|
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
Broj 1096, 23. mart 2007.
| Kralj podzemlja |
| |
Za njega se godinama pričalo da je bio u pozadini ubistva Željka Ražnatovića
Arkana, da je novi kum srpskog podzemlja i da je u suštini kontroverzni
beogradski. Sve to je Andriju Draškovića toliko nerviralo da je odbijao
razgovore sa novinarima i priliku da se pravda. Oni koji ga nisu podnosili
tvrdili su da je Drašković trgovac narkoticima, a drugi da je kum duvanske
mafije, dok su ga treći smatrali velikim kockarom. Kada je Andrija Drašković,
jedini kontraverzni momak sa beogradskog asfalta bez uličnog nadimka, u
nedelju uhapšen na aerodromu u Frankfurtu, u Nemačkoj deo njegove misterije
počeo je da se otkriva.
Drašković, kome su nemački policajci stavili lisice na ruke odmah posle
izlaska iz aviona kojim je doleteo iz Beograda sa pasošem BiH, uhapšen je po
međunarodnoj poternici raspisanoj na zahtev odeljenja za borbu protiv mafije
iz Barija i sproveden u zatvor u Vajterštatu. Uhapšen je zbog šverca cigareta
i droge tokom devedesetih godina, zbog čega je tužilac iz Barija Đuzepe Šelzi
2002. godine pokrenuo istragu protiv njega. U isto vreme na spisku
osumnjičenih našao se i tadašnji crnogorski predsednik Milo đukanović.
I Đukanović i Drašković osumnjičeni su zbog "mafijaškog udruživanja u
međunarodnom ilegalnom prometu cigareta". Obojica su i dalje na istom crnom
spisku tužilaštva u Bariju. Maja 2003. godine tužilaštvo u Bariju izdalo je
rešenje za preventivni pritvor protiv Andrije Draškovića, koji je osumnjičen
za mafijaško udruživanje u međunarodnom švercu cigareta s odbeglim puljskim
mafijašima.
BRZI ČAMCI
U to vreme Drašković je bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je čekao kraj
suđenja za ubistvo Surčinca Plećića Pleće, a ekstradicije u Italiju spasao ga
je zakon po kome Srbija ne izručuje svoje državljane stranim zemljama. Nejasno
je, međutim, na koji je način Drašković izbegao hapšenje u Hrvatskoj, u kojoj
je često boravio tokom prošle godine!
Inače, u spisima nalaza istrage Odeljenja za borbu protiv mafije i droge u
Bariju, Drašković je opisan kao glavna karika u švercu cigareta, heroina i
kokaina prema Italiji, konkretno Siciliji i Lombardiji. Drašković je, prema
saznanjima italijanskih istražitelja, imao ulogu pomiritelja zavađenih
puljskih mafijaša u Crnoj Gori, gde su se borili za prevlast nad kontrolom
šverca cigareta.
 Prema nalazima istrage iz Barija, Draškovićevi ljudi su koristili brze čamce
odbeglih italijanskih švercera u Crnoj Gori, kojima su u Pulju dostavljali
drogu nekim preprodavcima i plaćenim ubicama Draškovićevog klana. Prema
dostupnim podacima, iz Crne Gore u Italiju je od sredine devedesetih do 2000.
svakog meseca krijumčareno najmanje 1.000 tona cigareta. Ministarstvo
finansija Italije procenilo je da je država zbog šverca cigareta svake godine
gubila između dve i tri i po milijarde evra na ime neplaćenog poreza!
Italijanski istražitelji smatraju Draškovića i jednim od najznačajnijih
mafijaških šefova bivše Jugoslavije, ali i naslednikom Željka Ražnatovića
Arkana, posle čije je likvidacije, 15. januara 2000. u Beogradu, Drašković
počeo da se pominje i kao jedan od organizatora ovog ubistva.
ITALIJANSKI ĐAK
Malo je poznato da je Andrija Drašković odrastao u Italiji i da se u ovoj
zemlji oseća kao kod kuće. Kako nam je lično rekao njegov otac Miša Drašković,
porodica Drašković potiče iz sela Grebice kod Nikšića. Andrijin pradeda, po
kome je dobio ime, je bio seljak na čevu, a deda Mitar američki doseljenik.
