|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1105, 1. jun 2007.
Srbi u Torontu - Srbi u Kanadi - Srpska zajednica u Kanadi
| GOSPOĐA MINISTARKA - PRIČA IZA SCENE |
| |
Dragi naši čitaoci, moram iskreno da vam priznam da mi je neizmerno teško i to
prvi put za ovih 12 godina, koliko izveštavam sa lica mesta, da vam pišem...
da pišem o ovom divnom projektu, o ovim divnim ljudima i o svemu onome što se
dešavalo u pozorišnoj predstavi “Gospođa ministarka”.
Kao neko ko je deo svega toga, neko ko je već osam meseci sa Zonom 416 smatram
da ne bi bilo realno i fer da dajem neku svoju procenu, svoj sud o svemu onome
što se dešavalo 25 i 26 maja u Lorraine Kimsa Theatre for Young People u
Torontu.
 Veoma interesantan detalj, koji smo saznali tek kada su već svi termini bili
zakazani, je da je prva predstava “Gospođa ministarka” premijerno bila
izvedena 25. maja 1929 u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Kritike i komentare prepustiću drugim novinarima kao i svima vama, a nije vas
bilo malo, skoro 1000, pa prosudite šta smo uradili i šta smo vam prikazali.
Ono o čemu želim da pišem je nešto što se dešavalo iza scene, ono o čemu smo
znali samo mi ozonci ... nešto neizmerno lepo što želim da podelim sa svima.
Dugi niz godina posmatram sve ove ljude koji činu našu srpsku zajednicu i
ponekad ne mogu da shvatim neke stvari, odnose i ponašanja.
Zona 416, bez obzira koliko će trajati, nešto je što je jedinstveno, nešto što
do sada nisam videla niti proživela.
 Zato uzimam za pravo, da iznesem možda neke stvari koje su samo naše, lične i
možda malo intimnije, ali neka, mislim da i to treba reci.
Ono što želim da vam kažem je da se oko 25 ljudi svakog ponedeljka, pored svih
svojih obaveza sastajalo osam meseci. Poslednjih 3- 4 meseca... neki su imali
i po 2-3 probe nedeljno dolazeći iz svih krajeva Toronta, Etobika Misisage,
Miltona... sa osmehom na licu i punim srcem entuzijazma. Deset dana pred
premijeru imali smo svaki dan probe... i niko se nije žalio. Jedva smo čekali
da se vidimo.
Pri svakom tom susretu i rastanku svi smo se grlili i ljubili kao da se nismo
videli godinama. Delili smo svoje lične probleme, tuge i radosti kao da smo
prava familija.Da ne mislite da pričam o nekoj bajci... bilo je tu i loših
trenutaka i rasprava, uvređenih i povređenih... ali smo uvek nalazili
ZAJEDNIČKI rešenja za sve ono što nas je tištilo.
 Mi sporedni glimci, nismo ni imali obavezu da stalno budemo na probama...ali
je to bio kao jedan ritual koji smo svi jedva čekali da se dogodi... samo da
bi bili zajedno... zvuči čudesno i nestvarno ali to se dešavalo... ja vam samo
prenosim.
I sada dok sedim pred ovim papirom, nekoliko dana nakon svega što se završilo
još uvek sam u nekom drugom svetu... u Zoni 416. Pitali su nas mnogi... a šta
ćete dalje?... ne znam odgovor na to pitanje...a i nije mi baš mnogo ni važno...jer
ovo je za sve nas bio jedan jedinstven trenutak u životu. Nemojte pogrešno da
me shvatite...nije bitan jer smo još uvek svi mi u jednom filmu gde još klizi
ona špica sa svim našim imenima i sa imenima ljudi koji su nas podržali i
pomogli da ostvarimo cilj. Još uvek sanjamo i vraćamo taj film iz početka.
