom svešteniku Đorđu Laziću iz Sent Luisa zahvaljujući kome
sam pošao u Bogosloviju i koji je i dan danas moja inspiracija".
Na
pitanje šta misli o novoj generaciji emigranata on kaže:
"Apsolutno razumem sve te mlade ljude koji su došli iz komunizma, pa
retko ulaze u crkvu. Naše je da ih lepom rečju i dobrodošlicom privučemo,
jer crkva je ta koja je opstala i posle propasti režima i kraljeva.
Poslednji rat, koliko god bio nesrećan i težak, na neki način nas je
probudio kao narod. Shvatili smo da je naša crkva uvek tu, uz nas, bez
obzira ko je na vlasti".
Seća se prota Mihajlo svega kroz šta je prolazio ali bez obzira na
trnovit put kojim je išao i na strašna iskušenja i lepe i neprijatne
trenutke koje je imao, srećan je i zadovoljan svim onim što je postigao.
Ivana Đorđević
PREMINUO PETAR
MADŽAREVIĆ
DOMAĆIN REČI
BOŽIJE
Miltonska zemlja našeg manastirskog groblja postala je, u utorak 18.
oktobra, večna postelja još jednom predanom vitezu hristove vere, našem
proti, ocu Petru Madžareviću. Snažnim i duboko uzvišenim opelom, koje su
otpojala 12- torica njegovih kolega sveštenika, a koje je predvodio naš,
preosvešteni vladika Georgije, u prisustvu preko 120 osoba, prota je
prešao u večnost.
Od
novembra 1999. prota Pera, kako smo ga i znali i zvali, počeo je da deli
sa nama emigrantske dane, prvo kao paroh pri manastirskoj crkvi, u
Miltonu, a od 2000. godine u svojstvu arhijerejskog zamenika. Prethodne
godine svoje proveo je službujući u Brodcu, Vršanima, Dragaljevcu i
Janji; po prostorima koji su bili zahvaćeni zlom rata i tragikom izgona
sopstvenog naroda sa postojbinskih ognjišta iz Srpske Krajine. I prota
Pera i protinica Desa, nesebično su pomagali praktičnim, dnevnim
poslovima stotine izbeglica koje su u njihovom porodičnom domu našle
smeštaj i privremeno utočište od nedaća ; protinica je kuvala, spremala
i ako iko normalan to može nazvati tako: gostila skrušene, dok je prota
pokušavao, nastojao i uspevao da poveže sklonjene sa rasutom i razbeglom
rodbinom. Obilazio je borce i opojao pale. Najteži mu je bio onaj dan
kada je morao da sedam svojih parohijana, ubijenih mladića, opoje za
zajednički ispraćaj u večnu kuću. Parohiju u Janji, od svega 19
domaćinstava, vodio je u okruženju od 10.000 muslimana i nikada se od
njega nije mogla čuti gruba reč i nikada nikakav poziv na mržnju.
|
Prota Petar rođen
je 1936. u selu Višnici, u vlaseničkoj opštini. Nakon završene
Prizrenske bogoslovije u čin jereja rukopoložen je decembra 1959.
od blažene uspomene Vladike Longina.
Punih 46 godina
prota Petar služio je Gospodu u hramovima Srpske crkve. Svešteničku
dužnost započinje kao paroh brodački (1959-1961), a potom je na
parohiji u Vršanima, do 1969 . Narednih trideset godina, sve do
dolaska u Kanadu, 1999. godine, služi kao paroh u Janji.
Od 1999. do svog
penzionisanja, avgusta 2004, služi kao paroh u manastirskoj crkvi
Svetog Preobraženja u Miltonu.
U činu
protojereja je od 1972. Pravom nošenja naprsnog prsta odlikovan je
1991. Za vreme službovanja u Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj bio je
član Eparhijskog saveta, isto kao i u Eparhiji kanadskoj, u svojstvu
arhijerejskog zamenika, od januara 2000.