Radio je od 1905. godine u rudnicima u Pensilvaniji, sve u nadi da će zaraditi
dovoljno para da se vrati u Crnu Goru i oženi. Bio je učesnik Balkanskih
ratova i doživeo je svoju 86 godinu. Za Andriju se u porodici često kaže da
liči na deda Mitra.
|
Drašković uhapšen sa pasošem
i ličnom kartom BiH
Andrija Drašković uhapšen je u Nemačkoj sa pasošem Bosne i
Hercegovine i ličnom kartom izdatom u Federaciji BiH, javile su
današnje banjalučke "Nezavisne novine", pozivajući se na neimenovani
izvor blizak policiji Federacije BiH.
List piše da je Drašković koji je 15. marta uhapšen po poternici
Evropola izdatoj na zahtev odeljenja za borbu protiv mafije u Bariju,
Italija, posedovao pasoš BiH izdat u Distriktu Brčko i ličnu kartu
koju je izdala policija Kantona 10 Federacije BiH.
Prema navodima lista, kao stalno mesto prebivališta u ličnoj karti
koju je Drašković imao prilikom hapšenja, naveden je Tomislavgrad.
Draškoviću se u Beogradu sudi za ubistvo Zvonka Plećića septembra
2000 godine, a u Italiji je optužen za šverc i druga dela.
Prvo stalno prebivalište u BiH, kako pišu "Nezavisne novine",
Drašković je dobio je u distriktu Brčko 9. avgusta 2004. godine, dok
je stalno prebivalište u Tomislavgradu dobio 31. maja 2005. godine,
kada je ođavio prebivalište u Distriktu Brčko.
Iako ođavljen u Brčkom, Drašković je imao važeći pasoš sa kojim je
pre jedanaest dana uhapšen u Nemačkoj.
Dodaje se da je prvi pasoš BiH Andrija Drašković dobio u Bijeljini
16. marta 1999. godine, ali taj pasoš ne važi od 16. marta 2004.
godine.
Ministar unutrašnjih poslova Kantona 10 Filip Zrno rekao je "Nezavisnim
novinama" da ne zna da li je Drašković dobio ličnu kartu na području
tog kantona, ali da je moguće da se to desilo.
Tužilaštvo u Bariju optužilo je Draškovića da je "organizator i vođa
krijumčarenja cigareta i heroina u Italiju i predstavnik ruske
mafije u zapadnoj Evropi".
|
|
Draškovići su se dvadesetih godina prošlog veka doselili u Peć. Milorad Miša
Drašković, otac Andrije Draškovića je tu rođen 1929. godine u porodici sa
devetoro dece. Sa 15 godina je otišao u partizane. Bio je tokom rata u
Albaniji, i tako je, kako kaže odslužio vojsku. Kada je završio Višu ekonomsku
školu zaposlio se u Trepči i 1959. godine oženio sa Verom, medicinskom sestrom
poreklom iz Kraljeva.
Miša Drašković je kao komercijalista uz rad diplomirao ekonomniju u Zagrebu. U
proleće 1965. Draškovići su se iz Kosovske Mitrovice preselili u Beograd. Bili
su podstanari na Zelenom vencu, a kasnije su se preselili na Slaviju. Njihova
deca, Marina i Andrija upisali su osnovnu školu Ivo Lola Ribar. Već tada je
Andrija pokazao da voli da bude prvi među najboljima:
- Osvojio je drugo mestu u trci biciklima, ali je bio strašno ljut što nije
pobedio!
Kada su se preselili u Italiju 1975. godine, Miša Drašković je postao
predsednik Kluba Jugopslovena. Dovodio je Jugoslovensko dramsko pozorište,
Radmilu Bakočević, Đorđa Balaševića, ali i Terezu Kesoviju da zabavljaju
iseljene Jugoslovene. Marina i Andrija su brzo naučili italijanski i engleski
jezik u američkoj školi, da se nisu mnogo razlikovali od Milaneza.
Miša Drašković je u dva navrata bio predstavnik Jugometala u Milanu - od 1975.
do 1979. i od 1985. do 1990. kada se penzionisao, ali je nastavio da radi sa
Italijanima, jer ima svoju privatnu trgovačku firmu Evrofero:
- Samo u jednoj godini imao sam sa metalima promet od 200 milijardi lira -
hvali se Miša Drašković, koji je jedno vreme bio veliki prijatelj italijanskog
predsednika Andreotija, a potom generala Ratka Mladića, kao i crnogorskog
predsednika Mila Đukanovića.
