|
|
Broj 1201, 5. jun 2009.
SRPSKO POZORIŠTE TORONTO
"Jesi li ti to doš'o da me vidiš" |
Najnovija predstava Srpskog pozorišta iz Toronta "Jesi li ti to doš'o da me
vidiš" autora Mime Karadžića, a u u režiji Đorđija Živkovića nasmejala je
publiku u srpskom centru na Diksiju prošlog petka, iz sveg srca.
Crnogorska porodica koja broji četiri člana ( muž, žena, sin i svekar) u
ljubavnoj je i političko neprijateljskoj interakciji sa drugom porodicom i
to tročlanom (majka, otac, ćerka). Kako to izgleda kada sin iz prve porodice
hoće da se ženi ćerkom iz druge koja je pri tom i "sandruga", šta se dešava
kada se umeša komičan dijalog roditelja koji to brane, kako se takmičiti
duhovitim lažima i dožepati se dedinih skrivenih para i penzije, glavne su
energetske iskre ove komedije.
 Ne
smetnimo s uma da je vreme dešavanja čitave radnje nesretni period
Informbiroa i političke igre koje su ljude pretvarale u obične šahovske
figure. Prisutno je i pitanje morala koje se kao lajt motiv provlači kroz
čitavu predstavu kao da hoće da nas poduči da je suština svakog morala u
tome da se odnosi prema ljudskom životu kao prema igri - u kojoj se može
dobiti ili izgubiti, i da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a
nemoralno ono posle čega se osećate loše.
Scenski ambijent ove komedije smišljen je tako, da se bez nekog velikog
napora ostvarivao ritam predstave, koji je s vremena na vreme gubio na
svojoj ujednačenosti, žestim izlaženjem i ulaženjem glumaca na scenu .
Verovatno namerno izabrani, da bi izazvali smeh kod publike, čuli su se u
jednoj sceni i uvodni taktovi Pete Betovenove simfonije ...ta-ta-ta-taaaa….Ili
u prevodu ( tako sudbina kuca na vrata), već korišćeni u prethodnoj
monodrami "Prva bračna noć" . Među Gorčilom, Grozdanom, Maksimom i svim tim
glasnim Crnogorcima… Betoven je stvarno morao da ogluvi…
Predstava "Jesi li ti to doš'o da me vidiš", počinje i završava se
ostavljanjem testamenta, s tim što na početku svoju volju diktira Gorčilo, a
na kraju njegov otac, Maksim.
Testament je tu naravno, da pričini zadovoljstvo: ne zato što će se
obogatiti naslednici, već zato što će se razožarati oni kojima nije ništa
ostavljeno. I tako priča počinje…..
 U
odličnoj glumačkoj podeli lik Gorčila, komično je odigrao Đorđije Živković,
čija je identifikacija sa Mimom Karadžićem u ovoj ulozi potpuna: glasom,
gestom, okom…Pa ipak, sposobnost transformacije u umetnosti je moć i ovaj
glumac je svakako ima.
Ako je na jednom kraju poluge ove predstave Đorđije Živković, na drugom je
svakako Živko Cerović u ulozi dede Maksima, koji zaslužuje izuzetnu pažnju
jer je uspeo da da svoj originalni pristup liku, ne trudeći se da imitira
ničiji stil. Spontan, prirodne boje glasa delovao je sigurno i uverljivo
iako je po prvi put izašao na pozornicu.
I pored male uloge, svoju glumačku rafiniranost i ovoga puta je pokazala
Ljiljana Marković igrajući nesuđenu taštu Milušu. Pokretima, držanjem tela i
jasnom dikcijom, zračila je samo njoj svojstvenom energijom na publiku.
Autoritativnost u glumi pokazao je kao u svakoj ulozi u kojoj se do sada
našao i Gojko Roglić, otac mlade. Snažnog glasa, krupnog stasa i izražajnom
mimikom, učinio je svoj lik upečatljivim.
Na sceni se po prvi put našla i Slađana Nikšić u ulozi Grozdane, žene
Gorčilove koju je odigrala simpatično, ali na momente isuviše bledo. Onako
lepoj i mladoj, znamo da joj nije bilo lako ući u lik robusne i
muškobanjaste Grozdane…
Tu su i mlađi članovi ekipe…Maja Jovčić u ulozi ćerke Koviljke i Nebojša
Cukilo u ulozi sina Petrašina, koji su kratko ali dobro upotpunili galeriju
likova. Na kraju upoznajemo i mističnog Dimitrija koga je u jednoj blic
rečenici predstavio P. Vujčić.
