|
|
Broj 1208, 24. jul 2009.
| FOLKLORNO SRCE VRNjAČKE BANjE |
| |
Vrnjački karneval je prošle godine samo za osam dana trajanja okupio preko
200.000 posetilaca. Rezultati ovogodišnjeg tek će se sumirati, ali
impozantan je podatak da je za to vreme održano 60 različitih manifestacija.
Jedna od njih je treći svetski festival folklora "I mi bismo bili stranci da
nam nisu ti opanci" na čijoj organizaciji je, uz podršku Turističke
organizacije Vrnjačka Banja, predano radila Mira Adamović iz Vrnjačke Banje,
čije ime otvara vrata svim folklornim društvima.
"Za svaku boljku pod suncem postoji lek, ili ga nema. Ako postoji, nastoji
da ga nađe, ako ga nema - ne misli na njega. Tako su govorili stari Rimljani,
isti oni koji su se, kažu, poštujući kult lepote i fizičkog zdravlja iz prve
ruke uverili da postoji jedno mesto pod suncem gde možete da izlečite čak i
svoju dušu - Vrnjačka Banja, kaže Mira Adamović i dodaje, da je ovaj
originalan i duhovit naziv festivala, koji se održava u sastavu "Karnevalskih
dana evropskih gradova", namenjen folklorcima iz Srbije i dijaspore koji uz
pesmu, igru i običaje čuvaju duhovno, istorijsko i kulturno nasleđe kako u
Srbiji, tako i u zemljama gde žive i rade Srbi."
Postoji i priča o tome kako je nastao festival?
"Miris lipa u Vrnjačkoj Banji, završetak školske godine i početak turističke
sezone, bili su samo neki od razloga da se 1994. godine, na moju inicijativu
napravi festival dečijih folklornih ansambala pod nazivom "Kad lipe cvetaju",
kaže Mira Adamović.To je bio prvi festival na kome je učestvovalo 12
ansambala iz gradova Srbije sa preko 500 učesnika.
Sledećih godina taj festival prerasta u međunarodni sa učesnicima iz
Makedonije, Republike Srpske, sa Kosova, iz Engleske, Španije, Francuske,
Rumunije, Bugarske, Slovačke, Češke, Ukrajine, Amerike i Australije."
Šta za publiku, po vama, znači ova tradicionalna smotra igrača?
"Kažu da nema čoveka koji je podelio svoju radost sa prijateljima, a da se
nije još više radovao. Okupili su se 16. jula, na platou "Kod vrapca", svi
oni kojima je jasno zašto je važno da iskoriste priliku i na festivalu
prikažu svoj način shvatanja narodne duše. One, koja je neiscrpna i iz koje
"izvire istina koja se ne može nadmudriti, dobrota koje se ne može naplatiti
i lepota koje se ne možete zasititi".
U veliko narodno kolo Vrnjačke Banje upleli su korake ove godine i domaćini
i mnogobrojni gosti.
"Ovog jula, u Vrnjačkoj Banji, u besprekornoj organizaciji, stigli su da tu
priliku iskoriste gosti: KUD-a "Avala", Melburn iz daleke Australije,
Folklorni ansambl "Bitola" (Makedonija), KUD "Smilje" Kragujevac, KUD "Abrašević"
iz Smederevske Palanke, KUD "Veseli Banaćani" iz Zrenjanina, KUD-ovi "Prva
petoletka" "Sitan vez-tradicija" iz Trstenika, pevačka grupa "Momčilo Tešić"
iz Požege i domaćini KUD "Veterani" iz Vrnjačke Banje. Ukupno deset
ansambala sa, u proseku po 25 učesnika. To znači da je te divne večeri na
jednom od glavnih banjskih platoa, najmanje 250 učesnika pokušavalo da
dokaže tačnost legende koja se generacijama provlači kroz srpski narod, a
koja kaže:
…Nekada davno, u svojoj milosti, Bog je darivao razne narode mnogim stvarima
koje je, iz svoje vreće - bacao sa neba. U trenutku dok je leteo nad Srbijom
- vreća je iznenada pukla! Njen sadržaj dobro se prosuo napolje i otuda eto
- postadosmo najbogatiji narod! Po pesmi, igri, po tajni kojom je svako
mesto čvrsto čuvalo svoje kolo… Po čvrstom krugu koji pletu čuvari srpske
tradicije - ma gde se nalazili…"
 Ako
bi na skali od jedan do pet trebalo oceniti ovogodišnji festival, koja bi mu
ocena pripala?