Otac Andrije Draškovića nam priznaje da je svog sina uveo u biznis, da su neke
poslove zajedno radili, da je u tome svog udela imao i Andrijin ujak Milan
Kulić iz SAD. Miša Drašković priznaje i da je sina učio da bude privržen
Srbiji i Beogradu, ali i da se zbog toga ponekad kaje:
- Ponekad se kajem što sam Andriju vratio u Beograd, gde i njega, a i mene
optužuju za sve i svašta. Za Andriju se piše da je kontraverzni biznismen. šta
im to znači? Da je problematičan i sumnjiv čovek? Da trguje drogom, da
organizuje likvidacije ljudi zajedno sa ljudima iz DB. Sve su to izmišljotine.
Ja ne poznajem Radeta Markovića, on nije moj kum. I nisam dao sudijama pola
miliona evra da mi sina puste iz zatvora. Andriju su oslobodili zato jer su
zaštićeni svedoci dali izjave u kojima ga oslobađaju odgovornosti za dela zbog
kojih je neopravdano optuživan.
Za svog sina Miša Drašković kaže da je kao dečak bio divno dete, a da je danas
pravi gospodin.
- Andrija je privržen porodici, pažljiv je prema majci Veri, sestri Marini i
naravno, prema svom sinu Mateji, čija je majka Elena - rekao nam je Miša
Drašković.
BEOGRADSKI MANGUP
Kako izgleda privatna i poslovna biografija Andrije Draškovića pričao nam je
on lično:
- Rođen sam 3. novembra 1964. u Zvečanu. Sa šest meseci sam donešen u Beograd,
a sa deset godina sam se odselio u Milano. U Milanu sam sa 15 godina igrao
košarku za klub koji se tada zvao "Bili". Kasnije je bio poznatiji kao KK "ćincano".
Voleo sam sport, posebno košarku. Trenirao dva puta dnevno. Bio sam krilo,
iako sam bio najmlađi. Izdžigljao sam, pa su me Italijani kao juniora ubacili
u seniorsku reprezentaciju Milana. I kada je trebalo 1979. da se vratimo u
Beograd, italijanski treneri su tražili da ostanem. To je bila, danas mogu da
kažem, moja prva poslovna ponuda.
Kad sam se 1979. vraćao iz Italije u Srbiju, razmišljao sam o tome gde se
vraćam, kakav je Beograd, da li ću naći stare drugare? Doživeo sam šok kada
sam video oronule zgrade, ispisane fasade, prastare lifotve. Bilo mi je teško
jedno mesec-dva dana dok se nisam privikao i dok nisam našao novo društvo.
Imao sam sreću da sam otišao u tu III beogradsku gimnaziju, kod čuvenog
profesora Firge Jovovića. On je bio naš porodični prijatelj i jako mnogo mi je
pomogao da se uklopim u novu sredinu.
Danas mogu da kažem da su mi ti srednjoškolski dani bili najlepši u životu.
Bili smo jako zdrava generacija, u kojoj se izdvajao Toni Montano, koji je,
doduše, bio stariji od mene. Kad je došlo usmereno, ja sam se prebacio u II
ekonomsku školu, u kojoj sam se upoznao i sprijateljio sa mojim kumom Todorom
Gardaševićem, koji je devedesetih ubijen - kaže Andrija Drašković.
O svojim mladalačkim danima nam je pričao:
- Probao sam kada sam se vratio u Beograd da igram košarku. Pomogao mi je moj
prijatelj Desko Pajović. Probao sam u Crvenoj Zvezdi, iako sam ja "partizanovac",
ali mi to nešto nije išlo... Naime, ja sam bio pomalo razočaran uslovima u
kojima se kod nas trenirala i igrala košarka. Izgubio sam volju za košarkom, a
i tada sam počeo da se interesujem za popularnu muziku, diskoteke, igranke i
devojke, a zatim za motore i automobile.
Imao sam crvenu "hondu". Motorima smo se noću vozili kroz Beograd, bez nekog
posebnog povoda i cilja. Kada se osamdesetih otvorio kafe "Papagaj", tu je
jedno vreme bilo naše sastajalište, pa smo se potom preselili kod "Madere". A
kasnije u kod "Lole", pa u "Manjež". Tu bismo se skupili sa motorima i vozili
noću do Ade, tamo je tada bio samo jedan splav, neki "Akapulko", a odatle bi
išli do Kalemegdana, po uz Bulevar revolucije i vraćali se natrag u centar
grada.