U predstavi "Jesi li ti to doš'o da me vidis," pored sitnih propusta i
tehničkih ograničenja svojstvenih svim amaterskim produkcijama, glumci su
uspeli da pokažu vreli i žustri crnogorski temperament koji često sa sobom
donosi i neodmerenost u kulturi dijaloga - a samim tim i smeh. Svaki
pojedinačno, pokretali su reakcije publike te je postignuto da se priča ne
samo ispriča - već i odigra.
….A nema ništa lepše od zadovoljstva humora… jer humor je pojas za plivanje
rekom života…. |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
| Slika Viktora Mitića u Beaverbrook Art
Gallery |
| |
Viktor Mitić, o kome su Novine u nekoliko navrata pisale, upravo se vratio iz
New Brunswick-a gde je učestvovao u proslavi 50 godišnjice čuvene
galerije-muzeja Beverbroocka, po imenu lorda Beverbroocka.
 Viktor
Mitić srpski umetnik koji živi u Torontu, bio je pozvan da zajedno sa
dvojicom kanadskih umetnika Johnom Boyl-om i Charles Pacher-om uradi portret
lorda Beverbroock-a. Ovaj Mitićev portret ušao je u stalnu kolekciju Muzeja
u Frederiktonu. Na ovaj način je obeležena i 45 godisnjica od smrti poznatog
lorda Beverbroock-a. Mitić smatra da je važno da ova umetnička dela ostanu u
okviru muzeja i da nikako ne završe u nekoj kolekciji van zemlje. Mitić je
koristio 22 kalibarsku pušku i razne pištolje i municiju da bi kreirao svoju
sliku na platnu.
Kao biznis karticu je delio posetiocima čaure metaka koje je koristio da bi
napravio sliku.
Mitić je izjavio da mu je veliko zadovoljstvo i čast da izlaže u Muzeju u
kome se nalaze dela Dalija Botielija i Turnera kojima se divio kao student a
sa druge strane mu je neobično da će morati da plati ulaznicu za muzej ako
bude hteo da opet vidi svoju sliku. |
| |
| Žolen Georgievska |
|
| |
| GOST IZ PARIZA PESNIKINjA DANICA - DANA DODIĆ |
| |
Dana Dodić, gost Udruženja pesnika "Desanka Maksimović" iz Toronta, neumorni
putnik na talasima poezije, poetesa koja je poezijom prokrstarila njenu
Srbiju, Rusiju i Evropu, prvi put je pristigla u Kanadu, donoseći nam dah
životnosti direktno iz Pariza. Ona je pesnikinja koja ostvaruje i održava
kontakte sa velikim brojem pesnika iz raznih krajeva sveta.
 Odkad
je sveta pesnici na različite načine pevaju o njemu. Dosledna sebi i
vlastitom poetičkom opredelenju, u njenom pesničkom izrazu često se prepliću
najdublja osećanja istorijskih i religioznih motiva, bliže prošlosti i
detinjstva, životnih stavova, ljudi i događaja, a ponajviše čežnje za rodnim
krajem koji uvek nekako izvire iz njenih pariskih motiva kao osnova i uzrok
postojanja. Njena poezija u mnogome se uklapa u njen životni okvir - on nam
donosi slike Pariza, najšarmantnijeg grada na svetu, skladnog i šarolikog u
isto vreme. To su slike Ajfelovog tornja, Trijumfalne kapije, reke Sene,
krovova, kiše u gradu svetlosti, i posebnih momenata i unutrašnjih
doživljaja, ovekovečenih u pesmama.
Poezija Danice Dodić je slika, ispovest, molitva. Ima isceliteljsku snagu,
moć prizivanja, likova, predela, događaja.
Kako reče njen recenzent književnik i čuveni recitator Ratomir - Rale
Damjanović, "poezija ove pjesnikinje mogla bi se uporediti sa treperavom
svetlošću sveće u ljudskoj osami, poezija koja bljesti od impresivnih slika,
emocionalnosti. Njena poetika je molitva za rodni kraj i svoju zemlju i
molitva za ceo svet. Pesnikinja piše jednu knjigu, jednu veliku i raskošnu
poemu".
O njenoj poeziji je veoma iskreno i senzibilno govorila njena prijateljica,
pesnikinja iz Toronta Snežana Ivković. Takođe, o poeziji naše gošće govorila
je i profesor književnosti i lingvista Sanja Krstonošić. Stihove je kazivala
gđa Mirjana Petrović.
Poetesa tananog senzibiliteta Dana Dodić je rođena 1954. godine u Militovcu
pored Trstenika. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Živi i radi u Parizu od 1972. godine. Aktivno učestvuje u različitim
manifestacijama svojih sunarodnika. Član je Udruženja književnika Srbije.
