Srpsko pozorište iz Toronta pod režiserskom palicom Vojina Vasovića odigralo
je pozorišnu predstavu "Nova Stradija" 8. maja 2011.
 Tekst
je napisao, po narudžbini Narodnog Pozorišta iz Beograda, Svetislav Basara i
to po motivima pripovedaka velikog srpskog satiričara Radoja Domanovića.
Svetslava Basaru znamo kao savremenog pisca, čoveka britke reči i oštrog
pera, našeg savremenika. Radoje Domanović najveći srpski satiričar, obavezna
lektira/ da podsetim one koji su davno išli u školu/ i Vojin Vasović filmski
i pozorišni reditelj, diplomac dvadesetprvog veka, beogradski đak. Za prva
dva imena mogu da kažem da znam ko su… za Vojina sam morala da se raspitam i
potražim po internetu. Zainteresovala sam se
 kad
sam videla prestavu odigranu, ni malo amaterski, od strane članova, mogu
slobodno da kažem velikih glumaca "Srpskog Pozorišta Toronto".
Vojin Vasović, reditelj, 25 godina star, ima već 25 nagrada na raznim
festivalima u Srbiji i širom sveta. Režirao je radio drame, animirane i
kratkometražne filmove, radio na televiziji… mnogo puta bio nagrađivan.
Privuklo mi je pažnju da je radio i "Commercial Raftinng on the Tara River",
reklamni spot za splavarenje na Tari. Nisam videla spot, ne znam da li je i
sam splavario ili išao na rafting ovde u Kanadi, ali ako neko može da
napravi komecijalni spot za taj sport, ta osoba ima nešto posebno u sebi.
Postoji jedna metaforična konotacija između "raftinga on the river" i života
koji živimo mi sada, generacije pre nas i Domanović pre sto godina. Reka je
ista, život teče, samo se splavari menjaju i tako 2000 godina nove ere.
 Predstava"
Nova Stradija " pamtiće se kao velika i dobra igra 15 amatera glumaca
"Srpskog Pozorišta Toronto":Đorđije Živković, Nebojša Sremčević, Ivana
Obradović, Vladimir Spasojević, Ljiljana Marković, Marina Tomić, Gojko
Roglić, Duško Avramović, Kosta Ilić, Slađana Nikšić, Maja Jovčić, Desa
Đonin, Zorica Mileusnić, Stevan Mitrović i Živko Cerović.
Ne mogu da izdvojim ni jedno ime, da je bolje odigrao ili odigrala ulogu jer
su postigli rediteljski cilj, da su tim. Oni su splavarili na reci našeg
života. Reditelj je na vrlo suptilan način uspeo da napravi takvu postavku
predstave, da je sve ...i pozorište i iluzija… i san i java… i život i smrt,
kao reka koja stalno teče, čas mirno čas uzburkano… presušuje i plavi.
 Tekst,
scenska kretnja, organizovani haos, bez scenografije, metaforične
kostimografije je težak zadatak i veliki zalogaj, a oni su ga sažvakali i
progutali bez davljenja.
Bilo mi je krivo kada se predstava završila. Htela sam da još traje, da još
splavarimo. Trud i rad koji su ovi ljudi uložili je za svaku pohvalu. Još
uvek ne znam da li sam sve to sanjala ili sam gledala "Reality Show". Ovo
je predstava za BITEF.
Ja sam jedna od onih koji čvrsto stoje na svojim nogama, ali duboko i
iskreno verujem da oni koji više nisu sa nama, daju i davaće svoj glas...
čujemo ih… nečiji otac, nečija majka, suprug …jednog dana čuće se i naš
glas.
I na kraju još jednom hvala za lepo veče u prepunom teatru.
Marija Rosi |
