Broj 1068, 1. septembar 2006.
| KANUIMA NIZ CRNU REKU |
| |
Petak je, veče (25. avgust), hladna kiša
rominja, bez ikakve nade da će prestati. Okrećem telefon i zovem Šarca da još
jednom proverim da li junački pohod ka Crnoj reci, planiran za subotu i
nedelju, još uvek stoji. Potajno se nadam, da je možda sve odloženo, jer ko će
da se vozi sa kanuima po nekoj tamo reci, po ovom hladnom i vlažnom vremenu a
pri tom još i da kampuje.
 Naravno dobijam odgovor da je ovo put za JUNAKE koji nikada ne odustaju od
planiranih akcija. U tom trenutku u meni se budi onaj mladalački duh, kada
nisam gledala u nebo, nego samo u ljude oko sebe.
Nastavljam pakovanje - jer kao po običaju, sve se radi u poslednjem momentu.
Ležem, negde posle ponoći, razmišljajući kako ću se probuditi u 5 ujutro i pri
tom ceo dan veslati.
Subota, rana zora ili ti bolje rečeno - mrkli mrak. Budim ćerku i njenu
drugaricu i lagano krećemo ka planiranom cilju. Posle dužeg vremena, dok one
dremaju u kolima, posmatram davno zaboravljen prizor - izlazak sunca. I dok
slušam neku laganu muziku sa CD obuzima me predivan osećaj slobode, jer sam
eto uspela da izaćem iz kolotečine i nađem malo vremena da se družim sa nekim
nepoznatim ljudima, ljubiteljima prirode.
 U zakazano vreme, uz naravno obavezno i neizbežno traželje i promašivanje
pravog puta, a na svu sreću uz pomoć Saše, dolazimo na mesto susretanja sa
ostalima junacima.
Neki su zakasnili, neki su se uspavali, neki takođe promašili put (naravno to
su sada naši drugari pa nećemo pominjati imena). Šarac preuzima rukovođstvo i
razuzdana grupa se dovodi u red (21 junak u kanuima i Panta...i on je junak,
ali ćemo o tome kasnije).
Dolazimo na naše odredište. Kanui su prislonjeni uz obalu. Sunce sija.
Atmosfera krajnje opuštena ( a i zašto ne bi bila, kada nema mobilnih telefona,
jurnjave i striktne satnice).
|
“Znaš... kad sam prvi puta posle
rata otišo na onu istu plažu gde sam kao klinac dolazio na more...gledajući
i prepoznavajući konture istog stjenja i borova nadvijenih nad
kamenje, slušajući rumorenje i klokotanje talasa kros rupe u kamenju
i udišući onaj isti miris koji je pohranjen u mom sjećanju zauvjek....svatih
da je to more UVJEK bilo ovde svih ovih godina dok JA NISAM... i da
će ONO UVJEK BITI i dugo , dugo POSLE MENE...sve ovo vreme mi ti
talasi rumore i mirišu... a NAS OPET NEMA...
Vredi li sve ovo između, što nazivamo golom egzistencijom...hoće li
se to računati na kraju priče...hoćemo li zapamtiti kako smo danas
uredno došli na posao, odradili našu obavezu... sjedili u autu...plaćali
račune lovom koju smo odavno potrošili i koja ni nije naša... sve to
vreme ona moja plaža je još uvjek na istom mjestu i nema mene da
uživam u mirisu i kamenu...koliko tih gudura, šuma, plaža i LjUDI
ima u kojima nema ko da uživa...
Tek kad se izvučeš iz žabokrečine vidiš da ima i drugih horizonata i
vrijednosti mimo onih koje nas pritišću.
Još kad ima da podeliš sa DOBRIM društvom....”
pričao mi je jedan JUNAK iz akcije zvane “Crna reka”
|
|
Saša Gusev drži kratak kurs o veslanju i pravilima koja se trebaju poštovati
da bi kanui išli u željenom smeru. Sve je bilo objašnjeno krajnje koncizno i
jasno u prepoznatljivom stilu “ala Sale”...e onda su usledila pitanja malih
junaka. Šta da vam kažem...šteta je što sve to nije zabeleženo na filmskoj
traci, jer samo dečija mašta može tako nešto da smisli. Stigli smo bili čak i
do ajkula - šta da se radi ako ajkula napadne kanu - da li da je udaramo
veslom ili da samo prođemo i ignorišemo je... ako se pojavi hobotnica, da li
ona može pipcima da prevrne kanu...i tako redom. S druge strane, iznenađujuće
je bilo i to kako su junaci trezveno i logično odgovarali na neka tehnička
pitanja koje je Sale postavljao.
Došao je i taj trenutak kada je mala, ali odabrana ekipa krenula duž Crne reke
podeljena u grupe - 8 kanua/11 malih junaka i 10 odraslih junaka .