Pune dve godine sam se družio sa motoristima, a onda sam 1983. i 1984. kada su
počela noćna dešavanja u diskoteci "Duga", počeo da osvajam ovaj centar
beogradskog života. Imao sam samo 20 godina. A u "Dugu" nije mogao da uđe
gotovo niko, ko nije, uslovno rečeno, bio 'neko i nešto'. Ja sam bio najmlađi
gost. "Duga" je bila jedno od najboljih mesta za provod u bivšoj Jugoslaviji,
jer je u nju dolazio krem jugoslovenske kulture - pisci, glumci, slikari,
novinari, sportisti, pevači, a i poneki političar, jer oni tada nisu bili
nešto posebno u modi, kao danas. Kasnije kada se otvorio "Luv", pa i kada "Taš"
postao aktuelan, ja sam se trudio da i tu budem prisutan - sećao se Andrija
Drašković.
- Moja generacija je rasla uz stranu muziku, uz rokenrol i pop. Fakultet me u
suštini jeste privlačio, ali kako su mi ti momački dani bili burni, nisam
uspeo da diplomiram. To priznajem kao moj životni neuspeh. Sakupljao sam ploče,
a glavni poklon prijateljima ili devojkama bila je "long plejka". Sav džeparac
sam trošio na ploče. Moji ljubimci su bili "Stonsi", a onda sam se osamdesetih
prebacio na ska mu-ziku. Tada su krenuli naši sa dobrim i modernim zvukom. A
pre svih "Prljavo kazalište", "Film" i "Haustor", koji je za mene bio ne samo
sinonim za ono što ja volim u muzici već i za moje shvatanje života. Ja nikada
nisam obožavao "Bijelo Dugme" ili "Indekse", ali sam mnogo voleo grupe "Haustor"
i posebno "Idole", jer su oni za mene bili Beograd. Takav kultni status kod
mene je imala i grupa "Ekatarina velika", koja je bila pravi beogradski, ali i
svetski bend. Nažalost, umrli su i Bojan Pečar, i Milan, i Margita...i mnogi
drugi moji prijatelji i poznanici - Bokan, Željko, moj kum Todor... Ne želim
više da nabrajam, jednostavno umrli su mnogi meni dragi ljudi, a sa njima umro
je i jedan deo Beograda, ali i jedan deo mene.
DEVET ŽIVOTA
Za Andriju Draškovića se, međutim priča d aje čovek sa devet života, jer je
preživeo sukobe sa Arkanom, Plečićem i još 4 atentata. Uz to je Drašković
sumnjičen da je sam bio kriv za te zločine. Njegov otac Miša to demantuje:
- Jako teško padaju sve te neopravdane optužbe da je Andrija čovek, koji je
kriv za stradanje ne samo Arkana i Plečića, već i Šijana, Bombone, Ćuruvije i
čak Vuka Draškovića. Zna se ko je sve to organizovao - DB i mafija. Andrija sa
tim nema nikakve veze. Sa druge strane pak, Andrija je stalno praćen, lociran
i napadan. Preživeo je najmanje pet atentata. Danas mediji javnosti nameću
priču da su Arkanovci, pa Surčinci, a potom Zemunci izveli napad na auto-putu
24. oktobra. Ja jedino ne verujem da je taj atentat izvelo Kolo srpskih
sestara!
Drašković i njegov kum Aleksandar Golubović optuženi su za ubistvo Zvonka
Plećića u restoranu "Rojal knez" 11. septembra 2000. Drašković je najpre
osuđen na 9,5 godina zatvora, a posle žalbe branilaca, kazna mu je povećana na
12 godina. Savezni sud je ukinuo presudu i naložio ponovno suđenje, na kojem
su Drašković i Golubović oslobođeni krivice jer su "pucali u samoodbrani",
iako je Plećić ubijen s leđa. Posle nepune četiri godine provedene u pritvoru,
Drašković je pušten na slobodu. U Okružnom sudu u Beogradu je nedavno počeo
četvrti, obnovljeni postupak protiv kumova za smrt Plečića.
Andrija, koji po sopstvenom priznanju od 1999. godine i NATO agresije na SRJ,
ali i zbog dobrog odnosa sa Radomirom Markovićem, ima službenu legitimaciju
Državne bezbednosti. Do sada su Draškovića, koga Italijani nazivaju
naslednikom Arkana, nekoliko puta pokušavali da ubiju.
On je na suđenju svom vozaču tvrdio da su 9. novembra 2004. godine pokušali da
ga ubiju, a ne da se, kako se tvrdi, njegovo obezbeđenje sukobilo sa policijom.
Na autoputu, kod Kvantaške pijace, 24. oktobra, u napadu na njega poginuo je
jedan, a ranjeno troje teleohranitelja.
Posle toga, Drašković je promenio obezbeđenje, a poslednjih meseci u njegovoj
pratnji bila su tri vojna vozila "puh", čije se tablice razlikuju u po samom
jednom broju. Nedavno je kupio vilu na Senjaku, neposredno iznad vojnog
objekta "Karaš".
