 Niko
se ne boji smrti. Smrt niko nije video. Niko ne zna kako izgleda i šta je
smrt, zato se i ne boji nje. Ali svako zna kako izgleda i šta je život i
svako se boji da ne izgubi tu lepotu. I samo rođeno, na tek jedan dan,
osetilo je lepotu topline sunca i milinu blage noći, i nije mu lako da se od
toga rastane.
Potpisivanje pesama brojem godina, kao što je to u svojoj skromnoj, prvoj
zbirci pesama, naslovljenoj sa "Pod svetlom istine", učinila devojka Ana
Ilić, jasno upućuje na brojanje godina. Svojim godinama ona broji svoje
pesme.
Za poeziju godine i datumi nemaju nikakav značaj.
I Ana će ozdraviti, a ja joj to od srca želim, kada počne da piše poeziju,
dakle kada prestane da broji godine; dakle, kada prestane da prihvata misao
lekara o neizlečivosti, svoje pa i bilo koje bolesti. Jer, nedavno je, ipak,
i zvanično dokazano da medecina i nije egzaktna nauka, već puko nagađanje.
Svaki pesnik sazna u svoje vreme: zdravom ili obolelom, stih je samo
gledanje smrti u oči. Smrti kao nestajanju u tajni. Onaj koji je stih
ispevao, onaj je koji je prešao prag straha i više ne broji godine niti
brine o datumima. Sve o čemu može i mora da brine jesu njegovi stihovi. Ana
je na sjajnom putu na kome ona nema nikakav nedostatak, naprotiv, ima blagu
prednost. Ima poziv da nestane iz naših života.
 Ipak,
Ana Ilić hrabro, i sa pravom, ne pristaje. Čvrsto držeći pero svoga bola ona
nam, između ostalog, poručuje: "Bilo je lako gledati preko ramena, / Sada
gledam samo ispred sebe" (pesma "U uglu svih vetrova", 13 godina) i odlučno
nam kaže: "Ja sam pala na dno da bih naučila da ustanem," (pesma "Bez
naslova", 13 godina). Ne odustajući, skoro zavetno, kazuje nam: "Ali moći ću
da nastavim. / Moći ću da izbledim sliku ignorisanih patnji." I završava ovu
istu pesmu snažnim akordima za sve, svejedno: zdrave ili obolele; pesnički
setno, zaključujući: "Dečiju naivnost zvali smo prošlošću, / A verovali
sebičnim zagrljajima. / Uvek samo u magli tuđih misli, / Živeću u belom, /
Želeću samo svoga osmeha svetlost." (pesma "Crni sabat 6, Plavi zakloni, 15
godina).
Niko nije video smrt i niko ne zna šta je smrt. Ni oni koji je zovu, ni oni
koji se opiru toj neznanci. Jer svako sluti da tamo, izvan života ne postoji
jedno i drugo, kao ovde, već samo jedno ili drugo. Svako zna da je tamo ili
samo tama ili samo svetlost. Sve zavisi šta je ko svojim molitvama isplakao
za sebe. Izvesno je da će sledeća knjiga Ane Ilić biti snažno, zrelo
pesničko delo, jer ona za to ima više snage nego brojni koji su sebe
obeležili zvanjem pesnika. Samo poezija nije nagađanje. Samo poezija je
istina svetlosti, onaj bljesak koji sevne iz pogleda smrti u oči, iz pogleda
u onostrano. Ili bolje: iz pogleda onostranog na nas. A izabran je svako.
Istina svetlosti koja porađa stih. Stih kao onaj gde nam Ana kaže: "Ruga nam
se ono bez čega ne možemo." (pesma "Takla Makan", 14 godina).
Nije izvesno da li ćemo se Ana i ja sresti izvan života na istoj strani, u
istini svetlosti ili nestati u obmani tame. Vreme za to, i odluka, u rukama
su Najmoćnijeg.
Ovo je napisao dečak na pragu svoje šezdesete godine, sedme decenije života,
kome je u osmoj godini (VMA Beograd, 1961.) ustanovljena dijagnoza Hočkin
b-4, nešto kao leukemija. Pa, ipak ne odustaje. Pišem svoje stihove i dalje,
ne hajući za godine, dane i datume. Poezija ne nastaje ni po čijem kalendaru
već bljeskom svetlosti stiha i dalje stihom iz stiha u stih.
Iskreno, u očekivanju Aninog sledećeg, pesničkog, dela.
Radovan Gajić
|
