| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
Miro Miketic
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 21. januar 2011. |
|
PROMOCIJA KNjIGE - MIRO
MIKETIĆ
Oživotvorena istorija |
| |
 Monumentalni
spomenik od reči sazdan o zamagljenom vremenu života srpskog naroda u Crnoj
Gori - saga o stradalničkoj sudbini dičnog srpskog plemena Vasojevića i
četničkog pokreta Crne Gore pod vođstvom vojvode Pavla Đurišića u periodu od
1941. do 1945. godine - to i mnogo više je ova trotomna knjiga.
Torontu je pripala čast budući da je autor knjige ugledni predstavnik srpske
zajednice u njemu, da se prvo predstavljanje ovog značajnog književnog i
istorijskog dela održi u našem gradu, na visokom nivou, imajući u vidu
učesnike u programu: Eparhija kanadska, Crkva Svetog Save na Riveru, Crkva
arhangela Gavrila sa Ričmond Hila, većina članova Srpske nacionalne
akademije, Pokret srpskih četnika "Ravna gora", Srpska narodna odbrana,
Ogranak SNO "Pavle Đurišić" iz Vaterlua i Srpsko istorijsko-kulturno društvo
"Njegoš".
Pre same promocije obavljen je svečani, takođe istorijski čin: u crkvi
Sabora svih srpskih svetitelja, u Misisagi: održan je prvi pomen srpskim
žrtvama iz Crne gore od 1941. do 1945. U programu predstavljanja knjige koji
je veoma dobro vodila mlada Nikol Marković, učestvovali su poslenici
književnosti i dramski umetnici. Sala Srpskog centra u Misisagi bila je
dobrim delom ispunjena starijim, ozbiljnim ljudima, koji su sudbinu svojih
predaka, pa i svoju, prepoznavali među redovima knjige Mira Miketića.
Skup je otvorio i blagosiljao Vladika Georgije, rekavši, potom, da su o
značaju ove knjige prozborile najmudrije srpske glave: Predrag Dragić Kijuk,
Matija Bećković, Nemanja Dević. Osvrćući se na stradanja srpskog naroda u
Crnoj Gori, opisana u knjizi, Vladika Georgije je preneo mudru i utešnu
poruku da od svakog zla ima veće zlo - i pored velikih stradanja srpski
narod opstaje.
Uzbudljiv trenutak za autora trotomne hronike "Kroz pakao i natrag" nastao
je kada mu je Vladika Georgije predao Arhijerejsku gramotu - priznanje naše
svete crkve za potresno svedočenje i ljubav prema vaskolikom srpstvu.
Vrlo promišljeno, program je započet "najveličanstvenijim pesničkim opelom
koje je ikada ispevano na srpskom jeziku", kako je to lepo Nikol najavila -
"Plavom grobnicom" Milutina Bojića koju je pročitao mladi torontski glumac
Milan Mališić, potomak autorovih "đedova" iz Berana. Mališić je rođen i
školovan u Torontu, ali srpski dobro govori, na ponos svojih slavnih
predaka.
Svoju uvodnu besedu autor knjige je ustupio pismu koje je pred promociju
dobio od urednika svoje knjige Predraga R. Dragića Kijuka, jer to pismo "u
najboljem smislu i stilu pogađa samu suštinu svega što je Miro Miketić
napisao u svojoj knjizi", kako je Nikol objasnila i zatim pročitala celo
pismo, od koga navodimo početak i kraj:
“Dragi brate u Hristu,
potvrđujem da nikako ne mogu prisustvovati promociji Vašeg troknjižja o
iskušenjima koja su davno zadesila raspeti srpski narod a koja traju do dana
današnjeg.
Ali, u saznanju da će se u ove svete dane, u pravoslavnoj crkvi "Sabora
srpskih svetitelja" u Misisagi, održati večni pomen unesrećenim srpskim
četnicima iz Crne Gore, možda poslednjim vitezovima ratovanja u odbrani
časti, naroda i dostojanstva otadžbine - vidim neki viši poredak pravde,
istine i pamćenja
Niko više od junaka Vaših knjiga ne zaslužuje taj molitveni lament, pomen -
prozbu i moleban onih koji su to sećanje na najveću nesreću u srpskoj
istoriji čuvali kao ikonicu. I niko ga ne zaslužuje, poput tih remetnika,
pravednije. Najzad, "Čovek snuje a Bog odlučuje", kaže naša stara poslovica
i podučava da nema ničeg slučajnog u kosmosu i vaseljeni, pa nije slučajno
da se baš između Božića i Bogojavljenja sećamo ovih naših stradalnih rođaka.
