Ej, ne stavljaj više drva u to! - rekoh već pospanom Saši, koji je uporno
odbijao da ide na spavanje. Narednog dana je valjalo ustati malo ranije,
pakovati se... I ovu našu poslednju logorsku vatru je valjalo već ugasiti.
 -
Au, da, u pravu si. - reče on. - Vidi se da mi se ne ide odavde.
U pola tri ujutru, te poslednje noći na Kišnom jezeru, sve je bilo nestvarno
mirno, mada smo znali da svuda oko nas, u šumi, pod zemljom i u dubinama
jezera, pritajeno bruji život. Negde oko tri sata Neša i ja naterasmo nekako
Sašu na spavanje, a ja ostadoh sam, kao nekakav čudni bekrija, da se napijem
te tišine. Sada sam, valjda, po prvi put otkako smo došli, zaista bio
opušten i potpuno sam.
Akordi nekih davnih pesama koje smo, po običaju, do kasno u noć pevali,
odavno su otplovili, rastvorili se i nestali u okolnoj šumi. Polegli su po
travi treptaji nežnih pokreta naših žena, kojima je nas "muškarčine" bilo
sramota da se pridružimo dok su revnosno vežbale aerobik, pilates i jogu.
Table po kojima su deca pisala slova azbuke, vežbala padeže i davala primere
prostih, pa i onih složenijih rečenica, već su bile sklopljene, a udžbenici
popakovani.
Srpska zastava je poslednji put bila spuštena i već nestrpljivo čekala da
opet bude podignuta sledeće godine, u isto ovo vreme. Remeteći opšti spokoj,
samo su, slično nemirnom svetlucanju zvezda odozgo, kroz tihu noć lebdela
sećanja na ovih čarobnih nedelju dana iza nas, dana prožetih pitanjima,
prožetih odgovorima...
- Stefane! - viknuh resko, na šta se sva trojica Stefana okrenuše ka meni. -
Molim te, gledaj u Lidiju kada joj pričaš. Biće uverljivije.
Stefan potvrdno klimnu glavom, a ostala dvojica se zakikotaše sa olakšanjem.
I ove godine ih je bilo pregršt. Bogu hvala, neka je nama Stefana još
toliko. Sve junak do junaka!
Uvežbavali
smo jednu malu pozorišnu predstavu, dok je sunce s mukom tražilo put kroz
gustu krošnju pod kojom smo sedeli, razgovarali, učili jedni od drugih i
opominjali se da pričamo samo srpski. Srpska škola je i ove godine radila
punom parom, iako uča Željko nije bio u mogućnosti da nam se pridruži i vodi
školu. U nedostatku "pravog" uče, nas dvoje, Bilja, devojka sa kojom imam
troje dece, i ja odlučismo da preuzmemo na sebe organizaciju ovogodišnje
Škole. Na sreću, neke divne zvezde su se posebno dobro poklopile, te se u
poslednji čas našem timu pridružila Ljiljana Ćulum, iskusni pedagog,
nastavnica folklora i srpskog jezika u društvu Oplenac iz Misisage. Početni
entuzijazam, pregršt ideja i Ljiljanino veliko iskustvo porodili su program
pun pesme, igre, podsećanja na osnove srpske gramatike i pravopisa, ali i
razmišljanja, pitanja i razgovora.
- Nasmej se malo, Andrej! - prekinuh drugog Stefana usred rečenice,
očigledno previše zabrinutog da ne zaboravi svoj tekst. - Kada ulaziš na
scenu, treba da budeš veseo, da se šališ sa svima. Hajde ponovo...
Deca igraju decu, postavljaju jedni drugima pitanja... Želeo sam da ove
godine nastava bude usmerena ka njima, da se bavi njima, njihovim brigama i
interesovanjima, da se prepoznaju u ovoj našoj Srpskoj školi, da se zamisle.
Ali kada uču treperavo, sa onim dečijim nepoverenjem, pogleda pregršt
prelepih okica, istovremeno očekujući čuda i da se čas završi i pre nego što
počne, brine se i on.
