| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
Ranko Radovic
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 23. mart 2012. |
|
PROMOCIJA KNjIGE - RANKO
RADOVIĆ
LIRIKA EPSKE SLIKE |
| |
U
petak 16. marta 2012. godine, u prostorijama društva Oplenac u Torontu, u
sali prepunoj posetilaca, promovisana je nanovija knjiga Ranka Radovića "Strtahor".
Promocija je na svoj način bila repriza u malom svojevrsne akademije koja je,
povodom izlaska ove knjige, priređena u čast autora u Udruženju književnika
Srbije, u Beogradu, 28. oktobra 2011. godine, a kojoj je, u vreme
Beogradskog sajma knjiga, pored brojne publike pristvovalo i svo književno
bratstvo srpskog jezika današnjice.
 Ono još, što nije bilo isto kao u Beogradu, jeste odsustvo autoa recenzije,
predgovora i eseja o ovom autorskom delu. Naime, ovde su pomenuta slova o
književniku čitali Ana i Dimitrije Porobić i Dragana Živić Ilić, koja je i
profesionalno vodila program večeri, dok je stihove kazivao sam autor,
pročitavši oba sonetna venca ("Strahor" i "Ihor") koja čine zbirku "Strahor".
O poeziji Ranka Radovića ne može se govoriti kao o nekome ko se tek otriva i
svojim iskazom i izrazom. Radović je već dugo i duboko prisutan u
književnosti Srba kako zagraničnoj tako i u samoj matici. U tolikoj meri
dugo i u tolikom omeru duboko da su njegov i izraz i iskaz postali sastavni
deo tradicije srpske književnosti. Ovo nikako ne treba niti može da čudi
pošto sav Radović, da tako kažem, svo njegovo pevanje ističe iz sušte
tradicije srpskog pesništva i to iz samih korena jezika Srba, jednako iz
njegove epike koliko i iz njegovog liturgijskog pojanja Gospodu u slavu.
Otuda će Milovan Vidović - Komšo, u svom slovu o Radovićevoj poeziji, pod
naslovom "Zašto čitati Radovića", zapisati: "Kako svako posrnuće ima svoje
spasenje, ili kako Vladimir Loski ostavlja svakom Pravoslavcu mogućnost
mističkog uvida i provere kanona Istočne Crkve, to Ranko R. Radović,
bivstvujući i pitajući se, pruža sebi lično, ali i nacionu, opredeljene
odgovore ukorenjene u arhetipu kao svetionik današnjem ljudskom mucanju i
nesnalaženju, potvrđujući i iznova trasirajući stari put pameti i emocija,
uključujući moralnu i svaku drugu katarzu poetsko-terapeutsko-isceliteljskim
postupkom koji i samo sredstvo, dakle reč, uznosi do metafizčkih no nasušnih
visina i potreba.
 Na
prostoru koji je nekad bio poprište bitaka taoizma, budizma, okultizma i
šamanizma, Radović zatiče i uređuje iznova plodnu njivu Isusovu, otklanja
kukolj, sagledava plodove ali i stranputice koje se otvaraju udaljavanjem od
Stvoritelja koji, naprotiv zauvek bdi nad svojim delom, obećanjem, čitaj
Rečju."
Zbirka "Strahor" obiluje izuzetno misaonim stihovima u kojima lirična
slikovitost sažima mudrost epoha, pretačući tako mišljeno u večno ili kako
volimo da kažemo u "narodne umotvorine", koje je uvek, negde nekad, tvorio
neki Radović, a narod dalje prenosio i zaboravio pesnika.
Ilustracije radi navešću samo par: "Samo za svetost nemah ruku..." ili "Sakri
mraz obraz - a gmaz bunar!" i niz drugih sličnih. Tim povodom, primećujući
ovo Mile Medić će, u svojoj studiji o pesniku, pod naslovom "Strahor i Ihor"
istaći: "Skoro svaki stih u Radovićevim sonetima je potpuno samostalna
misaona i pjesnička cjelina. U samo devet stopa njegovog stiha staje jedna
misao, ili jedna slutnja, ili jedan osjećaj, ili jedna strepnja. To njegov
stih čini sažetim, i najsažetijim. On u sebi nosi sažetost poslovice ili
izreke. Zato u njegovoj poeziji nema opisa. Za svaki opis treba više od
jednog stiha od devet stopa.
U njegovoj poeziji nema događaja ni događanja, jer je za to potreban neki
opis i prostor širi od jednoga deveterca. Jedna, samo jedna sažeta misao,
jedan do kraja sažet osjećaj. Jedan krik, jedan vapaj. Sve to čini poeziju
Ranka Radovića duboko misaonom i duboko osjećajnom, nabreklom od sadržaja."
I kada saopštava epski izraz i gradi epsku sliku, stih Ranka Radovića uvek
je lirski jer on počiva na jeziku Srba, čija vrednosna veličina samoglasnika,
unutar samog jezika, daje ovom jeziku poseban ton liričnosti; ukoliko se za
to nađe majstor. A za takvo nešto Radović je vrsan majstor u građenju soneta.
Uočavajući ovo, predsednik Udruženja književnika Srbije, Radomir Andrić, pod
naslovom svoga eseja "Na tragu magičnih reči", o Radovićevoj poeziji
utvrdiće: "Poezija Ranka Radovića je u osnovi lirska, osenčena duhovnošću i
nadasve jezički spregnuta. Zapravo ovaj pesnik pripada redu zagledanika u
prostor gde se začinjao iskonski jezik, sav u imenovanju sopstvenog zatajnog
i začudnog semena. U našoj poeziji, taj red je vekovit, počev od
srednjevekovnih tekstova do ovovremenih tragača za rečima zlatonosnim i
nalivenih samosvojnim magičnim sjajem./.../.../
U svakom slučaju, njegova poezija isijava zarnu supstancu, drevnu i poteklu
iz tajanstva, iz oboženog čovekovog videla, istovremeno životvornog i
onostranog... "
Najznačajniji detalj večeri bilo je samo kazivanje poezije od strane autora.
Kao što znameniti "Lament nad Beogradom" Miloša Crnjanskog više nikada nije
isti posle onog pesnikovog povratničkog čitanja, ni onima koji su ga znali
od ranije, ni onima koji ga tek saznaju, isto tako poetika venaca "Strahor"
i "Ihor" tek će moći potpuno da se doživi ako je bilo prilike da se čuje u
izvornom kazivanju Ranka Radovića, sa svim pesničkim zanosima i dramom kako
je pesnik vidi nastojeći da ispiše silinu svoje emocije u borbi nebića sa
Bićem.
Poseban ton ovakvoj večeri dao je guslar Ivan Radović pevajući uz gusle
pesmu Žika Jove Zmaja "Tri hajduka". Prisustvo brojnih ljubitelja dela Ranka
Radovića, kao i znalaca veličine srpske književnosti stvorilo je posebnu
atmosferu tako da je druženje sa pesnikom potrajalo.
Radovan Gajić
|
|
Oglasavanje Marketing
|