Od momenta kada sam se prihvatio da budem redaktor i urednik Vaših knjiga,
znao sam koliko je važno da ova vrsta svedočanstava nađe put do svojih
čitalaca. Bez Vaših knjiga istina o raspolućenom srpskom narodu bi ostala
prećutana, kao što bi i svako izučavanje građanskog rata u Crnoj Gori ostalo
skrajnuto u arhiv beščašća. Taj osobeni Imenoslov zla, rodoubistva i zabrane
pamćenja onih kojima je, mimo božjih i ljudskih zakona, oduzeto pravo na
postojanje i grobno smirenje - uselili su se među korice Vašeg troknjižja.
Istorija pamti događaje, literatura sudbine, ali se istina o jednom vremenu
i tragičnom osipanju jednog naciona ne može razumeti izvan sudbinskog udesa.
Vaš doprinos tome je nemerljiv i on potvrđuje da je samo ona istorija
stvarnosno objektivna i sveaktuelna koja nije izneverila čoveka kao božije
stvorenje.
Sakupljana, potresna svedočanstva, isto tako, mogao je da sačuva od
zaborava, da spasi od ideološke manipulacije, da uzdigne nacionalni polom do
jovovske i svetolazarevske žrtve - samo autor koji se zavetovao da neće
oboleti od moralne lenosti. Utoliko su sve tri knjige iste epopeje - "Krst i
petokraka", "Suze i krv", i "Pakao" - ne samo parabola o mučenicima već
istoznačno i parabola o Brozovim dželatima, jer istiniti i događaji i akteri
zahtevaju dodatna razjašnjenja. To je i razlog što troknjižje pod skupnim
naslovom "Kroz pakao i natrag" jeste: i opomena i dokument i viša etička
istina, odnosno u žanrovskom smislu i hronika i paramitija...
Pesnikinja i glumica Dragana Živić-Ilić pročitala je, vrlo senzibilno i
saosećajno, odlomak "Zbogom moje selo Peovac" (sahrana ikona) iz prvog dela
troknjižja "Prst i petokraka". Kasnije, pred najavu prvog govornika o
knjizi, Dragana je pročitala još jedan odlomak: "Krivaja" - reka posle
smrti" iz časopisa "Ljudi govore", a on je iz druge knjige "Suze i krv".
Voditeljka programa je najavila g. Sofiju Škorić, Ameritusa Univerzitetske
biblioteke Toronta i bivšeg sekretara i nosioca svih projekata Srpske
nacionalne akademije iz Toronta u vremenu njenog istinskog akademskog rada,
kao najpozvaniju da govori o ličnosti dugogodišnjeg člana SNA, Miru Miketiću
i njegovom književnom delu. Izlaganje g-đe Škorić je ostavilo snažan utisak
na auditorij, od prve rečenice, izgovorene u počast autoru i njegovoj
familiji
U znak poštovanja i sećanja na Mirove i Mirašove dedove, Trećepozivce, danas
sam stavila Orden za zasluge koji sam dobila 1988. godine kao trećepozivac
od Društva Solunaca u Beogradu.
Danas imam dužnost i zadovoljstvo da govorim o našem sunarodniku, poštovanom
Miru Miketiću, kao piscu trilogije "Kroz pakao i natrag". Mira poznajem kao
dugogodišnjg poštovanog učitelja i člana uprave naše torontske
crkveno-školske opštine; takođe, kao aktivnog člana mnogih srpskih
organizacija, a od samog osnivanja, od 1981. godine, kao aktivnog člana i
dobrotvora Srpske nacionalne akademije.
