Nešto ubrzano, ovih dana, zatvaraju se predamnom neka "moja" mesta. U bezmalo šestmilionskom gradu, u februaru ove godine, ovde u Torontu, zatvorena je Najveća knjižara na svetu (Worlds Biggest Book Store) koja je kroz duge decenije i držala taj rekord. Do kraja oktobra 2014. zatvoriće se i sve Čapters-Indigo knjižare (Chapteres-Indigo Bookstores) u gradu. Buk siti knjižare (Book City) se pregrupišu i premišljaju hoće li da zatvore i oni ili da opstanu u branši. Velik je broj i malih knjižara koje su prestale sa radom, zatvorene su za uvek.

A minula subota je bila poslednji radni dan jedine naše, srpske, knjižare na ovom kontinentu: knjižara Srbika zatvorila je svoja vrata posetiocima. Nije u pitanju nikakva kriza iz nekakve nenadne epidemije nečitanja. Tehnološki pomak je učinio svoje, svi su se izmestili u virtuelnu stvarnost našeg doba. I Srbika će raditi, i na dalje - virtuelno, onlajn.

Rekoh da se zatvaraju "moja" mesta, ne zato što su bila nekakva moja svojina, već zato što sam te prostore usvajao kao deo svoga intelektualnog bivanja. Ali, na tim mestima nisu bile samo knjige već i živi, važni ljudi na koje se u ovom ili onom trenutku ovoga doba oslonila ljudska misao, da bi posrtanje čovečanstva bilo manje, da bi ljudskost kao osobina čoveka produžila svoje trajanje. Savremeni srpski pisci bili su uredni i važni gosti Srbike, i to je bilo umu i duhu ugodno mesto gde su se sretali sa srpskom zajednicom Toronta i Ontarija, sa nama. Nastala je iz knjižare Jugoslavika, koju je svojevremeno, sa zanosom intelektualnog romatičara, osnovao gospodin Živko Apić sa suprugom Olgom. U danima krvavim ratom pobunjenih federata države, prestrojila je svoje ciljeve i preimenovala se u Srbiku, koju su po upokojenju gospodina Živka (2000.g.) nastavili, dostojanstveno i intelektu dostojno, da vode Predrag, Peđa i Tamara Apić (sin i snaja g. Živka i gđe. Olge; u jednom periodu majci su pomagali i Peđina sestra Milica i brat Đorđe).

U proteklih deceniju i po, ovaj skromni prostor, sa balkonom po obodnim unutrašnjim zidovima i arhitektonskim amfiteatralnim ulegnućem u sredini prostorije, koji bi svakom posetiocu "legao na dušu" već kod prvog susreta - na adresi 2465 Dundas St. Nj. - bio je svojevrsni kulturni centar srpske zajednice. U tom periodu, pored crkvenih sala Toronta, predstavljao je jedino, istorijski značajno mesto kulturnih događaja, promocija knjiga i, ponekad strasnih, intelektualnih saborovanja. I to je ono o čemu knjižare i jesu, bile.

Vreme je učinilo svoje, pa su se i "saborovanja" sada predometnula u tvitovanja, imejlovanja i blogovanja. Tako se, eto, i knjižare pomeraju u virtuelni svet, za moju generaciju, i ako vidljivo i sa nagoveštajem, ipak malo naglo i nenadno. Ne, neće knjige nestati. Neće dok god traje civilizacija. Neće kao što još uvek nisu ni glinene pločice stare Asirije, niti su nestale amfore sa papirusnim ili pergamentnim svicima antičkog mediterana. I danas kada se nađe neka od ovih i kada se njen sadržaj dešifruje i publikuje, velika je radost u intelektualnim krugovima i ovog, elektronskog, sveta.
Ali, ipak, bićemo uskraćeni za jedan detalj atmosfere prisnosti i bliskosti sa onima koji su svoje živote posvetili pretragama i preispitivanjima ljudskog duha. I to je momenat koji sa setom budi nostalgiju za dobrom starom prodavnicom knjiga.

Sa zatvranjem Srbike, bićemo uskraćeni, ovde daleko od matice, za prisnost i blikost sa duhom i kulturom prostora iz kojih smo ponikli i potekli, da budemo razaslani po svetu u nadi da ćemo otkriti svaki svoj smisao toga. Biću uskraćen za prostore u kojima sam kada god bih u koju knjižaru ušao nalazio na trenutak mir sa sobom. Prisutan je uvek bio miris sigurnosti da su odgovori na pitanja mojih slutnji, lutanja, nada, radosti... skriveni baš tu. Kao i uvek, odgovori će i dalje biti u knjigama, ali će ostati nostalgija za onim, nadom isunjenim, traganjem između nepreglednih rafova sa knjigama, umesto skrolanja naslova po ekranu kompjutera.

Za duhovni podvig istrajavanja, u ovom poslu koji nam je svima u srpskoj zajednici bio važan, sa dirljivim spomenom na gospodina Živka, svim divnim ljudima porodice Apić, gospođi Olgi, Milici, Đorđu, a posebno Peđi i Tamari (na slici iznad) samo možemo da kažemo ono: Hvala! - sa skrivenom suzom u oku, i zaista: Kapa dole.
Da, naći ćemo se onlajn: orders@serbica.com 
Do sledeće narudžbine.

Radovan Gajić - Gaja