|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1134, 21. decembar 2007.
| Lele, Koštan' |
| |
"Koštana" Bore Stankovića, taj tako dugo očekivani i najavljivani muzički
spektakl, održan je premijerno u petak, u Sali Isabel Bader Teatra, u
Torontu.
Biografi ističu da je Koštana svojom pesmom i igrom izluđivala i staro i
mlado. Celo Vranje bilo je noću na nogama. Mnogi ugledni ljudi bacali su
Koštani pod noge novac i dostojanstvo. Pod uticajem ostavljenih žena,
varoška vlast je izdejstvovala da se Koštana uda i protera sa majkom iz
Vranja.
 Po
nagovoru prijatelja, Bora Stanković pristaje da napiše "Koštanu". Tako je
nastao čuveni komad iz vranjanskog života sa pevanjem, koji za osnovnu temu
ima sudbinu žene. Likovi drame se bore sa silama kao što su moral, novac i
eros, a sve se dešava u starom Vranju, na prekretnici između turskog vremena
i modernog doba.
Svako ko je u petak očekivao da će u Isabel Bader Theatre doživeti duh
starog Vranja razočarao se.
Već na samom početku bilo je jasno da je režiser Srđan Rajšić (koji je inače
ovoga puta bio zadužen pored glume za režiju, adaptaciju i scenografiju), i
te kako vodio računa o ekonomičnosti dekorisanja scene. Jer, ono što je
trebalo da nam dočara Vranje bila je jedna zelena drvena klupa! Da li se
radnja dešava u dvorištu, parku, kafani ili sobi, morali ste prvo da
pročitate pa da dođete na predstavu. Ili da imate bogatu maštu.
Od najavljivanih Vranjanaca, Cigana i Ciganki, sve se svelo na folklornu
grupu iz Oplenca koji su bili u dvostrukoj ulozi: Vranjanci i Cigani. Kako
bi shvatili da su oni to, što trebaju da budu, odlučeno je izgleda, da budu
bosi. Eto asocijacije! Zbog hladnoće u sali, mladići i devojke koji su na
sceni kao Cigani izgledali popuno neangažovano i nezainteresovano, često su
trljali nogu o nogu, da se zagreju.
 Pa
i Cigani imaju dušu zar ne?
Svi znamo da je "Koštana" delo u kome pevanje zauzima glavno mesto . Već kod
prve pesme Milke Ranđelović u ulozi Koštane, bilo je jasno da nije dorasla
ovom zadatku. Jer, za Koštanu su pevački kvaliteti od presudnog značaja.
Mlada glumica, Milka Ranđelović, koliko god da je ulagala napor da poveže
svoj karakter sa pesmom, delovala je neubedljivo.
Pesme su ostajale nedopevane zbog kratkoće daha, a mnogobrojne falš note ni
orkestar na pojedinim mestima nije mogao da pokrije. Stvar je svakako,
dodatno pogoršavalo i korišćenje mikrofona koji je neokoliko puta prenosio
domunđavanja iza scene, u gledalište.
Uloga Salceta, majke Koštanine, pripala je Snežani Cicvari. Nedefinisano
kretanje po sceni, tamo vamo, ili uporno stajanje na jednom mestu sa
iskoračavanjem čas leve, čas desne noge, delovali su ... vrlo... neobično. I
pored mikrofona Salce se jedva čula, a pogrešni tonovi su zahvaljujući
veštom orkestru Dušana Suvajca, verovatno za mnoge ostali neprimećeni.
Iza tako poznatih i rado pevanih ciganskih pesama Koštane i Salceta, nismo
osetili nikakvu lepotu života i mladosti koje ljude dovodi do očajanja. Bila
je to neverovatna bezličnost interpretacije.
Hvala Bogu, stvari se brzo popravljaju, jer scenu preuzima orkestar i
harmonika Dušana Suvajca, a Goran Gojević svojom solo deonicom na klarinetu
izmamljuje i prvi aplauz... nižu se i violine Dragana Petrovića i Dragoslava
Milanovića-Paganinija, gitara Radeta Petručića, bas Svetlana Miloševića.
Tu je i folklor SKUD Oplenac koji je svojom igrom uneo koliko, toliko
potrebnu energiju u predstavu. Mladi, veseli, dobili su lep aplauz...
Ali odjednom, usled starog Vranja, čuje se muzika iz Vojvodine i gle čuda:
dvoje mladih izvode neki vojvođanski ples. Dobro, nećemo sad da gledamo na
to, otkud Vojvođani kod Bore Stankovića i to još u "Koštani". Cigani su
brate Cigani, pa koji god da su! Konačno, glumačka ekspresija!
Đorđije Živković već u samoj svojoj pojavi sadrži crte Mitketa. Razbarušen,
sa jataganom o pojasu, sluša, posmatra, priziva prošlost i iskazuje svoje
čulne želje. Osećamo glumačko ushićenje i shvatamo poetsku stranu teksta i
dramatičnost lika.
 Igor
Rašić u ulozi Arse, govori ubedljivo, vlada situacijom i akcentom. Gordana
Laković kao Magda, prirodna je i spontana. Ljiljana Marković ili Kata,
solidno je odigrala svoj deo.
Hadži Toma u interpretaciji Momira Petkovića nije baš bio najsrećniji sa
tekstom. Naglašavajući od početka do kraja svoje glume samo prvi slog reči,
zadnji je ostajao potpuno ugušen a samim tim nerazumljiv.
Dodajmo ovoj družini i Stojana, koga glumi Srđan Rajšić. Iako je uloga mala,
pokazao je svoje glumačke kvalitete, mada se osećala nervoza zbog čitave
predstave kada se neodređeno šetao od jednog do drugog po sceni i došaptavao.
Ah, da! I stalno ta nervozna ruka kroz kosu! Jednom, drugi put, pa treći...
više nisam brojala. Gest je izgubio svoj smisao.
Ne možemo a da ne kažemo da najveća zasluga za realizaciju "Koštane" sigurno
pripada producentu i organizatoru projekta, Gordani Laković .
Aplauz i članovima orkestra Dušana Suvajca. Oni su imali težak zadatak da
čitave večeri pokrivaju muzikom sve, do čega glumci nisu mogli da dopru
svojom glumom.
Raziđosmo se uz završnu Makedonsku pesmu "Zajdi, zajdi..." Vranje,
Makedonija, Vojvodina, pravo šarenilo večeri...
Koštana nije ordinarni projekat i svakako ne mali zalogaj za bilo koje
pozorište, te ne čude nedostaci u jednom amaterskom pozorištu, kakvo je
Srpsko Pozorište Toronto. Zato, dajmo VELIKI aplauz. Aplauz za trud i
uloženo vreme svih učesnika. |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