Kako je i dalje Andrija Drašković bio meta atentatora često je boravio u
Hrvatskoj, a u Beogradu se uvek kretao u pratnji desetak telohranitelja.
Drašković je pre desetak dana sproveden u centralu beogradske policije jer su
dvojica njegovih telohranitelja imala pištolje. Posle dvočasovne provere, njih
trojica su otišli kući jer je utvrđeno da su puštolji legalni i da nisu
upotrebljeni u uličnim obračunima. Posle toga je odleteo za Italiju i nemačku,
gde je uhapšen kao kralj srpskog podzemlja. |
| |
| Marko Lopušina |
|
|
| Ahtisarijev plan garantuje nadziranu
državnost |
| |
Plan za Kosovo specijalnog predstavnika UN Martija Ahtisarija (slika
dole) garantovaće
Kosovu "međunarodno nadziranu državnost", osnivanje snaga bezbednosti sa
najviše 2.500 pripadnika i utvrdiće rokove za brzo održavanje izbora.
To je objavila agencija Asošijetid pres (AP), ističući da ima sažetak
Ahtisarijevog plana za Kosovo koji će se, kako očekuje, početkom aprila naći
pred UN. Agencija podvlači da u sažetku plana nema reči "nezavisnost".
 U "Celovitom predlogu za rešenje statusa Kosova" piše da će "Kosovo biti
multinacionalno društvo, upravljaće sobom na demokratski način uz puno
poštovanje vladavine zakona, uz najviši nivo međunarodno priznatih prava
čoveka i osnovnih sloboda, i zalagaće se za miran i napredan život svih svojih
stanovnika".
Agencija navodi da plan predviđa obezbeđenje zaštite prava manjina, "inkluzivnog
pravosudnog sistema", zaštite i promovisanja verskog i kulturnog nasleđa i
osiguranje "nesputanog i neometanog postojanja i delovanja Srpske pravoslavne
crkve".
Plan predviđa da Skupština Kosova, u dogovoru sa Međunarodnim civilnim
predstavnikom koji će predstavljati i EU, treba da, u prelaznom periodu od 120
dana po potpisivanju sporazuma o rešsenju statusa, donese Ustav kojim će se
garantovati ti i drugi ključni principi.
Tokom prelaznog perioda, Skupstina Kosova bi trebalo da usvoji i zakone za
sprovođenje rešenja. Ti zakoni i Ustav bi stupili na snagu na kraju prelaznog
perioda.
AP prenosi da plan predviđa da će sve izbeglice i raseljena lica sa Kosova
imati pravo na povratak svojim domovima, i pravo da traže vraćanje svoje
pokretne i nepokretne imovine.
Ahtisarijev plan, prenosi AP, predviđa da će se misija UN na Kosovu završiti
na kraju prelaznog perioda kada će njena zakonodavna i izvršna ovlašćena biti
preneta "u celini na vlasti Kosova".
"Devet meseci od stupanja na snagu sporazuma o rešenju, biće održani
parlamentarni i lokalni izbori", navodi se u Ahtisarijevom predlogu.
Pošto konstatuje da će ostvarivanje odgovornosti Kosova u skladu sa rešenjem "zahtevati
širok obim složenih i teških aktivnosti", plan predviđa međunarodno prisustvo
"radi nadgledanja i podrške relevantnim naporima vlasti Kosova".
Tako će Međunarodna Grupa za upravljanje, prema planu, postaviti Međunarodnog
civilnog predstavnika koji će "imati najvišu vlast u nadgledanju sprovođenja
sporazuma".
Mandat Međunarodnog civilnog predstavnika će trajati dok Međunarodna Grupa za
upravljanje "ne utvrdi da je Kosovo primenilo odredbe rešenja", piše u planu.
Međunarodni civilni predstavnik će imati ovlašćenja da poništava odluke i
zakone vlasti Kosova, uvodi sankcije i smenjuje zvaničnike "za čije se
aktivnosti utvrdi... da nisu u skladu slovom i duhom rešenja", piše u sažetku
predlogu Ahtisarija.
Evropska misija za bezbednost i politiku odbrane "nadgledaće... i savetovati u
svim oblastima povezanim sa vladavinom prava" i pomagaće Kosovu u razvijanju "efikasnih,
fer i reprezentativnih policijskih, pravosudnih, carinskih i kaznenih ustanova".
Misija će imati ovlašćenja i da "obezbedi održavanje i jačanje vladavine prava,
javnog reda i bezbednosti".