 Ludo je priznajem. Ali koliko u životu ima lepih treptaja sreće kada se
blaženo smešite, kada vam leptirići po stomaku lepršaju zbog snažnih emocija
ljudi koji su oko vas i kada vam ova realnost i svi problemi koji je prate
trenutno nisu važni...jer ste spoznali suštinu života. Naravno to je sve samo
za karatko. Za sve nas iz Zone trajao je ogromnih 8 meseci, a ne samo par
minuta, i mi smo zahvalni što nam je data ta mogućnost.
Nakon predstave, u nedelju 27 juna, kada je pljuštala kiša i nebo bilo sumorno,
primila sam e-mail-ove ozonaca, koji se na to nisu obazirali i primećivali.
Oni su bili srećni.
Imena ljudi koji su davali izjave neću pominjati jer imena u ovom trenutku
nisu bitna, bitni svi ti dragi ljudi i ono što su rekli.
 “Još uvek sam u ozonskom području sa svima vama. Prolaze mi scene svega onog
što smo proživeli ovih meseci ...i pored svih napora i raznih dogodovština...
da me pitaju hošeš li još 5 godine života... ili samo ovih 8 meseci... bez
razmišljanja bih sve ovo proživela još jednom sa vama.
Mislim da ono što je najbitnije od svega je to što smo svi ponovo počeli da
verujemo u ljubav, u prijateljstvo u ČOVEKA... u emocije... u one životne
normalne emocije sa svim dobrim i lošim stvarima koje su neminovne.
Nisam se vala ovoliko ljubila, grlila, smejala i radovala... u ne znam koliko
godina unazad... bilo je i ljutnje i besa, bilo je povišenih glasova i
poprekih pogleda... ali to je normalno jer smo svi ljudi... sa svojim ljudskim
manama.
Već danas mi svi nedostajete i ne znam kako ću preživeti taj ponedeljak koji
sam uvek mrzela ali mi je od kada smo počeli sa ministarkom postao najlepši
dan u nedelji.
 Kažu mi ukućani da napolju pljušti kiša... ne znam o čemu pričaju... meni sija
pred očima”
“Reče mi sinoć jedna drugariška - Čudno ti cakle oči - izgledaš kao da si se
zaljubila... da jesam rekoh joj... ali je ljubav malo nastrana - zaljubila sam
se u gomilu nekih ozonaca”
“Beskrajno sam vam zahvalan što ste mi pružili priliku da se ogledam u vašim
srcima kako bi mi Gornji Kraj bio blistaviji. I taj izvor Ljubavi, Dobrote,
Ljepote, Mudrosti i Nevinosti bio dublji i čistiji.
 I kad se vi budete ogledali u kladencima duša onih koji su oko vas i kad
budete viđeli odsjaj svoje u njima, pomislite na čas kako je beskrajna ZONA.
Mlogo vas volim BRE!”
“Užasno sam ponosan i imam neizmerno zadovoljstvo što imam priliku biti i
uživati u blizini Zonaca. A Zonci-Ozonci kao I Ozon donose svežinu i čistoću,
dezinfikuju okruženje. Sinoćnje druženje je samo potvrda da odelo koje čini
Zonu je sačinjeno od najfinije i najskuplje tkanine. Nemate pojma kako su vam
okice sjajile sinoć.
I ja vas sve volim!”
p.s prosto mi se plače sada
“Napravili smo nešto čime možemo biti ponosni i ne zastideti se ni
pred"velikim glumcima". Protekla dva dana su bila neverovatna nagrada za sav
trud i znoj, a znojili smo se samo tako...
 Sve reči pohvale i pokude koje smo jedne drugima uputili proteklih meseci su
kulminirale jednim jedinstvenim osećajem dubukog poštovanja i zadovoljstva
učinjenim radom. Dva dana smo bili izloženi ogromnim talasima emocija i ja za
sve vas imam samo neopisiv osećaj ljubavi i neobične bliskosti”.
“Trebalo je osam meseci raditi zajedno. Nije bilo lako ni jednostavno;
različitog smo temperamenta, ali verujte mi da bih ovo sve ponovio jer
doživeti ono što smo doživeli juče i prekjuče vredi svakog momenta proteklog
vremena”.
