| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
Branko Pirgic Valjevac
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 15. jun 2012. |
|
Predstavljanje knjige
proznih zapisa "Odlazak u sumrak” Branka Pirgića Valjevca
KUTIJICA BOJE
VALjEVA |
| |
 Poslednjeg
dana maja o.g. održano je u knjižari "Srbika", u organizaciji SKUP-a "Desanka
Maksimović" i književnog časopisa "Ljudi govore". pomalo neobično, veoma
dinamično književno veče sudeći po zainteresovanosti i dijalogu između
autora, učesnika u programu (Katarine Kostić, Radovana Gajića, Sanje
Krstonošić) i auditorijuma. Bilo je to osveženje u našem književnom životu
koji, inače, kontinuirano pulsira u okviru srpske zajednice južnog Ontarija.
U uvodnoj reči Katarina Kostić je najpre navela osnovne podatke iz
biografije Branka Pirgića: rođen je 1952. u Valjevu. Pored velikog broja
eseja i književno-teorijskih članaka, objavio je tri knjige proznih zapisa:
"Povratak u suton" (1995), "Nebo nad Valjevom" (2002) i "Odlazak u sumrak"
(2012). Zatim je potsetila prisutne da naš gost i nije baš gost u pravom
smislu reči:
"Pre dvadeset godina Branko Pirgić je objavio svoj tekst o knjižari "Srbika"
u "Amerikanskom Srbobranu" na koji ga je uputio Nikola Pašić... U istom
listu su izlazili njegovi tekstovi o Svetlani Velmar Janković, Atanasiju
Jeftiću, Ljubomiru Simoviću, Borislavu Mihajloviću Mihizu, Miloradu Ekmečiću,
i drugima.
U vezi Ekmečića vredi spomenuti mali kuriozitet: njegovo kapitalno delo "Nastanak
jugoslovenske ideje" 1790-1918, Pirgić je pronašao i kupio u knjižari "Srbika"
u vreme kada je živeo u Torontu, a to je period od 1989 - 1995.
Dakle, Branko Pirgić ima dvojno državljanstvo, kao i mi. Zato se nismo
iznenađivali kada smo ga ranije viđali svake druge-treće godine među nama.
Ovoga puta je načinio nedozvoljivo dugu pauzu od osam godina, što se, začudo,
izokrenulo u srećnu okolnost.
Neočekivano veliki skup Valjevaca mu je priredio specijalni prijem na kome
je Pirge (poznatiji po svom nadimku nego po imenu) tako moćno oživeo sećanja
svojih zemljaka na rodni grad, ne samo svojom prozom, već i prezentacijom
fotografija na kojima su prepoznavali sebe, svoju familiju, prijatelje iz
detinjstva i poznate ličnosti Valjeva. Uspomene na to veče dugo će se
spominjati, posebno zbog nadahnute ideje da se u bliskoj budućnosti
okupljaju kao Društvo Valjevaca sa predominantno kulturnim programima..."
Dobrom utisku večeri doprinelo je veoma sugestivno autorovo čitanje svojih
tekstova. Pošto je Pirgić pročitao kraći zapis iz svoje najnovije knjige,
Radovan Gajić je izneo, u svom tekstu pod nazivom "Kutijica boje Valjeva",
originalnu i dosta iscrpnu analizu knjige zapisa "Odlazak u sumrak", iz koje
prenosimo odlomke:
"Kao i prethodno prozno delo, pomenuto "Nebo nad Valjevom", i knjiga "Odlazak
u sumrak" spada u prozu stvarnosti, ne u stvarnosnu prozu. Stvarnosna proza
u osnovi je i dalje proza stvarnosti koju i kakvu kreira pisac za potrebe
angažovanja emocija čitaoca. Prozu stvarnosti, pak, čini stvarnost kako ju
je pisac zabeležio , zapisao po viđenju, učestvovanju, čuvenju, pripadanju
njoj takvoj.
Pirgić se ne igra sa emocijama čitaoca niti ih konstruiše spisateljskim
sredstvima koja mu stoje na raspolaganju. Njegovo iskustvo dovoljno je
bogato da on zna da je svaka konstrukcija prvi korak ka dekonstrukciji (niko
nije razveo brak koji nije sklopljen niti je iko od postmodernista pokušao
da razori štivo koje prethodno nije bilo napisano).
Pirgića ne zanima niti da konsruiše niti da dekonstruiše da bi tom igrom
zabavljao i zavodio ushićeni emotivni svet čitaoca. On se u svom tekstu
ponaša kao hroničar, kao nastojnik koji oseća dužnost da sačuva pojedine,
male isečke iz života grada, iz Valjevske čaršije, gde su pojedini, iako
mali, obuhvatili čitav život pojedinog aktera, kao, recimo, u poglavlju
Karma (str-41.).