Totalno crna reka ispod nas, zimzeleno drveće i rastinje sa po nekim požutelim
listom oko nas i kristalno čisto i plavo nebo iznad nas. Božanstvena tišina
koju samo priroda može da vam pruži, sa blagim i povremenim žuborenjem vode i
pljuskanjem vesla. Čak ni mališani nisu mogli da odole celom prizoru,
razgovarajući samo povremeno pri susretanju kanua. Putešestvija je trajala oko
5 sati sa dve prepreke gde smo morali da izađemo iz kanua i dozvolimo
stručnjacima ovog sporta, da spuste kanue niz brzake.
Stižemo do našeg kampa, gde nas čekaju stvari i šatori i gde je predviđeno da
prespavamo. Tu je i čika Panta, glavna faca zadužena za pripremanje klope,
majstor kulinarskog zanata i legenda sa Artika (ali o tome ćemo u nekoj drugoj
priči).
 Ono što svemu daje očaravajuću notu je to da se nalazimo na malom peščano -
kamenitom ostrvu u reci, između dva vodopada. Sigurno se pitate kako su sve te
naše stvari došle do ostrva?! Zahvaljujući snažnim i jakim (odraslim) junacima
koji su to sve na ramenima prebacili preko jednog dela reke koji se može
pregaziti. Da je bilo lako nije (to Bojan i Panta najbolje znaju). Da je bilo
padanja u vodu, jeste...ali i to je bio deo ove naše velike avnture koji nas
je od srca nasmejao.
Počinje raspremanje stvari; raspodela po šatorima i naravno priprema večere
jer smo svi zdravo ogladneli. Šarac koristi priliku da male junake uputi u
tajne prirode i ujedno upozorava da je sve oko nas živo i da se i prema
prirodi moramo ophoditi sa poštovanjem.
Dok Sonja i Panta majstorišu oko klope, loži se logorska vatra na oduševljenje
svih junaka.
Okupljamo se oko vatre, sa tanjirima i metalnim lončićima (kao pravi kamperi)
uživajući u nesvakidašnjoj prirodi koja nas okružuje i koja očigledno svima
prija. Priča; smeh; dobacivanje... sve je nekako lagano i prirodno. Pred
spavanje junaci koriste slobodu koja im je data,j urcajući po ostrvu i
igrajući neke svoje igre. Pomalo su začuđeni i zbunjeni, pa na momente i ne
znaju šta će sa sobom, navikli na silne tehničke aparate koje imaju oko sebe...a
kojih eto sada jednostavno nema.
 Spušta se noć. Prepuštamo dobrovoljno Šarcu, da svojim neverovatnim
autoritetom koji ima među junacima, organizuje njihov odlazak u šatore...
odrasli junaci, konačno u miru, sedaju uz vatru i uz laganu i neobaveznu priču
uživaju u predivnoj noći gde se čuje samo huktanje vodopada. Čak su i komarci
osetili tu našu neizmernu želju da , bar jedno veče, nas svi ostave na miru,
pa nas nisu opsedali.
U neko doba, ipak nas sustiže kiša, koju smo tamo negde u nekom gradu ostavili...
polako se povlačimo na počinak.
Naravno kako to uvek biva, kada su mališani oko vas, u ranu zoru ustaje prva
grupa... te i svi mi polako za njom. Lepo smo spavali (moglo je i malo duže,
ali ne smeta). Doručak, vožnja kanuima oko ostrva, jurcanje i pentranje po
okolnim stenama, pakovanje stvari koje prebacujemo na obalu i ostavljamo da se
ubace u kola. Ponovo krećemo drugi deo ture do cilja. Zbog kiše i vlage, blaga
izmaglica je iznad reke. Sve se čini pomalo nestvarno. Ima se utisak kao da si
u nekom drugom svetu. Sada smo već “stare kuke” pa se trkamo, okrećemo u mestu,
dobacujemo sa grickalicama i preostalim đakonijama. Nikome se ne žuri, jer
isuviše blizu je povratak u stvarnost koja nam baš nije draga.
Ali bez obzira na sve, zajednički konstatujemo da se lepo osećamo. Zašto?
 Prvo: napunili smo se bar malo pozitivnom energijom. Drugo: postali smo mnogo
svesniji (a od tada je prošlo samo 2 dana) da male stvari čine onaj deo života
koji nazivamo lepim. Treće: (što reče jedan JUNAK) uverili smo se da se još
uvek ljudi mogu radovati jedan drugome, a i sami sebi, i da za to ne treba
ništa posebno... trebamo tek jedni druge...
Za sve ovo potrebno je samo malo volje i želje (i naravno neko kao Šarac i
Sonja) da nam život ne bi ličio na jedan dosadno dugi voz koji monotono klapće
po šinama i staje na pisak lokomotive, koju često i ne vidimo gde je niti
znamo ko njom upravlja.
Još mnogo toga bih imala da vam ispričam i mnogo toga opišem...ali nemam
dovoljno pravih reči...jer sve ovo treba doživeti. |
| |
sa lica mesta...
Ivana Đorđević |
|
| |
|
Znate li šta se dešava u zajednici ovih dana?
Pročitajte
 |
