|
Moj sin ima 12 godina i igra vaterpolo u klubu York Mavericks,
trener je Danko Bjelica. Prošlog vikenda smo imali prvi veći turnir na kom se
takmičilo 10 ekipa. Ekipa naših dečaka osvojila je četvrto mesto. Ovde bi vest
trebalo da se završi jer obično pažnja toliko i traje, kad su u pitanju
informacije i završava se na trećoj rečenici, ali... priča tek ovde počinje.
Završen treći dan u Otavi, tri dečaka vidno izmorena, sede u autu, poslednju
utakmicu za bronzu su izgubili i šta drugo nego da slušam njihov razgovor. Moj
sin ubeđen da će za šest godina u ovo vreme biti na pripremama za Olimpijadu, pa
se teši da izgubljene utakmice samo krče put ka konačnom uspehu i cilju.
Filip analizira taktiku svake četvrtine, a Iva
konstatuje da je ovo iskustvo toliko bolno da svaki put kad ne bude bio
koncentrisan ili kad ga mrzi da uloži napor na treningu, podsetiće se. Umor ih
savladava, jedan na drugog se naslanjaju i tonu u san.
Meni ostaje da zabeležim ovaj trenutak, jer znam koliko je vredan. A kako je
počelo?
Ekipa od četrnaestoro dečaka, do poslednjeg dana neizvesni hoće li biti u prvoj
postavi ili ne, željno je nedeljama iščekivala ovaj put. Pljuštale su poruke i
dogovori ko koga vozi, ko s kim deli sobu i pravili mesta na zidovima u sobi gde
će okačiti medalje.
Na drugoj strani trener Danko, perfektno organizovan, poslao nam je satnicu
trodnevnog putovanja sa rasporedom igara, dozvoljenim namirnicama i načinom
odmora. Dečaci su se budili i umesto 'Dobro jutro', pitali: da li je počeo
sastanak u Dankovoj sobi? Spremnih torbi zajedno su odlazili na doručak, a onda
puni elana na bazen. Prvih šest utakmica su pobedili, a roditelji usklađeno
skandirali na tribinama.
Za mene bilo je to veoma neobično iskustvo, obzirom da sam prvi put na tribinama
u ulozi navijača. Puno je naše dece u ovom sportu pa smo uvek imali nekog Petra
ili Stevana iz protivničkih ekipa za koga smo po difoltu skandirali.
Naš tim je utakmicu za srebro izgubio protiv devojčica iz Otave i to u
poslednjem minutu golom razlike. Bila je veoma napeta i brza igra, mnogo
pokušaja i promašaja ali bolji je pobedio. Vidno opalog morala, destabilizovani
i umorni poslednju utakmicu protiv drugara iz ulice uspeli su da izgube.
I evo nas ovde u nedeljnu zimsku noć, ja zagledana u ekran, a suprug u crvenu i
žutu reku svetlosti na putu. Dečaci se bude žedni, stali bi da se odmore. Na
prvom skretanju trče u restoran a u njemu pobednička ekipa, i oni im trče u
zagrljaj, padaju sitne dečije čarke i počinje novi krug, novi planovi, nova
strategija i ushićenje. Posmatram s divljenjem, neću da lažem, cakle mi se oči
ali od vetra sigurno.
Ne mogu da se ne setim Ivane i Novina koje su zaslužne za ovo iskustvo. Pre
nekoliko godina pročitala sam baš ovde članak o treneru Danku Bjelici, njegovom
sinu i ekipi koju je trenirao. Taj članak je kriv ili zahvalan za ovo iskustvo
koje delim sa vama.
Kad počne Olimpijada dobro pročitajte imena, nekog ćete sigurno prepoznati i
setite se ko vas je prvi o tome obavestio.
Stefan Todosijević, Andrej Kovačević, Patrik Almaši, Filip Bronski, Luk Demčin,
Naum Dimitrijević, Nikola Grahovac, Nemanja Knežević, Kiril Marinov, Stefan
Mašić, Amir Nebitov, Ivo Petkov, Bor Tanasijevići i Nikola Žuvela.
Violeta Dimitrijević
|
