|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1133, 14. decembar 2007.
| Prvi festival srpskih pozorišta iz Ontarija |
| |
|
U Otavi je po prvi put održan festival srpskih pozorišta u Kanadi a u
organizaciji Srpskog pozorišta iz Otave. Sve pod pokroviteljstvom Ambasade
Srbije u Kanadi.
Publika u sali Karlton univerziteta je u subotu 1. decembra, videla rustičnu
i kultnu dramu Milice Novković "Kamen za pod glavu" u izvođenju Srpskog
pozorista iz Toronta, u reziji Srđana Rajšića.
To delo, premijerno izvedeno u "Ateljeu 212" u Beogradu, trijumfovalo je
na "Sterijinom pozorju" u Novom Sadu pre nepune tri decenije (1978) i ubraja
se među nekoliko najboljih drama na srpskom jeziku 20. veka.
U nedelju je na programu bila komedija "Gospođa ministarka" koju je,
povodom 75. godina od njenog nastanka, priredilo Srpsko amatersko pozorište
iz Toronta "Zona 416". Za režiju su zaslužni Dijana Đosić i Nenad Jovanović,
scenografija i kostimografija pripadaju Marini Mandić, dok je Alen Živanović
samo za ovu predstavu napisao originalnu muziku.
Festivalski program sadržao je i sirom sveta poznatu farsu "Kidaj od svoje
žene" ("Ljubavnik velikog stila") engleskog komediografa Reja Kunija koju je,
u režiji Dimitrija Stanića, pre dve i po godine (emigrantski) premijerno
izveo Srpski teatar u Otavi .
Predstava je sa velikim uspehom igrana nekoliko puta u Ontariju (Otava,
Toronto, Kičiner), ali je zbog bolesti jednog glumca morala biti otkazana pa
je umesto na otvaranjuu Ofseta, planirana za neki drugi termin.
Ovo je po prvi put da je organizovana jedna ovakva manifestacija i ćto je
najlepće u svemu, vrlo uspećno. Bilo je to tri dana predivnog druženja i
razmena iskustava… punošale, pesme i naravno, glume.
Organizacija je bila odlična, a domaćini nadasve ljubazni. Pobrinuli su se
da sve funkcioniše kao švajcarski sat i obezbedili svim glumcima iz Toronta
profesionalne uslove rada.
Od smeštaja, do šarmantnih hostesa koje su se brinule o nama, pa do
pozorišta gde je stvarno bilo zadovoljstvo igrati na daskama koje život
znače. Organizovano je i veče druženja sa muzikom i pesmom, a glumci su
svako na svoj način otkrili još neke svoje talente… Dok su violina i gitara
pravile štimung posle odličnih karađorđevih, Mitke iz Koštane ( koju ćemo
imati prilike da vidimo ovog vikenda), kazivao je deo svog monologa .
U ambasadi Srbije u Otavi, u čast ove manifestacije, organizovan je koktel
na kome su prisustvovali svi učesnici festivala. Gospodin ambasador Dušan
Bataković, rekao je da je ovo zaista veoma lepa ideja i da je svakako za
svaku pohvalu da se i na ovim prostorima oformi pozorišna scena obzirom da
ima mnogo umetnika iz ove oblasti koji bi svakako imali šta da pokažu.
Skupu je otvorila ministarka Milica Ćubrilo koja se slučajno nalazila u
poseti Kanadi. Ona je takođe izrazila svoje zadovoljstvo zbog ove lepe ideje
i rekla da će Ministarstvo svakako podržati kulturnu scenu Kanade. Naravno,
koliko je to u njihovoj mogućnosti, kao i da je Ministarstvo za dijasporu
otvoreno za svaku saradnju.
Na kraju bih posebno istakla ljude koji su sve ovo ostvarili i koji se
nadaju da će ovo postati tradicionalan skup koji će se svake godine
održavati sa željom da se proširi i na ostale gradove Kanade. Ovo je poziv
za druženje i drugim pozorištima i umetnicima koji žive na ovim prostorima.
Društvo je zaista dobro tako da ćemo ih sve pozvati na binu, i početi od
umetničkog direktora, (dakle nešto kao selektor, koji je odabrao predstave)
Dimitrije Stanić, diplomirao je režiju na Akademiji za Pozorište Film Radio
i Televiziju 1970, u klasi Dr. Huga Klajna.; (ista klasa: Voja Brajović,
Svetlana Bojković, Boro Šćepanović)
Izvršni direktor (koordinirao logistiku i osoblje u foajeu i iza scene):
Ljuba Bogunović. Tehnički direktor (priprema tehničkih zahteva svake
predstave i koordinacija tehničkog osoblja sale - zvuk i svetla): Vildana
Stanišić.