Decenije plodnog
Protinog rada na njivi Gospodnjoj protekle su u beskompromisnoj
službi svojoj Crkvi u vremenima kada je sama molitva pred oltarom
značila žrtvu. Šezdesetih godina u Vršanima on vodi školu veronauke
sa 120 đaka, a u isto vreme, opslužujući parohiju u Dragaljevcu,
okuplja čak 180 dečice i predaje im znanje o Bogu, Crkvi i rodu. U
toku poslednjeg rata, Prota Petar ostaje na parohiji u Janji, među
preko deset hiljada muslimana. Svih tih godina prihvata izbeglice i
posećuje borce na prvim linijama odbrane Republike Srpske. |
Reč Božiju držao je za najviše i najlepše čime može domaćinski da dočeka
i ugosti svakoga. Svakom Božijem izazovu odgovarao je rečju Njegovom. A
zloba na njega namerena, nije ga ni ovde, u poslednjim godinama
napuštala. Ipak, kao i uvek, nije ni na tren zadrhtala vera pravoslavna
u njemu, niti se uplašilo srce njegovo, pa je i te vode, lažnih optužbi
i necivilizacijskog ruganja mantiji pravoslavnog sveštenika, kroz sud i
pakost, prota dostojanstveno probrodio. Odgovorio im je dočekavši dan da
mu Gospod obasja lice i otre sa obraza njegovog pljuvotinu nečasnih
kleveta. Imalo je to svoj odraz na telo i narušeno zdravlje nije se
moglo povratiti. Pa opet, Bog mu je udovoljio željama: da umre ne mučeći
nikoga sobom i da ode kako dolikuje pravoslavnom starešini okajavši
ispoveđeno. Uz časnoga oca porodice bili su časni sinovi Nebojša i
Ljubomir, sa svom porodicom na okupu, majkom Desom, snajama i unučićima.
U periodu sedemdesetih godina minulog veka otac Pera bio je duhovni
pokrovitelj dvaju tada monaha, a danas vladika Dositeja i našeg vladike
Georgija. U svom duboko nadahnutom, iskrenom i neskriveno ličnom
oprosnom slovu pokraj odra, vladika Georgije se podsetio na stare dane:
"Nisam zaboravio ni to kada sam jednom bio na Sv. Agatonika, u
Čađajevici, kada me je o. Pero postavio odmah do domaćina za trpezu
Crkve koja je slavila. Na primedbu nekih rekao je: "Ovo je monah, a
monah biti je čast ispred godina. "Sjećam se i kasnijih godina kada je
dolazio u posjetu Manastiru Ostrog, i sakupio nas sve tadašnje đačiće,
među kojima su sada: Vladika Dositej, Milutin, Jovan i niz drugih i
svima su nam on i proto Drago Milovanović, uz pouku dali i po neku paru.
Kasnije će, u razgovoru, kada sam postao sveštenomonah reći: "Ma novac
ti je samo sredstvo da pomogneš nekoga. Inače, na dimu došlo na dimu
otišlo, ako to na dobro ne upotrebiš. "
Tako bi možda bilo i sa životom ovoga dragog, divnog toplog čoveka, da
zaista nije goreo istinskim žarom i da se i mi ljudskom milinom ne
ogrejasmo, na vatri koja je među nama gorela 6 godina, a kako je tek
lepo i toplo bilo onima koji su sa njime podelili decenije. Na vatri
koja je gorela u pravoslavnim srcima propovedima i molitvama kroz
čitavih 46 godina imenom Petar Madžarević.
A ako mene, posle svega, neko upita: "Kako Gospode znam ovoga čoveka? -
"kome si eto, u nedeljno oktobarsko predjutro, otvorio svoja rajska
vrata, reći ću:
"Ja gospode puno toga o njemu ne znam, ali znam da će svojim tihim,
laganim glasom istinskog roditelja, savesnog staratelja nad poverenim mu
i paroha, odanog veri otaca; glasom onoga koji Tebe nikada nije izdao;
znam da će Ti taj čovek reći pravu i pravičnu za svakoga među nama. Sa
njegovih usana, kada se ma kome od nas posreći susret sa tobom Gospode,
za svakoga od nas malih, ovosvetovno grešnih, glasom iz Raja čućeš i
reči: "Primi Gospode i ovu nesretnu dušu u svoje rajske livade. I
oprosti mu što mi nije bio redovan na službi. Znam, držao Te je u srcu
svom i za ovaj dan. "Jer, otac Pera je bio domaćin tvoje reči i njome
nas je sve, nama na čast i ponos, ugošćavao."
Po tome, svi koji smo ga znali više nego saosećamo sa porodicom njegovom,
jer smo svi podjednako izgubili dragog i primernog člana naše istrajne
pravoslavne porodice
Po tome, znam Gospode da je uvek među nama. Da je tamo gore, sada još
jedan glas za nas i uz nas, glas dobrog starešine, našeg prote, oca
Petra Madžarevića.
A mi ovde, čuvaćemo ga u svojim rečima: Večan mu pomen!
Radovan
Gajić