Da bi se bolje razumeo pisac i njegovo delo, reći ću nešto o njegovom
poreklu: Miro je iz kuće Miketića, pleme Vasojevića, iz sela Paovac, pored
Andrijevice. Svaki Vasojević dobro zna svoje poreklo od rodonačelnika
vojvode Vasa i da se Vasojevići pominju u Dubrovačkim spisima još 1444.
godine. Smatra se da je Vojvoda Vaso bio velikaš, u srodstvu sa Nemanjićima,
da je bio bogati Srbin iz Prizrena koji je pod najezdom Turaka morao da se
skloni u brda Crne Gore. Vojvoda Vaso je kritor crkve iz 14. veka na Nozini,
posvećenoj Sv. Arhangelu Mihajlu, te svi Vasojevići slave tu Slavu.
Miro je nasledio mnogo od Vasojevićke tradicije, a tome je pridodao i svoje
prirodne talente. Nebrojeno puta pokazao se na svečanostima Srpske
nacionalne akademije kao izvrstan besednik i umeo je spontano, iskreno,
toplo, biranim rečima, pesničkim nadahnućem, da pozdravi naše goste iz
otadžbine, veoma lepom, poetski sročenom dobrodošlicom.
Uvek sam se čudila i divila toj njegovoj veštini koja je nama, a i gostima,
često terala suze na oči. Čudila sam se i pitala kako je moguće da neko tako
daleko od svoje matice, ko je tako davno napustio svoju zemlju, može tako
lepo srpski i po starinski da besedi. Rečeno mi je: U Crnoj Gori svaki
"čoek" je pjesnik - samo ako hoće. Tako sam smatrala Mira pesnikom koji u
zanosu pozdravlja naše visoke goste, a znala sam da mlađi Miketić, brat mu
Miraš, odlično ispeva deseterce i peva uz gusle...
Čitajući ove tri knjige, ja sam ih, ne stidim se to reći, preplakala. Molila
sam se Svevišnjem zajedno sa Majka Vasilijom da nju Bog uzme pre njene dece,
plakala sa mama Anđom da joj Bog sačuva porod, jer deca nisu kriva, psovala
uzduž i popreko zajedno sa Brankom Đukićem, plakala nad grobovima i slušala
junačke govore.
Zajedno sa malim Mirom obraćala se mesecu i zvezdama, prizivala Boga. Morala
sam da uzmem mapu da se bolje obavestim. Te planine i reke Crne Gore i Bosne
mnogi od nas smo prolazili kao turisti putevima, u dobrim automobilima,
divili se divljoj lepoti prirode, Bogom danoj, i pomišljali na prvu sledeću
kafanu da se založimo čuvenim specijalitetima. Mirova porodica, zajedno sa
još 4.500 žena, dece, trećepozivaca i ranjenika, da vojsku od 30.000 mladih
ljudi i ne pominjemo, prošla je, ne putevima, već peške preko planina i
reka, po zimi: goli, bosi, gladni, bombardovani, ubijani. Mnogi nisu
preživeli. Srećni su bili ranjenici koji su na tom stradalničkom putu, kako
se to kaže u Crnoj Gori, umirali...
Miketićeva knjiga nema svrhu da raspravlja istorijske krivice - prepustio je
to istoričarima - ali ima za cilj da ispuni, za njega veoma važnu, misiju, a
to je da ispoštuje amanet koji su mu njegovi voljeni dedovi ostavili. Miro
je jedan od retkih, koji je odavde, iz dijaspore išao da se pokloni masovnim
grobnicama u jamama Slovenije u kojima su ležale kosti neobeležene i
neopojane. Na stratištu, blizu Kamnika, uz dozvolu slovenačkih vlasti, 17.
juna 2006. godine pomen je sačinio Mitropolit Amfilohije sa sveštenstvom, a
govor je održao pesnik Matija Bećković.
Nikol je zatim predstavila sledećeg govornika Nikolu Aleksejčenka, kao
"prefinjenu građansku ličnost u srpskoj naciji i kulturi, jednog od
najtemeljnijih predstavljača pročitanih srpskih knjiga u Klubu čitalaca u
knjižari Srbika". Budući dugogodišnji prijatelj sa autorom, on je govorio o
trenucima provedenim zajedno, o razgovorima o knjizi tokom njenog
višedecenijskog nastajanja i u skladu s tim o proteklim istorijskim
događajima i višestrukoj nepravdi nanetoj srpskom narodu.