Direktor prodaje (marketing, veb site, tehnikalije oko prodaje ulaznica):
Nemanja Janjatović. Prihvat i smeštaj gostujućih pozorišta: Gordana Jevtović
i Gorica Bogunović.
Zahvaljujemo se još jednom Srpskom pozorištu iz Otave na ovako lepoj i
originalnoj ideji, koja ne samo da uzdiže kulturni nivo događanja među
emigrantima, nego nam omogućava da se družimo i na neki drugi način.
Daje nam priliku da se susrećemo i provodimo neke lepe trenutke koji su
retki. Sve je ovo bila jedna lepa avantura koja podseća na one naše
ekskurzije kada smo bili mladi i ludi, od toga jedno i dalje stoji,
mladalački duh bio je u svima probuđen i ostvaren.
Ni vremenske (ne)prilike (zbog kojih smo putovali oko 10 sati do Toronta) ni
hladnoća, nisu mogle da nam pokvare raspoloženje.
Vidimo se sledeće godine, a nadam se da će nas biti još više, da će se
javiti pozorišne grupe i iz drugih delova Kanade i priključiti ovom projektu. |
| |
| Ivana Đorđević |
|
| |
| Deci Hoče i Orahovca |
| |
Više od 50 izvođača nastupilo je na prošlonedeljnom humanitarnom koncertu "Deca
sa zlatnim grožđem u očima" u Srpskom centru na Diksiju, u organizaciji Rade
i Radeta Mićića. Objasnili su da je ovaj simboličan naziv posvećen deci Hoče
i Orahovca za sva zabranjena grožđa i vinove loze koje su se smestile u
dečje oči i kosu.
U prepunoj sali bilo je malo stolica za sve one koji su došli raširenih ruku
i punog srca. Za kratko vreme sala je bila puna, onda hodnik, pa stepenište.
Mnogi su se vratili, ne uspevši da uđu. Ponekad je Srpski centar isuviše
mali za velike stvari.
Ovom humanitarnom pozivu, odazvali su se, kao i uvek do sada, Ambasador
Dušan Bataković, Konzul Dragan Grković, protojereji Mihajlo Doder i Prvoslav
Purić... Skup je blagoslovio sveštenik Ruske pravoslavne crkve Svete Trojice
iz Toronta, Vladimir Malćenko.
"Dragi prijatelji, Srbija bije tešku bitku ovih dana i oči su uprte u Srbe
širom sveta koji mogu da pomognu.
Zahvaljujem se organizatorima za sve što su do sada učinili i što će činiti
za naš narod na Kosovu koji živi u nemogućim uslovima", bile su reči
Ambasadora Batakovića, kojima je pozdravio sve prisutne te večeri.
Zaista, velika čast pripada onima koji stavljaju sebi u zadatak da tom
napaćenom narodu pomognu koliko mogu da se digne iz mraka. Zato pitamo Radu
Mićić, koliko joj u svemu tome pomažu srpske organizacije iz Kanade?
- Pomažu dovoljno. Mnogo je više onih kojima treba pomoć, nego ovih koji
pomažu. Ali, to je i normalno. Ratne godine su unesrećile mnogo ljudi na
našem prostoru, mnogi od nas pomažu i svoju familiju u zavičaju.
Ovoga leta put Vas je odveo na Kosmet, u Orahovac. Tu je nastao i video
zapis koji smo videli tokom večeri. Oronule učionice, malo đaka, ali Vas
dočekuju sa pesmom. Znaju Vas, vole Vas...Da li se bar malo ljute što su ih
mnogi prijatelji ostavili i otišli?
- Orahovac mi je ostao u srcu. Srbi žive u prečniku od 500 metara. To se ne
može nazvati životom. Čak ne smeju na lokalno groblje, već svoje umrle
sahranjuju u crkvenoj proti. Tamo je sada 80 grobova, i nema mesta za nove.
A deca pevaju "…Orahovcu, bašto rajska…" Ta pesma mi i sada odzvanja u glavi.
Orahovac je živi logor, ali to je njihov zavičaj, i taj osećaj ne može ništa
da zameni. Gledano odavde, to je neshvatljivo. Znam mnoge ljude ovde koji
imaju kuću te veličine, ali kod njih ne čuh pesmu o raju. Mogli bismo mnogo
da naučimo od orahovačkih Srba.
Planirate li uskoro put istim stazama?