Do sada je objavila 3 zbirke pesama, "Samo stih", "Pariska svitanja" i "Platno
vremena". Zastupljena je u antologiji savremenog srpskog pesništva u
dijaspori - "Pevaj narode moj". Dobitnik je nagrade za poeziju na
oktobarskim susretima u Frankfurtu. Njen doprinos je značajan za izdavanje
knjige "Tragovi" pesnika pariskog kruga, koja je nagrađena kako najuspešniji
poduhvat zajedničkog pesničkog stvaralasštva. Čest je gost pesnika Rusije i
Srbije. |
| |
| Slobodan Rundo |
|
| |
| PROMOCIJA KNjIGE SAŠE VELjOVIĆ - CEKLIĆ
"SARAJEVO U ZEMLjI ČUDA" |
| |
Prva knjiga kratkih priča "Sarajevo u zemlji čuda", tek izašla iz štampe, naše
mlade spisateljice iz Kalgarija, poreklom iz Sarajeva, Saše Veljović Ceklić,
privukla je veliku pažnju književne kritike i čitalaca u Srbiji, Republici
Srpskoj i Bosni. U zadnja 3 meseca stalno je na prvom mestu u prodaji u
kategoriji pripovedaka, jer je trenutkom svoga pojavljivanja postala knjiga
o kojoj se govori i knjiga koja se čita.
To su se mogli uveriti ljubitelji proze 22. maja u prepunoj knjižari Srbika,
gde je u organizaciji Udruženja književnih stvaralaca "Desanka Maksimović"
promovisana knjiga.
 Reč
je o kratkim pričama, tematski raznovrsnim, a istovremeno konceptualno
povezanim u kompaktnu celinu na vrlo originalan način. U knjizi " Sarajevo u
zemlji čuda", žive ljudi, Sarajlije, obični ljudi čije su sudbine svaka na
svoj način različite a ipak sve imaju neku nit koje ih čine sličnim. To su
ljudi koji su prošli golgote rata, smrti, bola i straha. To su ljudi koji su
prošli kroz period života kada su smrt i život zajedno pod ruku obitovali sa
njima u njihovim stanovima, na ulicama, kućama, školama. U pričama egzistira
ljudskost, podvučen je sistem vrednosti nad kojem smo odrastali i koji je u
biti jednostavan, tematika priče je profinjena, realna i istinska. Čitaocu
se čini da se i sam našao ispred četvorospratne zgrade i sa velikom
radoznalošću i nestrpljenjem otvara jedna po jedna vrata stanova da bi
saznao, odnosno pročitao sudbine junaka priča.
Saša jednostavno kao skulptor vaja njihove likove i nijansira svaki prevoj
njihove duše i tela tokom kazivanja svake priče. Ona uspeva da naslika
tanane slike porodičnih odnosa suočenim sa zbiljom istorije. Prevashodno je
zanimaju osećanja koja opsedaju ili izražavaju junaci njenih priča.
Njen recenzent, David Albahari rekao je: Zbirka Sarajevo u zemlji čuda nudi
jednu drugačiju, svakako zanimljivu interpretaciju, pokazujući još jednom da
se istorija u svakome od nas prelama na poseban način. Pisanje je način
suprostavljanja lomu istorije, odnosno priče nastaju od njenih krhotina i
pomažu nam da obnovimo i sebe i istoriju. Zgrada od priča koju je Saša
podigla dobar je primer takve obnove, slatke i gorke, vesele i tužne,
robusne i nežne, njene priče doprinose prevazilaženju loma i uspostavljanju
osećanja celovitosti na putu prema svetlosti. A to je uvek bio najbolji
put."
Drugi recenzent poetesa Katarina Kostić je istakla: "Najveće žrtve stradanja
su ljudska bića… To se vidi u svim pričama i to je univerzalna dimenzija ove
knjige, odnosno univerzalna poruka njenog pisca. Kroz junake svojih priča
autorka traži izlaz iz lavirinta, zračak svetla posle dugog i mučnog
tumaranja u mraku po bespuću. Sa Diogenovom lampom traži čoveka,
uspravljenog, oslobođenog tereta nataloženih predrasuda, zlopamćenja, osvete,
nepoverenja u druge, uvučenosti u sebe, okamenjenosti u svom očaju. Tražiti
čoveka kao bližnjega svoga".
Uvodne reči, i vođenje programa bilo je prepušteno poetesi Dragici Veljović
Braunštajn i novinaru Slobodanu Rundo. O knjizi je govorila profesor
književnosti i lingvista Sanja Krstonošić. Delove iz knjige su čitali
autorka i pesnikinja Dragica Veljović Braunštajn.
Kako saznajemo, uskoro će biti promovisan i njen najnoviji roman. Saša piše
poeziju, kao i priče za decu. |
| |
| Slobodan Rundo |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
