|
Pri prvom susretu sa novom zbirkom pesama Stojanke Radenović
Petković, padaju nam u oči naslovi kao što su: Šifre, Lozinke, Matrice, Apsurd,
Fejsbuk, Kuliranje, Patetika, Otuđenje. Nije li to već dovoljno da nam se
nametne tematika ovog novog poetskog Performansa, koji nam tumači neke nove
pojave iz sveta u kome se krećemo, ili u kome smo zatvoreni u tumačenju
sopstvene težnje za spoznajom?
 Ova
dvojezična zbirka pesničkih asocijacija na stvarnost, sa notom iracionalnog,
koja je višeslojna, virtuelna i nadrealna, a pre svega moderna, donosi nam
razmišljanja o tome gde je jedinka u svemu tome. U tom lavirintu se našla naša
pesnikinja, uhvativši se u koštac sa istinama koje nam, nakon teških sukoba sa
samom sobom i sa svetom oko sebe, saopštava hrabro, skinuvši masku sa lica i
duše, jasno i bez ulepšavanja. Toliko je iskrena, da nas baca čas u očaj, čas u
zapanjenost, a čas u osećaj divljenja pred onim što nam izbrušeno predaje na dar.
I taman kad pomislimo, da, to je ono što je imala da nam kaže, iznova nas
iznenadi svojom sintagmom: "Htedoh da kažm, al' ne rekoh!"
Pitam se: Nije li to posledica straha od konačnosti, od neuslišene želje za
potvrdom našeg postojanja i nepoznanicom onoga što nam predstoji u budućnosti.
No, pesnikinja još jednom nadvladava taj strah tumačeći svoje postojanje pukim
igranjem uloge na pozornici koja joj je dodeljena, a u kategoriji nečega što
nazivamo Vreme. Ona kaže: "Naše vreme je boja strasti / Jada, radosti i
nezadovoljstva... / Verujemo, vreme je bezvremeno" U pesmi, Bed Gajs, pesnikinja
je još konkretnija u svojoj znatiželji da razume taj relativitet vremena i
postojanja. Ona kaže: "Ko je ovlašćen da odluči / Da li smo dobri ili loši ljudi".
Jedna od tema ovog performansa je i pesnikinjino osvrtanje na šarenu lažu
tehnoloških novotarija, koje, navodno, omogućuju bolju komunikaciju među ljudima
u vremenu koje je gotovo nemerljivo. U tim sferama, ona je skoro staromodna, ali
ne zato što te tehnološke mogućnosti ne razume, ili ne zna kako da ih koristi.
Ne, ona je staromodna, jer svojim savremenicima otkriva uzaludnost te nove igre
koja ljude u stvari sve više razdvaja, nego što ih spaja. Tzv. Fejsbuk, obećava
prijateljstvo sa skoro nepoznatim, dalekim ljudima, koji su u ovom vremenu
dostupni sa svojim sličicama, pejzažima, kratkim porukama i mi rado zaigramo tu
novu igru koju nam je neko nepoznat nametnuo. No, ako poželimo da iz te igre
izađemo i vratimo se netaknute duše u svoj mir, onaj ko nas je u igru uvukao, ne
dozvoljava nam to. Ponekad, kada se posnikinja pomiri sa stvarnošću onakvom
kakva jeste, bez pozornice i bez uloge skrojene baš za nju, ona se oseti
usamljenom i nevoljenom, i tada skoro sa naivnim izrazom lica želi da nam se
požali, kao u pesmi Dom: "Iako sam se nadala / Niko me ništa nije pitao / Svet
se i dalje tiho okreće / Danju i noću."
Možda je ipak izlaz u tome da jedni drugima priznamo kako se osećamo, pa će nam
to uliti malo snage da istrajemo u igranju svoje uloge, jer se mnogo ni ne
razlikujemo jedni od dugih. Ona kaže: "Naša prolazna krhka tela / Jednako su
prožeta bolom / Radošću srećom ludilom". I na kraju, ostavlja nas još jednom
zbunjene, dok se sama naglas preslišava koju je to lekciju izvukla, kao u pesmi
Otuđenost: "Iako izbegavam povratak u prošlost / Ni sadašnjost nije moje realno
vreme / I budućnost me ne očekuje". U trenutku čitanja poslednjih redova, imamo
osećaj kao da nas je pesnikinja dovela na scenu, a onda nas naglo ostavila same.
Da li ćemo nastaviti tamo gde se ona zaustavila, da li ćemo sa više nadahnuća
odigrati svoju ulogu? To, svakako, zavisi od nas samih, od svakoga od nas, zar
ne?
Pozornica je ostala u potpunoj tami, a mi smo ti koji ćemo da zasvetlimo ili da
zgasnemo na njoj. Pesnikinja nas je naučila da postavimo pitanja onda kada je
neizvesnost realnog života velika kao planina. I posavetovala nas je da svoju
ulogu odigramo iskreno, hrabro, korak po korak... sa verom da će možda i neko
drugi, isto tako nesavršen kao i mi sami, rado zaigrati sa nama, ma koliko uloga
bila teška i sam kraj igre neisvestan.
Snežana Ivković
|