"Svi naši učesnici došli su da nam pokažu samo lepe stvari, lica su im
nasmejana, a oni srećni zbog raširenih ruku kojima ih je dočekala
karnevalski raspoložena Vrnjačka Banja, kraljica srpskog turizma. Zato smo,
prema opštoj oceni gledalaca, i ove godine zaslužili -čistu peticu".
U folkloru ste nekoliko decenija. Šta mislite o njemu danas?
" U svetu folklora sam otkada znam za sebe. Prosto, kao da jedno bez drugog
ne možemo. Za mene je folklor i danas u svemu sličan životu: izgleda kao
igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar i utoliko je ozbiljniji što više
liči na igru. Nije uzalud pominjao Jovan Dučić kako 'bolje upoznate karakter
jednog čoveka po tome kako igra, nego po tome kako misli i govori."
Po čemu će biti upamćen ovogodišnji Festival?
"Internacionalnost ovogodišnjem festivalu, trećem po redu, dali su gosti iz
Makedonije i Australije, kao predstavnici svih onih sa velikom željom da od
zaborava otrgnu pesmu i igru koje predstavljaju identitet našeg naroda i na
prostorima koji su, kako je neko lepo primetio, "daleko od izvora". To, samo
po sebi, pored divnog druženja i jeste najveći uspeh ovog festivala."
Do Toronta je stigla vest da izuzetna pomoć za uspeh manifestacije pripada
velikom humanitarcu i filantropu iz Kanade, gospodinu Ljubi Radosavljeviću?
"Zahvalnicu za učešće dobili su svi učesnici festivala "I mi bismo bili
stranci, da nam nisu ti opanci". Posebna je dodeljena gospodinu Ljubi
Radosavljeviću, Banjčaninu koji živi u Kanadi. Od srca je pomogao da o
vogodišnja manifestacija osvetla obraz Banji. Ne kažu uzalud da je "prijateljstvo
sporazum kojim se obavezujemo da ćemo prijatelju, u zamenu za velike usluge
vratiti male". U godinama koje dolaze pamtiće se divan gest tog
prijateljstva koji će svet folkloraca zauvek ceniti. U Vrnjačkoj Banji
drugačije ne može."
Kakav biste status vi dali folkloru?
"Kažu da u svetu postoje gradovi u kojima sunce izgleda tek kao žuta mrlja,
ali ima i onih u kojima čak i žuta mrlja izleda kao sunce. U Vrnjačkoj Banji
je sve kao sunce. Zato ona ima toliko svetlosti i pozitivne energije koju, i
kad odu, njeni posetioci dugo nose sa sobom. Još ako su imali privilegiju da
budu učesnici festivala, ne treba im više. Folklor jeste jedna od najlepših
stvari koju čovek sebi može da priušti.", kaže Mira.
Vaša umetnička filozofija?
Čuveni Duško Radović često je poručivao ljudima: "Ne morate biti bolji od
drugih. Budite samo najbolji što možete!" Stalno to imam na umu i pokušavam
da se rukovodim tim načelom. Život je umetnost da se u svemu nađu lepota i
radost."
I za kraj, ako bi od vas tražili da izaberete i zaigrate samo u jednoj igri,
šta bi to bilo?
" Odgovoriću vam bez razmišljanja - Igrale se delije." |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
| PRIČA IZ ŽIVOTA |
| |
Moji radni dani u Gradskoj službi obično prolaze bez nekih posebnih događaja.
Malo analiza kapitalnog budžeta, malo kominikacije sa onima koji nisu
potrošili dovoljno, zašto nisu, sa onima koji su potrošili više nego što im
je dodeljeno, zašto su potrošili. Prilično mirno, po sistemu "socijalno,
zdravstveno i redovna plata".
Odjednom se sve to promenilo. Kada je počeo štrajk gradskih službi dodeljeno
mi je radno mesto socijalnog radnika za ispomoć pri rešavanju urgentnih
slučajeva.
Za mene, koja sam se u životu bavila kompjutrima, mrežom i programima, ili
finansijama, brojkama i analizama, polje totalno nepoznato i strano.