Znate, za one koji nisu upoznati, kada se dvadeset petoro dece okupi na
jezeru koje neodoljivo mami na kupanje, a mame i tate nikuda ne žure, već ih
vode na pecanje i pale sa njima logorske vatre, onda se toj deci nekako baš
i ne sedi dva i po sata, sa olovkom u ruci, na obali sa koje puca pogled na
srebrnaste odsjaje u vodi, pa ne znam koliko slova i padeža naučili za to
vreme. To je normalno: i oni, i nešto nas roditelja, čije se duše još nisu
podavile po ontarijskim fabrikama i kancelarijama, svi želimo isto - da se
zabavimo, da natenane uživamo u potpunoj slobodi. Pitao sam se da li je
pravedno da ih lišavamo kupanja, pecanja, lova na žabe, trčanja kroz šumu i
tajnih dečijih došaptavanja, za to ionako kratko vreme od nedelju dana?
Međutim, Ljiljana i Bilja su odgovarale na moje sumnje vedrinom i lakoćom sa
kojom su vodile svoje grupe. Ljiljanini najmlađi su zdušno i veselo pevali o
drugarstvu, cupkali u kolu i ponosno izveštavali mame i tate koja su slova
naučili tog dana. Za to vreme, deca iz Biljine "srednje" grupe su ozbiljno i
koncentrisano razgovarala o tome šta bi volela da budu kad porastu, učila
vrste reči i radosno ostajala posle časa, zamazana od boja, da završe
istorijski zajednički pejzaž jezera. Učio sam posmatrajući ih i dobijao
sasvim jasan i nedvosmislen odgovor na moje pitanje. Kanda ipak ima lepote i
značaja, govorile su mi njihove nasmejane oči, u ovim trenucima učenja, za
klupama, u ovim kratkim odmorima od igre i nestašluka. A i bujni život na
jezeru i oko njega kao da se primirivao u tim jutarnjim časovima, da ne bi
ometao decu. Jadne žabe, stalno strepeći od dečijih hitrih ruku, svakako
nisu imale ništa protiv.
- A jesi li ikada razmišlja-la... o braku? - već sasvim ubedljivo, u svojoj
ulozi, pita Jelena svoju drugaricu iz predstave.
Važna pitanja. Nama, matorima, su pomalo izvetrela razmišljanja o braku.
Nastojimo da odnegujemo i obogatimo ove naše u kojima smo, da ih oplemenimo
ovakvim nestvarno lepim okupljanjima. Odgovaram li ja to delimično na
pitanje: šta nas to ovde dovodi i spaja svake godine? To što imamo decu, što
volimo prirodu, ovaj raj na zemlji, što se lepo slažemo, što smo svi Srbi,
što obožavamo Mišinu riblju čorbu? Sve to skupa... ili samo ovo poslednje?
Bože, da li se deca to ponekad zapitaju, ili su previše pametna da bi gubila
vreme na takve gluposti? Da li oni prosto svojim srcima progutaju to obilje
dragocene bezbrižnosti, ne postavljajući suvišna pitanja? Verovatno,
pametniji su oni od nas. Ali, šta je onda to što njih zaista interesuje? Šta
oni žele da saznaju? Hoće li nam reći, otkriti tajnu, makar ovde, makar sada
kada je Bog rasterao oblake, umirio vetrove, a vrele Sunčeve zrake rashladio
u nežnoj jutarnjoj izmaglici nad jezerom? Nekako sam se nadao, priželjkivao,
više pitanja imao ja za njih nego oni za mene. Pozaboravljao sam toliko toga
usput i sada, kao lopov, koristio priliku da nešto od zaboravljenog od njih
ponovo naučim.
Nisu to bili oni strogo isplanirani časovi u učionici, koje sam držao nekada
davno, pre nego što me je surova srpska stvarnost devedesetih prevarila i
naterala da budem tamo nekakav inženjer. To je više nekakva goruća nada, što
se otima i bori kao onaj kapitalac, ona štuka koju je Neša, sav ponosan,
izneo iz čamca jednog jutra. To su, valjda, znatiželja i radost, baš kao u
očima mog Milančeta dok se igrao sa velikom spuštenom srpskom zastavom, koji
trenutak pre no što će bezglavo odjuriti da vidi tog zubatog monstruma u
Nešinim rukama. To je, valjda, želja da se izlizanim frazama "čuvajmo naše
nasleđe" i "vratimo se našim korenima" udahne malo života i da se, zaogrnute
ovom neuporedivom svežinom u vazduhu, čarobno pretvore u zapušteno i
zaboravljeno "prenesimo svojoj deci naša znanja i iskustva". To je verovatno
i otimanje i pobuna onog nečeg duboko ukorenjenog u nama, tog srpstva,
posramljenog, popljuvanog, prezrenog, a koje nas, kakvo je da je, ipak
okuplja po slavama i rođendanima, i po našim torontskim, čikaškim i
sidnejskim crkvama.