“Što bi nas novi počasni zet rekao sinoć na proslavi, a želim da zapamtite je
(citiram)..."da ne možemo da druženje prekinemo samo tako. Ovo ti je kao
odvikavanje od pušenja; mora polako i postepeno".
“Dragi, najdraži, fenomenalni akteri!
Uzdigli smo se, bar ja to tako vidim iznad te magične linije. Sve je prošlo
tako lako i brzo, toliko su nam srca ujedinjeno kucala da bih volela da smo
mogli to osećanje da spakujemo u jednu flašu pa da u teškim momentima malo
pomirišemo iz nje... da nam se srce napuni srećom. Kako ste bili sjajni! Kako
ste se samo radovali uspehu jedni drugima! Stajali ste pred onim
televizorčićima iza bine, očarani i kao braća i sestre... vrištali ste od
zadovoljstva kada je nego dobio osmeh i aplauz. Suze radosnice čiste dušu pa
se moja mnogo očistila zbog Vas (veliko V).”
 “Imam srce veće od Rusije, i dušu duboku kao more za (zbog) vas!”
“Dragi moji, mili
Kako mi već nedostajete! Blažen lebdim kao na oblaku, verovatni još malo
polu-pijan, sve mi od jutros iz ruku ispada. Ponovo gledam film. Šminku još
nisam skinuo, potajno se nadam da večeras imamo još jedno predstavu a da meni
to niko nije rekao…Pa tako čekam… da telefon zazvoni…”
“Jupi, narode! Ovo je bilo fantastično!!!! Ja sam oduševljen i adrenalinom i
energijom i podršci koju smo jednom drugom dali..i naravno, predstavom i
prijemom publike.
Vidimo se, čujemo se, a ja odoh po Advil: ubi me glava od jutros.”
 “Nekako sam duboko ubeđen da je ovaj osećaj već kružio ovim telom... dušom.
Nisam bio svestan toga da se on dešava samo jednom u životu, da...... osim u
ZONI (sumraka). naime o čemu se radi, osećao sam se baš kao te večeri/jutra 20
juna 1970... i neke ili će to biti 80... i neke, što je manje bitno. Slavili
smo matursko veče. Rastajali su se drugovi koji su duuugooo vremena bili sa
nama u klupama i znali svaki fazon, šalu, pošalicu, lapsus, manu, vrlinu, ....
prepisivali jedni od drugih, dodavali puškice, bili najbolji fudbalski tim u
školi, imali cicu razreda, redara, higijeničara, sve sa razrednim starešinom,
predsednikom razreda, ...
baš mi se to dogodilo sinoć i preksinoć..... položili smo maturu (fala bogu i
ti Sojo) posle duge i baš naporne školske godine. bili na ekskurziji, pili po
sobama... pušili krišom (da nas ne uhvate, pa da moramo da duvamo), prvi put
se šminkali, ljubili se, grlili,...
a onda i matursko veče, puno emocija, pesme, alkohola (srećom niko nije
završio u bolnici na ispiranju stomaka, što je sasvim regularno na istim),
igre, trubaža, bećaraca,... i onda rastanak uz poljupce, suze i obećanja
večite ljubavi. razmene telefona i adresa nije bilo potrebno, sve se znalo ...
ima još puno toga, ali... kasnim na voz.... idem na more.
.....jednostavno...
DOGODILA NAM SE ZONA
Živeli,
Učenik (iz VIII 3)”
“Postoje trenutci koji poput prastarih hrastova na drumu što dele puteve, dele
vreme na "pre" i "posle". Udisao sam vetrove od Panonije do Pacifika, tragao
za suncem od Provanse do Anda, hodio pustinje i gradove u noći... Ali jedno
sigurno znam! Koliko god puta da iznova živim, 25 i 26 maj 2007. godine proveo
bih ovde i sa Vama... Zbog onih trenutaka koji dele vreme i čine nezaborav,
jer samo tako znam da sam živeo.”