Plan predviđa da će u roku od godinu dana biti ustanovljene "nove
profesionalne i multinacionalne Snage bezbednosti Kosova" sa najviše 2.500
aktivnih i 800 rezrevnih pripadnika.
Postojeći Kosovski zaštitni korpus biće raspušten u roku od godinu dana po
završetku prelaznog perioda.
Sadašnje snage pod vođstvom NATO ostaće na Kosovu sve dok kosovske institucije
"ne budu sposobne da preuzmu pun stepen odgovornosti za bezbednost".
U procesu nadgledanja i sprovođenja sporazuma učestvovaće i Organizacija za
evropsku bezbednost i saradnju, navodi AP pozivajući se na Ahtisarijev plan.
Agencija AP prenosi da se očekuje da će Ahtisari svoj plan predstaviti u UN
početkom aprila. AP podseća da je specijalni predstavnik UN za Kosovo izjavio
da su iscrpljene sve mogućnosti za dalje pregovore između Albanaca i Srba.
AP podseća da se Rusija, "koja ima bliske veze sa Srbijom", protivi
Ahtisarijevom predlogu jer on vodi nezavisnosti Kosova, a ne ispunjavanju
standarda.
Agencija prenosi da je evropski komesar za proširenje Oli Ren u sredu upozorio
Rusiju da ne bi trebalo da uloži veto u UN na plan Ahtisarija jer bi to moglo
da dovede do nasilja na Kosovu i zatražio brzo utvrđivanje statusa. |
| |
| |
|
|
| Poražavajući izveštaj Joahima Rikera |
| |
Ambasador Rusije u UN Vitalij Čurkin ocenio je da izveštaj o Kosovu podnet
Savetu bezbednosti sadrži "preterano ružičastu sliku" situacije u pokrajini,
kao i da je istupanje šefa Unmika Joahima Rikera "apsolutno poražavajuće".
U intervjuu za moskovski "Komersant", on je rekao da je Riker na sednici
Saveta, "umesto da govori o svom radu i o tome da li ima uspeha u omogućavanju
mirnog i dostojanstvenog života Srbima u pokrajini, praktično sve vreme
posvetio propovedi o tome da je neophodno da Savet bezbednosti što brže donese
odluku o nezavisnosti Kosova".
 Čurkin
(desno) je ukazao da je bilo planirano da na sednici istupe samo predstavnik
generalnog sekretara i predstavnik Beograda, ali da se njemu učinilo da se "ne
sme propustiti" da takvo ponašanje Rikera ostane bez reagovanja.
"Zato sam uzeo reč i direktno kazao sve što mislim. Rekao sam da se ne sme
skretati pažnja svetske zajednice sa nezadovoljavajuće realizacije standarda i
nedopustivih uslova života srpskog stanovništva na Kosovu. I da je razmatranje
neophodnosti neodložne nezavisnosti pokrajine u najmanju ruku preuranjeno i
uopšte ne ulazi u njegov mandat", objasnio je Čurkin.
On je precizirao kada je i u kojoj situaciji napustio sednicu Saveta
bezbednosti, što su neki mediji ocenili kao "demonstrativno napuštanje".
Prema njegovim rečima, kada se sednica završila, počele su nezvanične
konsultacije članica. "Posedeo sam neko vreme, ali pošto sam već govorio,
ostavio sam svog zamenika i mirno otišao na ranije zakazani sastanak", naveo
je Čurkin.
Rekao je da je "zaista dao oštru izjavu", ali da "nije zalupio vrata i izjurio
iz sale".
Čurkin je za "Komersant" još rekao da Rusija ne namerava da završi svoje
učešće u pregovorima, kako u okvirima Saveta bezbednosti, tako i na "višem
nivou".
Kako je kazao, pregovori u Beču "dali su niz veoma zanimljivih predloga, kako
za Srbe, tako i za Albance, ali strane nisu imale dovoljno vremena".
Dopisnik "Komersanta" iz Njujorka zaključuje da će pregovori biti nastavljeni,
a da, dok se ne završe, rezolucija o Kosovu u Savetu bezbednosti UN "najverovatnije
neće biti usvojena".
Tim povodom, Čurkin je listu kazao da "ne treba isključiti da će se neka od
članica postarati da dođe do brzog donošenja rezolucije, koja bi kopirala
plan" izaslanika UN Martija Ahtisarija.