To je, valjda, ono srpstvo koje na nas izliva ljubav, kao med, dok
postrojeni, uz "Bože pravde", svečano posmatrano kako jedno mače po imenu
Tamara podiže srpsku zastavu. Konačno, to je nešto nežno, ali postojano, kao
sabrana i iskrena molitva Bogu da nas zajedno, jedne uz druge, izbavi od
svekolike besprizornosti i tuge koje su se nadvile nad svetom. To je nešto
što, u stvari, izmiče rečima i definicijama, ta naša, malo verovatna, ali
itekako postojeća i živa, Srpska škola na Kišnom jezeru.
- Hajde da ponovimo sve ispočetka! - dovikujem deci koja, kao, izlaze sa
scene na kraju predstave.
- Jao, pa zar moramo again? - pitaju, već pomalo umorni i željni kupanja i
druženja.
- Ma ne mora, deco. - kažem ja. - Eto, ako vam se više sviđa, možemo do
kraja časa da se podsetimo kako se menjaju imenice u srpskom jeziku. To će
baš da bude zabavno!
- Ej, guys, hajde da probamo predstavu! - viknuše svi uglas istog trenutka.
Mani šalu, sve je bolje od gramatike i pravopisa! Onih sto puta što sam ih
podsetio da ne mešaju "č" i "ć", i da se "ne može" piše odvojeno, je sasvim
dovoljno. Uzimaju veselo svoje pozorišne "rekvizite", košarkašku loptu,
knjigu i slušalice, i odlaze na svoja početna mesta. Da li sam im makar malo
pogodio misli kada sam ih kroz igru "naterao" da jedni druge pitaju o
budućnosti i da dovode u pitanje neke uobičajene, stereotipne,
podrazumevane, nametnute odluke?
Da li grešim što želim da im prenesem nadu i želju da kroz živote ostanu
deca, da postavljaju pitanja, da ne utonu, nemo i poslušno, u more
korporacijske bezosećajnosti? I inače, da li preterujemo, ili nešto ozbiljno
ne razumemo, kada osećamo, verujemo i našu decu učimo da nas naše poreklo
određuje i da na to treba da budemo ponosni? Da li nepotrebno strahujemo da
se jednog dana, deca zaboravivši srpski, a mi nikada čestito ne naučivši
engleski, sa svojim naslednicima nećemo moći da razumemo? Da li nepotrebno
teramo inat ovoj velikoj i moćnoj "civilizaciji", koja bi najradije da svi
ličimo jedni na druge, bez ideja, svako udavljen u prosečnosti,
jednoobraznosti, ravnodušnosti i odsustvu bilo kakvih ubeđenja?
Eto nekih pitanja. Pa neka su odgovori na njih neuhvatljivi kao kolibri koji
je jedno jutro prhnuo i nestao nekud na našoj terasi, tik ispred mene, ali
neka ih. Neka su ona tu, za svaki slučaj, neka nas dovode ovde još mnogo
godina, pa makar zbog njih delovali detinjasti i nezreli.
Šapuće jezero, jedva čujno, dok pakujemo naše stvari. Možda nam ono to
odgovara na sva ta pitanja, ali mi ne čujemo. Suviše smo opčinjeni tim
blagorodnim mirom. Splav ukotvljen nedaleko od plaže, sa kojega smo neumorno
skakali u vodu, blago se ljuljuška, kao da se naši mališani još uvek gurkaju
na njemu. Na plaži mi je sve nekako neobično. Okrećem glavu u neverici - ma
da li to pesak još uvek poskakuje od bata sitnih stopala i kola koje su
juče, na završnoj priredbi, igrali najmanji sa svojom učiteljicom Ljiljanom?
Skrećem pogled ka drvenim klupama, nedaleko od naše kućice, gde smo
provodili jutra, u našoj Srpskoj školi, učeći jedni od drugih.
- Hvala vam, klinci, na master-klasu iz života. - rekoh poluglasno, koji
trenutak pre no što ću ući u kola.
- E, hajde da krenemo! Šta to brbljaš? - začuh iz kola svoju lepšu polovinu.
- Ma ništa... bez veze nešto... Idemo.
----------------------------------
Naš Srpski kamp i Srpska škola, nastali pre trinaest godina, već devet
godina se održavaju na Kišnom jezeru, predivnoj prirodnoj oazi, blizu Peri
Saunda.