- Imam veliku želju da opet odem tamo. Održavam kontakt sa ljudima iz svih
delova Kosova i Metohije gde sam bila. Želim da znaju da ih nismo zaboravili.
Naša ljubav i briga im mnogo znači. To sam osetila pri svakom susretu sa
njima.
Naš razgovor prekida tiha muzika a sa stihovima Radeta Mićića "Kosovo,
najskuplja srpska reč", utihnuo je i poslednji žamor. Ređaju se mnogobrojni
učesnici: Ruski pravoslavni hor "Sv. Trojice", glumice Dragana Živić-Ilić i
Tatjana Cornij, Kristina Cetojević, Dragana i Marija Stošić, Gudački kvartet
profesora Janka Marjanovića, dečji hor "Oplenac", pevačka grupa Akademije
"Bata Marčetić", Evelina Zoubareva, Ana Smiljanić, orkestar Dušana Suvajca...
Ne možemo a da ne izdvojimo iz programa potresno izvođenje "Materinske
ljubavi" Rade Mićić, koja je tekst učinila toliko živim da nas je svaka reč
ubadala kao igla, bolela, a bol prati i suza...
Do kasnih večernjih sati, koliko je trajao program, sakupljeno je 18.000
dolara, nešto od prodatih karata, nešto od donacija. Od te sume 1.700 dolara
organizatori večeri darovali su crkvi Srpskih Svetitelja na Diksiju, za novi
pod crkve, a ostatak će biti prosleđen nekoj školi u Orahovcu. Možda za
klupe, komjutere, možda za novu tablu ili pak, prozore ili vrata.
"Svuda po malo, da se niko ne oseti zaboravljenim", poručuje Rada Mićić.
Gledam u tu sićušnu ali jaku ženu i mislim se kako je tačna ona izreka, da
ponekad ni najduži mač ne može ono što može najkraća igla...dodajem za sebe:
u njenim rukama...
Kosovo je polutar srpske planete.
Krov donjeg i temelj gornjeg sveta.
Tu se svest srpskog naroda presekla na ono do i ono posle Kosova.
Kosovo je najskuplja srpska reč.
Plaćena krvlju celog naroda.
Srpski Novi Zavet.
Kao obični smrtnici, jedino možemo da upravimo svoje molitve Bogu rečima:
"Bože, ostvari ovu priču." |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
| Ko si sad pa ti? |
| |
Posle mnogo godina, na pozorišnim daskama našli su se opet zajedno Dragan
Nikolić i Voja Brajović. Do pre neki dan bili su za mnoge Prle i Tihi. Više
nisu. Od vikenda ih zovemo Frojd i Bog.
Predstava "Posetilac" Erika Emanulea Smita stigla je prošle nedelje pravo iz
Beograda u Toronto, u Isabel Bader Thetare. Čak ni dodatno ubačeni termini
nisu mogli da ispune želje svih onih koji su želeli da uđu, da ih vide i
čuju.
Erik Smit je za ovaj komad premijerno izveden 1993. godine u Parizu, dobio
čak tri Molijerove nagrade: za tekst, pozorišno otkriće i predstavu.
Interesantno je da je ovaj isti pisac, koji se sada smatra jednim od
najboljih pisaca, svojeveremeno bio proglašen za bulevarskog autora. Na
srpski ga je prevela Stanica Lazarević.
"Posetilac", filozofska drama, spaja jedne večeri Boga (Dragana Nikolića) i
Frojda (Voju Brajovića), dve kontradiktorne ličnosti koje imaju toliko jedan
drugom da kažu a pri tom, jedan drugom ne veruju.
"Napisao sam Posetioca", reći će jednom prilikom Smit," i tu uneo moja
intimna pitanja, izrazio moju zabunu kao i moju nadu...kako verovati u Boga
posle Aušvica? Da li Bog postoji?"
Na to pitanje u predstavi, odgovaraju svako na svoj način, Bog i Frojd, dok
je gledaocima ostavljeno da o tome odluče po svojoj savesti.
Reditelj Ljiljana Todorović, glumci Voja Brajović, Dragan Nikolić, Anđelika
Simić i Branislav Trifunović, dočarali su nam svu tragediju koju je doneo
fašizam prošlog veka. Scenografiju je radio Darko Nedeljković,
kostimografiju S. Pešić-Rajić, a muziku napisao Zoran Erić.
Uživali smo dok smo ih gledali i slušali na sceni. Bila je to prava
poslastica za pozorišne sladokusce. Interesantno je da je realan događaj iz
Frojdovog života bio povod da se gledaocima saopšte biografske činjenice
ovog naučnika.