"Očigledno da će Rusija biti protiv toga", dodao je ruski ambasador u UN. |
| |
| |
|
|
| Ožiljci 17. marta ne blede |
| |
Porodici Denić iz Kosova Polja u martovskom nasilju albanskih ekstremista
2004. godine zapaljena je porodična kuća. Vatra je progutala, kao i u drugih
pedesetak domova, sve što može da gori. Ostali su samo nagoreli zidovi.
Tog 17. marta porodica Denić pokušavala je da shvati šta se dešava. Okolne
kuće počele su da gore s prvim mrakom. Plamen sa krovova i gusti dim, koji je
sve više ulazio i u njihovu sobu, opominjao ih je da je vreme da i oni treba
da odu.
Slađana se i danas, tri godine kasnije, sa suzama u očima seća tog dana: "U
jednom trenutku smo shvatili da moramo, dok smo još živi, da napustimo kuću.
Bezuspešno smo pokušavali da se čujemo sa porodicom, prijateljima i komšijama.
Neki su telefoni zvonili, ali se niko nije javljao, mobilna mreža je bila
preopterećena. Komšija nam je javio da su svi Srbi napasutili domove i da je
većina stigla do susednog srpskog sela Ugljara. Nismo imali drugog izbora nego
da krenemo i mi".
"U jednu torbu sam nagurala nešto garderobe za decu, seli smo u auto i krenuli
prema Ugljaru. Kada smo stigli do kraja ulice, koja je bila osvetljena vatrom,
okrenula sam se i videla gust dima i iz naše kuće. Obuzeo me je očaj koji je u
tom trenutku mogla jedino da ublaži činjenica da su moj suprug i naše troje
dece bili uz mene".
Porodica Denić smestila se kod rođaka.
Ubrzo posle martovskih događaja, visoki predstavnik EU Havijer Solana posetio
je Kosovo Polje. Slađana se tom prilikom probila koz obruč ljudi koji su
obezbeđivali prvog zvaničnika međunarodne zajednice: "Stala sam ispred njega i
upitala: Gospodine Solana kuća mi je zapaljena - gde da živim, škola je
zapaljena, gde će se sada deca školovati, dom zdravlja takođe, gde ćemo se
lečiti"?
Solana je zanemeo. Umesto odgovora, prišao je i zagrio je. Mnogobrojne
televizijske ekipe, zabeležile su taj trenutak, a svet je bio u prilici da
vidi očaj jedne od mnogih Srpkinja i nemoć visokog predstavnika EU kome je u
zadrhtala brada.
Vidno uznemiren i potresen, suočen sa posledicama nasilja albanskih
ekstremista, pitanjem te odvažne žene i povicima grupe Srba "Jesi li nas zbog
ovoga bombardovao", Solana je samo kratko rekao: "Biće sve u redu".
Danas, tri godine posle martovskog nasilja, porodica Denić živi u obnovljenoj
kući u Kosovu Polju, deca i dalje nastavu pohađaju u susednom selu Ugljaru,
gde ih svakodnevno zbog straha dovoze i odvoze, iako je i zgrada Osnovne škole
"Sveti Sava" obnovljena i pohađaju je srpski đaci.
Demolirana i potom zapaljena zgrada Doma zdravlja u Kosovu Polju danas je
obnovljena, ali u njoj nema ni srpskih lekara, ni pacijenata.
Podica Denić iz Kosova Polja, jedna je od malobrojnih koje danas žive u svojim
obnovljenim kućama. Mnogi Srbi čije su kuće takođe bile zapaljene, nisu se
vratili.
Neki su ostali kod prijatelja i rodbine čekajući da im se kuće obnove, a potom
su ih prodali Albancima. Novi bogati vlasnici su ih najčesće potom rušili i
umesto njih gradili nekoliko puta veće objekte, kojima su prekrili svaki trag
martovskog nasilja.
Uprkos obnovi, neizbrisv trag ostao je u duši svih koji su prošli kroz pakao
17. marta. |
| |
Stojan Jovnović
Kosovo Polje |
|
|
| Zamena ulja svakih 12.000 km |
| |
Većina proizvođača automobila se slaže: preporuka da menjate ulje u svom
automobilu svakih 5.000 kilometara je prevaziđena, a i zamena na svakih 8.000
je previše česta.
Najnovija pridošlica na listi proizvođača koji u uputstvima za upotrebu
automobila ukazuju da je produžen život motornog ulja, Ford je promenio
preporuku o zameni ulja u svojim ovogodišnjim modelima sa svakih 8.000 na
svakih 12.000 kilometara.
 Ford je saopštio da je životni vek ulja produžen rastom standarda kvaliteta
ulja i novom konstrukcijom motora.