“Mislila sam da ću kroz pivo i ludu igru one noći nakon poslednje predstave,
izbaciti svu sakupljenu sreću i nadolazeću tugu... ali što se može može a što
se ne može ne može te tako i to nije pomoglo pa sam juče tužna tumarala po
kući lutajući po odlomcima sećanja na 25 i 26 maj klimavo se krećući (posledica
jake upale mišića) i kreštavo moleći ukućane da ućute... posledica jake
emotivnosti koja se sakupila tu u grlu te guši i grebe). Sve mi je šumelo i
bučalo ...a slike su u mozgu igrale svoj poslednji tango sećanja na ono naše
divno druženje... hvala vam dragi moji što ste mi vratili detinjstvo i
izazvali nove slike isto tako jake i važne... valjda otuda i ta tuga i
nesanica... idi idi nesanice...
Sve vas volim dragi moji Zonci i velika mi je čast i radost biti sa vama...”
“Pa rekao sam ja, nemožemo da stanemo sve i da hoćemo. Nedaju nam svi oni koji
nas trebaju.”
Hvala vam svima što ste nas podržali. Drago nam je što vas nismo izneverili i
što većina vas smatra da smo bili na pravom putu. Ono što ovoj priči daje
poseban sjaj je to, da smo uspeli i pored svih troškova koji nisu bili mali da
sakupimo oko 9 hiljada dolara za Zlatana, dečaka koji je teško obolelo i kome
ide sav prihod sa naša predstave.
Zlatane, kada nam je bilo najteže i kada smo posustajali u mislima si nam uvek
bio ti sa svim nedaćama koje proživljavaš. Nadamo se da ćemo ti bar za neko
vreme olakšati sve to kroz šta prolaziš.
Tvoji OZONCI
|
| |
| Ivana Đorđević |
|
| |
| ROKERSKI PROVOKATIVNO |
| |
Posle seksa...
I seks se dogodio...
Kao što su "Novine" i najavile u jednom od prethodnih izdanja, u Torontu je
održan najavljeni tradicionalni majski koncert grupe BYPASS. Obećanje je
ispunjeno, opet je priređeno nešto novo, drugačije, i definitivno provokativno.
 BYPASS nas je već navikao da su njihovi koncerti više od obične rok svirke, a
i reklama pred koncert je uspela da ponovo zagolica maštu verne publike koja
ih već 5 godina podržava. Verujemo da je svako ko je došao na ovaj koncert
imao određenu ideju o tome šta će se desiti na sceni čuvene "The Opera House".
Veče majsko, predivno i kao što rekoše članovi BYPASS-a - kao stvoreno za seks.
Već na ulazu u dvoranu, svakog posetioca je dočekao mali poklon - obavezni i
visoko preporučeni potrošni materijal za opuštenije upražnjavanje seksualnih
aktivnosti. Ono što je svakom istog trenutka skrenulo pažnju je bila izuzetno
pažljivo pripremljena scena. BYPASS je pokušao sa dočara pravu haremsku scenu
i u tome su očito uspeli. Iznad muzičara su se lagano lelujali baldahini,
mnogobrojni jastuci su bili pažljivio razmešteni po sceni, iz pozadine je
dolazio mirišljavi dim. Sve je bilo spremno za seks...
Koncert je vrlo uspešno otvorila egipatska trbušna plesačica Eden koja je uz
domaću muziku sa prizvucima Orijenta uspela da zadrži dah svih prisutnih, a
naročito muškog dela publike. U trenutku kada je atmosfera bila podignuta do
potrebnog nivoa zagrejanosti, pojavio seBYPASS.