Već nekoliko nedelja, sedim u kancelariji, u zgradi na uglu Wellesley i
Jarvis, radeći sa ljudima iz nekog paralelnog sveta. Radim sa ljudima sa
kojima nikada u životu nisam imala kontakta, osim kad sam prolazila pored
njih dok sam šetala gradom.
Svaki dan mi je ispunjen pričama, ljudskim sudbinama. Pred mojim očima se
otvorio neki drugi svet za koji nisam znala da postoji i koji sam izbegavala
da primećujem, ušuškana u svoj komfor, zauzeta svojim "važnim" problemima i
preokupirana svojom svakodnevicom.
Priča prva:
Javlja mi se žena iz zubarske klinike, koja jedva govori, pokušavajući da mi
objasni da joj trebaju neki podaci iz njenog dosijea. Trudim se da je
razumem, da čujem celu priču, da vidim na koji način mogu da joj pomognem.
Na kraju sam ukapirala: ona je prostitutka koja nema stalno boravište, živi
na ulici, makro ju je prebio i slomio zube. Pretučena, krvava, bez igde
ikoga kome može da se obrati, sedi tako satima u zubarskoj ordinaciji i
pokušava da nađe svog socijalnog radnika, jer su joj potrebni određeni
podaci da bi dotični zubar mogao da joj uradi neophodnu intervenciju.
Priča druga:
Javlja mi se devojka, 1985. godište, sa molbom da joj avgustovski ček ne
šaljemo na uobičajenu adresu, jer se u stan uselio njen dečko koji ju je
premlatio. Ona je izašla iz stana, na ulici je i jedino što ima je nešto
para u džepu. U potrazi je za mestom gde bi mogla da prespava, dok ne dobije
sledeći ček kada namerava da nađe sobu gde će nastaviti ivot.
Priča treća:
Nastavnik koji je dva meseca na socijalnoj pomoći, moli da mu odobrimo novac
za javni prevoz da bi mogao da završi kurs na koji trenutno ide. Očajan je,
jer ako ne završi taj kurs još te dve nedelje, ne zna šta će dalje.
Zašto ovo pišem? Ne znam, iskreno. Završila sam rad u 3 popodne. Osećam se
poprilično slomljena i potištena zbog svih ovih i priča.
Da li su svi stvarno sami krivi za ono što im se dešava? Da li svi imamo
podjednake šanse u životu i da li je sve što nam se dešava naš sopstveni
izbor?
Da li imamo svi dovoljno snage da se izborimo sa onim što se postavi ispred
nas, ili neki "puknu" bez povratka? Moram iskreno priznati da je moje
mišljenje uvek bilo da je svako kreator svog života i da je svako sam
odgovoran za ono što mu se dešava. Moram isto tako priznati da se to
mišljenje menja sa svakim sledećim danom provedenim na ovom poslu...
I priča etvrta:
Izašla sam napolje da se ogrejem od jezivog klima uređaja u kancelariji i da
malo raščistim misli posle proteklog dana. Na ulici, ispred zgrade, stoje
moje kolege kojima je kao i meni dodeljen privremeni posao. Jedan od njih,
direktor u jednoj od gradskih službi, koji je trenutno zadužen za
obezbeđenje svih nas koji tu radimo, drži u naručju devojčicu od godinu-dve
dana koja spava.
Prilazim polako i shvatam celu situaciju: devojčica pripada jako mladoj ženi,
koja sedi na zidu i pridržava drugu devoj icu od 4-5 godina. Mlada,
samohrana majka. Umorna je. Došla je da uzme svoj socijalni ček. Ispratio ih
je do autobusa. Vrativši se rekao mi je da je spazio ovu mladu ženu kako
izlazi iz zgrade toliko umorna, da nije mogla ni da stoji a kamo li da drži
skoro zaspalo dete u naručju. Prišao joj je, uzeo devojčicu i pridržao je,
dok nije stigao autobus. Majka zahvalna… devojčica ga je polusanjivo
poljubila kad se odvajala od njega.
A meni je, ne znam iz kog posebnog razloga, bilo toplo oko srca. Ipak smo
svi mi ljudi… a priča ima različitih kao i sudbina. |
| |
| Jasminka Mandić (Mitić) |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