U beležničkom nastojanju Autora Branka Pirgića tekst i smisao teksta svedeni
su na čisti alat za posredovanje između čitaoca i stvarnosti, a ne na
nekakav specijalni alat za gradnju ovakve-onakve stvarnosti ili za (postmodernističku)
nadri-razgradnju onakve-ovakve nestvarnosti.
...Različitost koju tako toplo svojim proznim tekstom Branko Pirgić nastoji
da sačuva u nama, koliko za ovo našeg trajanja toliko više za trajanje neke
dece koja će, po tim zapisima, znati da smo tu, pre njih , trajali i sami
osvajajući tako trajanje i za njih i sutrašnje njihove spomen sandučiće. I
da smo itekako umeli da se igramo ostavljajući značajne tragove tih igara i
u literaturi. Jer samo lepota igre ostavlja za sobom estetski čin, a čime se
drugo, posle svih znanja i saznanja, svemir može meriti sem estetikom?
Time je, za nas, Branko Pirgić nastojao da premeri svemire svih naših
valjeva, knina, kraljeva, vukovara, kragujevaca, kosovskih mitrovica,
kruševaca, svetozareva... gradića, a što da ne gradova sa korenom i
identitetom, sa dubokim korenjem u rušnjvinama kao svedočanstvu odolevanja,
da ne bi postali obespalančene palanke, da se ne bi pretvorili u žalosne
distrikte beskrajnog industrijalizovanog univerzuma kakve ovde, na ovom
kontinentu, svedoči naša svakodnevica, razorno preteći svoj Planeti. "
Treći učesnik programa, Sanja Krstonošić, inicirala je dinamizam u nastavku
večeri svojim osvrtom na esej "Značaj dijaloga u formiranju i održavanju
kulturnih modela" koji je Pirgić pripremio za neku drugu priligu, neko drugo
veče, ali vremenski se nije uspelo u tome. Dijalog sa autorom i sa
auditorijumom Sanja je pokrenula posle čitanja nekoliko fragmenata iz
spomenutog eseja. Evo jednog od tih citata:
"Ne znam koliko smo u ovom času svesni ogromnog značaja kulture za naše
društvo; ne samo kao pogonskog goriva za dalji rast i zrenje (pojedinca i
kolektiva), nego i kao energetskog polja u kome se, u neprestanim trenjima i
dodirima, oštre i profilišu mnogi naši identiteti. Treba da budemo zahvalni
činjenici da se naša kultura i civilizacijska pulsiranja odvijaju na
balkanskom prostoru - tom kreativnom raskršću i sabiralištu starobalkanskih,
vizantijskih, orjentalnih i patrijarhalnih , mediteranskih i latinskih,
zapadnih i srednjoevropskih, sveslovenskih, malih lokalnih te modernih i
postmodernih uticaja...
U tom poslu kulturi pripada odlučujuća uloga... Kultura je vitalizam;
energija koja daruje isceliteljsku, životvornu i kohezivnu snagu..."
Kada je Sanja načela temu, izvučenu iz konteksta navedenog eseja o važnosti
kulturnih obrazaca ("Kulturni obrazac pretpostavlja postojanje određenih
institucija koje su u stanju da u modernom smislu daju osnovni pečat
kolektivnom životu."), i na kraju sve fokusirala na pitanje iz eseja:
"Ko je taj ko treba da pokrene priču o vraćanju poverenja u dijalog, mnogi
iz publike su se javili za diskusiju, iz koje je iskričao revolt zbog
nebrige nadležnih u Srbiji, ali i zbog letargičnosti kao stanja duha kod
većine srpskog naroda. "Ima li dno srpsko trpljenje? Da li će se u njega
ikada udariti?" , zapitao se glasno Petar Simić. Sofija Škorić je sa
opravdanim revoltom prokomentarisala zatvaranje očiju kulturne sredine u
Srbiji pred nedavno održanom usred Beograda skandaloznom predstavom
hrvatskog režisera u kojoj se povraća na srpsku zastavu.
Komentar Blagoja Ristića, voditelja Srpskog televizijskog programa, obuhvata
bitno pitanje u ime svih diskutanata te večeri: "Da li je intelektualna
elita Srbije spremna da pronađe rešenje i odgovori na pitanje koji je pravi
put za srpski narod. Mi iz dijaspore takođe treba da budemo uključeni u
iznalaženju tog puta i da učestvujemo u podizanju svesti celokupnog srpstva."
Prilikom sledeće posete Branka Pirgića Torontu verovatno ćemo organizovati
okrugli sto sa pripremljenim referatima (iz književnosti) i otvorenom
diskusijom na goruće teme, jer će on iz svoje "valjevske kutijice" opet
izvući pitanja: "Ko je taj... Ko su ti...?, i mi ćemo osetiti potrebu za
dijalogom...
Katarina Kostić
|
|
Oglasavanje Marketing
|