Sigmund Frojd je rođen u Moravskoj 1856 godine, ali je skoro 80 godina živeo
u Beču koga je napustio kada su nacisti zauzeli Austriju. Kao mlad čovek on
završava Medicinski Univerzitet u Beču, ali ograničene mogućnosti akademskog
napredovanja Jevreja kao i potrebe sve veće porodice, naterale su ga da
otvori privatnu praksu. Frojdova zainteresovanost za neurologiju odvela ga
je kod bečkog lekara Jozefa Brojera i tako nastaje zajednički objavljen rad
o lečenju histerije tehnikom pričanja. Kasnije, Frojd uglavnom radi sam,
razvijajući ideje koje su postale temelj psihoanalitičke teorije.
U predstavi "Posetilac", prikazan je i uticaj Prvog svetskog rata na
Frojdova razmišljanja, izostavljeno Frojdovo mučenje zbog raka vilice usled
dugogodišnjeg pušenja, (iako mu ćerka Ana stalno otima cigarete iz usta), a
vidimo i njegovu pripremu za beg iz kandži nacista.
Kroz čuvenu izjavu "Cilj svega živog je smrt", Frojd je postavio specifičnu
pretpostavku da jedinka ima želju, naravno nesvesnu, da umre. Život, kaže
Frojd, nije ništa drugo no zaobilazni put do smrti.
U predstavi je naglašena i njegova teorija strepnje koju glumac Voja
Brajović tako realno dočarava kada mu Gestapo odvodi ćerku Anu. Uobičajena
reakcija pojedinca na spoljašnje pretnje bolom i razaranjem za koje nije
pripremljen, jeste da postaje uplašen. Tako i Voja Brajović (Frojd) postaje
plašljiva osoba dok mu Posetilac ne stavi u ruku sliku rođaka sa rečima:" Ti
to možeš". Ovoga puta govori se o njegovom odbrambenom mehanizmu ja.
Čuje se nekokoliko puta ponovljena replika..."Kada sam imao 5 godina na
kuhinjskim pločicama svoje kuće, shvatio sam da postojim"... Za Frojda su
prvih pet godina života odlučujući za uobličavanje ličnosti.
Dragan Nikolić (Bog) se opušta na sofi i započinje razgovor sa Frojdom
metodama slobodnih asocijacija. Ovaj jedinstveni metod iziskuje od pacijenta
da kaže sve što mu dospeva u svest bez obzira koliko to smešno ili
neprikladno može zvučati i bez ikakvog nastojanja da se to uobliči u logičan,
smisaoni razgovor. Da bi se uticaj spoljašnjih draži sveo na najmanju moguću
meru, pacijent je obično opružen na kauču u sobi, koji je ujedno i centralni
deo scene.
U jednom momentu Voja Brajović (Frojd) će sesti za radnu stolicu i čini nam
se zaspati. Da li to sanja razgovor sa Bogom? Stupa na scenu i njegov metod
analize snova. Vidimo kako primarni proces pokušava da ispuni želju ili
isprazni napetost izazivajući predstavu željenog cilja.
Ćerka Ana biva puštena iz gestapoa, papiri su potpisani za odlazak iz Beča i
kroz slobodne asocijacije Boga, Frojd saznaje o svojoj skoroj smrti. Biće to
već sledeće godine u Londonu, 1939 godine.
Posle mnogo razmišljanja, nekako mi je logično što je Smit baš izabrao
Frojda da diskutuje sa Bogom. Kao što u predstavi vidimo, Frojdu se ne može
osporiti talenat za obrtanje rečenica kao i stvaranje govornih figura radi
rasvetljavanja teških mesta.
Ali pre svega, Frojd se ceni zbog širine i dubine njegovog shvatanja čoveka.
Frojd je bio pronicljiv posmatrač i istrajan, hrabar i originalan mislilac.
Povrh svega, on pokušava da predoči pojedinca kao biće koje živi delom u
svetu realnosti, a delom u svetu iliuzija, opsednuto sukobima i unutrašnjim
protivurečnostima, pokretano silama o kojima malo zna i aspiracijama koje su
izvan njegovog domašaja. Ukratko: složeno ljudsko biće.
Predstava "Posetilac" je nesumnjivo fantastično obavila svoj zadatak. Ne
samo što smo uživali u našim beogradskim glumačkim doajenima, nego smo i
podstaknuti na pitanje: Kada Bog pati u ovom apsurdnom svetu, kome on može
da se obrati?
Od prošlog vikenda obožavam Frojda. Vidim Voju Brajovića... |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