U ime Naše velike letnje porodice, predivnih "kampera", porodica
Todosijević, Vukmanović, Tubić, Torbica-Smit, Sergejev, Đokanović, Mašić,
Živojinović, naše drage baka Cane, učiteljice Ljiljane Ćulum, eks-perta za
aerobik i ostala razgi-bavanja, Stojanke Dragomirović, Pjera iz Francuske i
naših "vikend" gostiju,
Nikola Živojinović
PRONAĐENA NA KIŠNOM JEZERU
Krik ptice ispuni tišinu sobe. Pomislih da je galeb i da sam na moru. Kroz
prozor ugledah granu bora koja, njišući se u ritmu vetra, kao da me je
pozivala da izađem napolje.
 Lenjo
se protegoh i krenuh lakim korakom ka maloj drvenoj terasi. Ostala sam bez
daha - pred mojim očima nestvaran prizor - jezero, blago zatalasano kao da
se budi, zaštićeno visokim borovima, čuvarima mira i tišine.
Jutarnja izmaglica činila je prizor još neobičnijim, kao da sve lebdi na
plavičastom oblaku. Sunce, moćni gospodar energije, lenjo se uspinjalo iznad
šume, pržeći rosu, gutajući noć i budeći sve oko sebe.
Oči su mi bile širom otvorene. Upijala sam svaki trenutak tog nesvakidašnjeg
prizora. I tada, kao munja, prođe mi misao kroz glavu i ja shvatih da sam
morala doći na Kišno jezero da bih upotpunila svoje unutrašnje biće. Oduvek
sam volela prirodu, netaknutu, divlju. I sama sam pomalo takva. Nalazila sam
često takva mesta, ali sada je jezero pronašlo mene i zarobilo me nekom
posebnom moći, i ja u njemu uživam od svitanja do sumraka.
Ulazim u vodu bez straha, kao da svaku tajnu njegovih dubina znam. Telo mi
obavija crvena boja jezera, kao da je crveno mastilo prosuto i, zajedno sa
kornjačama, žabama, ribama i zmijama, plivam i zaboravljam na sve ostalo oko
sebe. Nežni lokvanj tek otvorenog cveta blago mi dotiče nogu u želji da i
njegovu lepotu primetim. Osećam se tako slobodno, kao da tu pripadam, kao da
se već znamo.
Možda su mi u svemu tome pomogli i dragi ljudi koje sam tamo upoznala. Iz
iste zemlje smo, ali ipak stranci jedni za druge. Brzo su me prihvatili, kao
i jezero. I oni su puni darova, prirodni, nasmejani i opušteni.
Posebno zadovoljstvo mi pružaju glasovi dece, visokog tonaliteta, dok se
ludo zabavljaju u vodi. Toliko pozitivne energije na tako malom prostoru!
Jezero i mi, divan sklop ljubavi, razumevanja i potrebe za ponovnim
viđenjem.
Smiraj dana, tišina polako provlači svoje prste kroz moju kosu, niz vrat,
ide do ruku i nogu, telo se opušta. Gledam kroz poluspuštene trepavice kako
Sunce nestaje između borovih grana. Crveno nebo spaja se tankom linijom sa
crvenom vodom. Na trenutak se umire i postaju jedno. Čak su se i deca
utišala, ispraćajući dan. Glave im se okreću ka nebu, gde se jedna po jedna
pojavljuju zvezde, svetleći kao lampioni na modrom nebu. Dolazi noć.
A noć, vesela, luda, kao iz šešira čarobnjaka prosuta. Uz vatru, poneko
piće, vrtimo se kao pajaci i pevamo neke stare pesme. Na jezeru se nauči
brzo i lako kako se osloboditi stega koje su nam nametnute i ponovo bar na
trenutak biti prirodan, opušten i svoj. Izvinite ako možda grešim.
Znam samo da sam ja bila srećna sa vama na Kišnom jezeru.
----------------------------------------------------------
BEZ NASLOVA
Dragi ljudi, kišni ljudi,
Dali ste mi vodu crvenu,
U kojoj sam sa kornjačom plivala,
I pregršt ribe na dar.
Dali ste mi izlazak sunca,
Plavičastom izmaglicom okupan,
Kao iz sna izatkan.
Podelila sam sa vama smeh, igru,
Tišinu vatre i zvedane noći.
Podelila sam sa vama Kišno jezero
I sada se pitam čiji ja to sanjam san.
Avgust 2011, Srpski kamp na Kišnom jezeru
Stojanka Dragomirović - Cica |
