Bio je to lep i uspešan događaj kao i svake godine, dar naših dragih
muzičara i muzike neprolazne lepote. U zimskoj večeri, 4. frbruara,
ukrašenoj belinom snega sjatili smo se u crkvu povrh Eglintona.
 Dostojanstvenu
građevinu okruženu spokojnim ulicama ispunili smo svečanim osmesima i
pogledima što prepoznaju bliske ljude, zaboravljene u jurnjavi za nečim sto
izmiče.
Pored starih prijatelja na sceni (koje lično ne poznajem) Aleksandra Gajića,
violina, Jasmine Vučurović, klavir i Gorana Gojevića, klarinet, to veče smo
upoznali i Olgu Laktionovu, čelo, 'našu dušu' iz Odese.
Muzika se pretapala kao planinska reka što se spušta kroz kanjone prema
mirnom ravničarskom toku, dok se ne utopi u neko od beskrajnih mora. Prvi
deo koncerta ispunile su "Rumunska melodija" od Bruka i virtuozni klavirski
trio Bramsa. Posle pauze u kojoj sam čuo da se u nedelju daje Kabuki i da je
jedan prijatelj dobio sredstva da završi svoj igrani film, usledile su
popularna "Passacaglia" od Hendla i varijacije Rosinija na temu iz opere sa
početka 19. veka.
Sa melanholičnom "Gnossionne No.1" od Satia, u Gajićevom aranžmanu za trio,
rečna bujica stiže u elegične ravnice. Tamo gde se reka uliva u more, kao
što i priliči na peščanoj plaži, čuli smo Sambu-Choro "Crystal", muziku
brazilskog džezera, Cesara Camargo Mariano.
Našavši se svi zajedno na obali današnjice, pitajući se kuda sada da krenemo,
čujemo tamo daleko, "Sharga" našeg Aleksandra Gajića, puna strasti i toplih
osećaja iz zavičaja.
Zahvaljujem se svima koji su nas okupili muzikom u ovo zimsko veče, da se
zajedno sećamo.
Žarko Klasnja |