Obzirom na specifičnost tematike koncerta i repertoar benda je bio vrlo
prilagođen. Podsetili su nas kako su o ljubavi, nežnosti i seksu pevali Atomci,
Marina Perazić, Riblja Čorba, Oliver Mandić, Bijelo Dugme, Laboratirija Zvuka
i mnoga druga imena naše bogate rok scene. Bilo je tu balada, ska ritmova,
bluza, a i pravog rokerskog prašenja. Između pesama su projektovani filmski
inserti iz poznatih domaćih filmova (da li da pomenemo bravuroznu glumu Bate
Živojinovića u kultnom filmu "U raljama života", a u pozadini su projektovane
i senke egzotičnih igračica.
Takođe, imali smo priliku da na ekranu čitamo i neke od dragulja Duška
Radovića, vezanih za temu koncerta, od kojih izdvajamo sledeći:
"Stida se treba oslobađati na vreme, dok još možemo da radimo ono čega se
stidimo."
Bilo bi nemoguće ne pomenuti i plesnu grupu koja je nastupila uz BYPASS. Po
prvi put na ovdašnjoj sceni, rokeri su odlučili da svoj performans obogate i
igračkim pokretom, a tri lepe devojke, Milica, Gordana i Nina su vrlo
profesionalno izvele svoj program.
Primetili smo da su se i u BYPASS-u pojavila neke nova lica. Uz već svima
poznate Jovanu, Davora, Miću i Đeku, predstavljen je Aca na solo gitari,
Milica kao prateći vokal, a bio je tu i Majstor Kiza čiji zvuk kongi i
raznovrsnih udaraljki uvek upotpuni zvuk BYPASS-a.
Sama svirka je bila čvrsta, usvirana a nadahnuća muzičara i publike su se
menjala u skladu sa repertoarom. Moramo da primetimo da je vrhunac atmosfere
koncerta postignut za vreme bisa kada je uz dobro poznate hitove cela sala
bila na nogama.
Takođe, treba napomenuti, da je na početku ove zanimljive večeri prikazan i
dokumentarni film "Kanuom do Arktika" o našim sugrađanima koji su se kanuima
spuštali rekom Hood do same kapije severnog pola. Bio je to sjajan video zapis
o delu Kanade koje je samo 6 naših drugara uspelo da vidi.
Šta reći na kraju? Grupa BYPASS u Torontu ima svoju stalnu publiku koja
pokazuje da su joj rok koncerti potrebni. Protekla sezona je bila sušna kao
nikada do sada sa rok zbivanjima i ima se utisak da i organizatori i publika
polako posustaju. BYPASS je kao i uvek uložio mnogo truda da održi tradiciju i
ne dozvoli da se rok muzika preda i nestane. Nama ostaje da se nadamo njihovom
novom projektu, a da će i organizatori rok koncerata u Torontu uspeti da
dovedu rok grupe koje bi ovdašnja publika volela da sluša.
|
| |
| D.N. |
|
| |
| PRVA NAGRADA ZA NIKU JAKŠIĆ |
| |
Na ovogodišnjoj izložbi fotografija, održanoj u Praxis Gallery, pod nazivom
Camera Obscura Serbica prvu nagradu dobila je Nika Jakšić.
 Ova mlada i šarmantna devojka se bavi fotografijom preko deset godina a zadnje
tri godine to radi profesionalno. Vlasnica je Wild Orchid Creations, foto-video
biznisa za svadbe i umetničke portrete.
Slike su joj objavljivane u kanadskim magazinima za venčanja. Učestvovala je
na više grupnih izložbi umetničke fotografije.
"Kad sam stigla na izložbu, bila sam prijatno iznenađena kvalitetom izloženih
fotografija i samim time mi je prva nagrada draža. Kad je Richard Kuzniak
pokazao na moju sliku kao prvonagrađenu, ja sam bila presretna i bez reči. Ovo
mi je prvi put u životu da dobijam prvu nagradu za nešo što sam sama kreirala.
Nagrada me inspiriše i motiviše da nastavim sa svojim umetničkim projektima",
izjavila je, ekskluzivno za "Novine Toronto" Nika Jakšić.
Specijalnu nagrada žirija dobili su Zoran Dukić i Jovan Njegović Drndak. |
| |
| Ivana Đorđević |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