Neki proizvođači, kao što su Honda i Dženeral Motors, čak su prestali da daju
pisana uputstva o zameni ulja u većini svojih modela automobila, pošto njihove
vozače o tome obaveštvaju - senzori.
Ti uređaji na osnovu dnevnih maksimalnih temperatura i broja obrtaja motora
izračunavaju vek trajanja ulja i blagovremeno signaliziraju na instrument-tabli
kada ga treba promeniti.
Direktor Servisnog odeljenja Dženeral Motorsa Piter Lord kaže da ulje može
trajati i 19.000 kilometara, možda i više od toga ako vozači ne voze svoje
automobile kada je temperatura previše visoka ili preniska, ili ako ih ne
naprežu previše.
"Sve zavisi od toga ko kako koristi vozilo", rekao je Lord.
Ređa zamena ulja znači zaradu za vlasnika koja, po računici Forda, dostiže 451
evro za pet godina ako se ulje ne menja na 8.000 nego na 12.000 kilometara, a
time se smanjuje i opterećenja prirode otpadnim mmotornim uljem. |
| |
| |
|
|
| Četiri godine od invazije na Irak |
| |
Pre četiri godine, tačno 20. marta, počela je invazija koalicionih snaga
predvođenih SAD na Irak.
Invazija na Irak počela je sat i po nakon isteka ultimatuma koje su SAD
postavile Sadamu Huseinu. Od njega se tražilo da on i njegovi sinovi napuste
Irak u roku od 48 časova ili će se suočiti sa vojnom akcijom.
 Nekoliko sati nakon početka napada na Bagdad irački predsednik je u obraćanju
javnosti posredstvom državne televizije pozvao naciju na otpor i obećao pobedu.
On je tada rekao da je "mali kriminalac Buš počinio zločin protiv čovečnosti"
i obraćanje naciji završio rečima: "Živeli džihad i Irak, poraz agresorima".
Pre obraćanja Sadama Huseina, irački ministar informisanja je proglasio džihad.
Džordž Buš je u obraćanju naciji posle početka napada poručio da su se SAD
odlučile da snažno napadnu na početku intervencije u Iraku u nadi da će tako
ograničiti trajanje sukoba.
Koalicione snage su zauzele Bagdad 9. aprila. Sadam Husein, koji je posle
zauzimanja glavnog grada nestao, zarobljen je u blizini grada Tikrit 13.
decembra.
Početkom 2006. godine zaoštravaju se sukobi između sunita koji su podržavali
Sadama Huseina i većinskih šiita. Sadam Husein je 5. novembra zbog zločina
protiv čovečnosti osuđen na smrtnu kaznu vešanjem, a pogubljen je 30. decembra.
Prema podacima Pentagona ukupno 850.000 pripadnika vojske SAD je učestvovalo u
operacijama u Iraku, otkada je marta 2003. godine 120.000 američkih vojnika
umarširalo u tu zemlju.
U sukobima je od početka invazije poginulo oko 60.000 iračkih civila. Broj
poginulih pripadnika koalicionih snaga je oko 3.500, dok je poginulih
američkih vojnika 3.220.
Prema visokom komesarijatu UN za izbeglice oko 2.000.000 Iračana je napustilo
zemlju, dok je oko 1.800.000 interno raseljeno.
Posle četiri godine odsustva Sadama Huseina sa vlasti i nove vlade Iraka
potpomognute snagama SAD, manje od petine Iračana ima poverenja u koalicione
snage predvođene SAD, dok iračku vladu trenutno podržava polovina stanovnika
zemlje.
Rezultati ankete sprovedene uoči četvorogodišnjice napada pokazuju znatno
pesimističnije raspoložne Iračana u pogledu svoje budućnosti nego što su to
pokazivale slične ankete sprovedene pre dve godine.
Istraživanja sprovedena u SAD pokazuju da američki predsednik ima najmanju
podršku birača od kako je izabran, kao i da se sve više Amerikanaca protivi
ratu u Iraku i Bušovom predlogu za slanje dodatnih 30.000 vojnika u tu zemlju.
U kratkom obraćanju iz Bele kuće, povodom četvrte godišnjice od početka rata u
Iraku, Buš je branio svoju politiku, uz priznanje da "postizanje pobede (u
Iraku) neće biti lako".
"Četiri godine od početka rata, borba je teška, ali možemo pobediti.
Pobedićemo ako budemo hrabri i odlučni da istrajemo", rekao je Buš posle
video-konferencije sa iračkim predsednikom Nurijem Al-Malikijem. |
| |
| |
|
| |
|
|