Po izrazitoj želji g. Aleksejčenka glumica Ksenija Vučević je dramski, veoma
efektno, pročitala odlomak "Zagreb, 7. maja 1945." iz treće knjige hronike
"Pakao".
Predstavljajući poslednjeg govornika, dr Radomira Baturana, Nikol je
naglasila: "On je prvi prepoznao vrednost knjige "Kroz pakao i natrag",
odabrao iz autorovog rukopisa, dok je knjiga još nastajala, dva veća odlomka
i objavio ih u časopisu "Ljudi govore". Mi iz redakcije tog časopisa, kao i
istoimenog kluba ponosni smo na tu činjenicu."
Iz veoma sadržajnog i stručnog izlaganja o knjizi dr Baturana navodimo
sledeće delove:
Taj valer više koji ima ova hronika a druge nemaju jeste da su svi događaji
o kojima se u njoj kazuje izvijeni iz preosetljive duše deteta. Sve što je u
ovom troknjižju rečima oslikano, prelomljeno je kroz iskreno, široko i toplo
srce detinje koje su stravični postupci i zverska surovost odraslih zaledili
i skamenili. Toj dimenziji ovih knjiga dajem prednost nad svim ostalim.
Kao da autor ispisuje krvlju iz ožiljaka prividno zalečenih rana deteta koje
je prošlo taj krvavi put sa svojih 9-10 godina sve događaje sa zlog puta
Druge srpske Golgote - povlačenja srpskih četnika i njihovih porodica iz
Crne Gore, od Vasojevića, Metohije i Raške, preko Bosne, Hrvatske i
Slovenije, do Austrije i nazad, odakle ih prevarom vraćaju engleski oficiri
u zakatančenim vagonima do strelišta u svim šumama severne Slovenije.
Svoju Golgotu i Golgotu svoje braće, sestara, ispisnika i nešto starijih
"istoričara", svojih roditelja, baka i deka, komšija Peovčana i "đedova",
kako onih iz Peovca, tako i onih iz čitave Crne Gore i raške Srbije, s kojim
je ovu krvavu stazu gazio, ispisuje Miro Miketić čitavih 57 godina. Dečije
iskustvo katastrofičnih događanja imalo je dovoljno vremena da se
kondenzuje, staloži, da ga proveri iskustvom zrelijih i pismenijih,
profesora Jovetića, na primer, ali i da sačuva onu nepatvorenu autentičnost,
blagost, iskrenost i maštovitos široke dečje duše i srca koji su se
otkravili i u ovom pisanju opet prokrvarili.
Ratna škola Mira Miketića su svi ti traumatični događaji kroz koje je
prošao. Od svih tih grozota neuništiva duša deteta se branila kamenim
oklopom. Ona se, u stvari, prelila u duše svojih "đedova", a duša "đedova"
se prelila u dušu dečakovu i odbranile je da se sva u kamen ne pretvori.
Visoki humanitet, ljubav i požrtvovanost "đedova" sijaju i u paklu u kome se
akter ove hronike našao...
Zbog svega što sam rekao predstavljajući knjigu "Kroz pakao i natrag"
smatram je jednom od najznačajnijih knjiga koje su objavili autori iz Srpske
zajednice u Kanadi u poslednje dve decenije.
Kada je, na kraju programa, došao red na autora Mira Miketića da se obrati
dostojanstvenom skupu, on je već bio ophrvan sopstvenim emocijama, da mu je
jedva pošlo za rukom da se poimenično svima koji su doprineli predstavljanju
njegove knjige, kao i svim posetiocima, toplo zahvali. Nisu samo njegove oči
bile suzne, već i mnogih u dvorani koji su te večeri proživeli i "uhodali",
mnogi prvi put u svom životu, u jedan od najtragičnijih perioda srpske
istorije. Većina prisutnih na ovoj večeri držaće Miketićevu knjigu na vidnom
mestu u svojim kućnim bibliotekama, sa autogramom autora.
Katarina Kostić |
|
Oglasavanje Marketing
|
