Minule subote u prepunoj maloj sali Srpskog kulturno umetničkog društva “Oplenac” u Misisagi predstavljena je knjiga priča “Kolona” Gordane Petković Laković. Pored ovog proznog prvenca, publici je predstavljena i autorkina druga knjiga, drama “To nisam ja”.

Obraćajući se publici, za nekog ko se u takvoj ulozi našao po prvi put, neobično opušteno i sa duhovitošću, autorka se zahvalila mnogobrojnoj publici kao i učesnicima u programu, posebno izdvojivši književnika Labuda Dragića i pesnikinju Katarinu Kostić, bez čije svesrdne podrške i saveta ne bi bilo moguće izdavanje knjige. “Knjiga je dobila naslov po istoimenoj priči, ali i druge priče u knjizi imaju primese kolone. Kolona ne mora da bude samo izbeglička, mi često i ne znajući stojimo u nekoj koloni: koloni emocija, koloni imigranata, koloni istomišljenika...”, rekla je autorka.

Putem zvučnog zapisa, publici se potom obratio recenzent Labud Dragić. Govoreći najpre o pričama iz “Kolone”, Dragić ističe da autorka “knjigom i životom, ne bez muke, svedoči rađanje, a budući da kroz tekst ne vodi unapred zadatim motivima i kompozicionim shemama, već mentalnim, emotivnim i, često, čisto zvučnim asocijacijama, čitaoce poziva da i sami slože niti sopstvenih spomena, sećanja i uspomena i dirljivo, a uvek stameno i hrabro, opišu dim i stud, karuce i voz, majku i džemper. Upravo na onim mestima na kojima je, kao Stevan Sremac, htela da nas na tren udalji od slike koju nam je izatkala tako što odmakne zastore i jednom rečju nas uvede u potpuno drugu sliku, spisateljica nam je najefektnije osvetljavala svoje tkanje, i otuda se javlja to romaneskno, to originalno, neponovljivo...” “Traje u Koloni mnogo više od prašnjavog druma i smokvinog stabla koliko bol, toliko i smeh, jer Gordana i jedno i drugo pretače u živahnu, živopisnu i živu sliku, koja miriše i na hleb i na krv,” naglašava Dragić.

Govoreći o drami “To nisam ja” on zaključuje da Gordana Laković “indirektno, a ipak decidno, ističe da nema tog dokumenta, niti imena; iza kog se može sakriti mentalitet u prvoj generaciji onih koji su se izmestili iz svog jezičkog i sociološkog jezgra. A koliko će se to i videti u ophođenju sa drugima, zavisi manje od karaktera, a više od obrazovanja i odgoja.”

Književnica i novinarka Katarina Kostić je sa zadovoljstvom najavila novo “književno pero koje već na samom početku svedoči da o nama imigrantima, emigrantima, doseljenima, rasejanima, razvejanima, raspolućenima, razbijenima pa ponovo sastavljanima i pribranima, uspokojenima, srećnima i nesrećnima, ima ko da piše, što će naš život učiniti ispunjenijim, interesantnijim, saznajnijim.”



Ona je sa publikom podelila svoje utiske o autorki, ističući njenu veliku energiju i radnu i stvaralačku disciplinu, naglasivši da ne sumnja da će “pripovedački dar” Gordane Laković nastaviti da se razvija i da od nje treba očekivati više. “Gordana svim svojim čulima upija život, percipira sve što vidi, čuje, zapazi, iskusi, a istovremeno sve to propusti kroz sito misaonog odabira. Ne opterećuje svoju memoriju svim što registruje u svom okruženju. Selektivno se slažu u njenom pamćenju informacije, saznanja, senzacije. I to su teme za njene buduće priče, romane, drame...”

Odlomke iz nekoliko priča kao i odlomak iz komedije “To nisam ja” čitali su Dragana Živić Ilić, Ksenija Vučević, Ilija Obućina, Dušica Ivanović i Srđan Rajšić. Čitanje odlomaka diskretno i nenametljivo i, rekao bih, sasvim primereno, frulom je pratio Goran Gojević, a u blokovima između čitanja publiku je u neka srećnija vremena vraćao Paganini bend i Anja Stojanović, što je pomoglo da vreme proleti i da publika ostane angaržovana do kraja. Promociji je prisustvovao i srpski konzul Spasoje Milićević.
Uz prigodnu zakusku i osveženja autorka je na kraju primila čestitke zadovoljne publike, potpisujući svoje knjige. Mada, kako joj je to objasnio Labud Dragić; to više nisu njene knjige, jer one, jednom kada se nađu u koricama i izađu iz štampe ̵ pripadaju narodu.



Premda su svi pročitani odlomci bili efektni i upečatljivi, pisac ovih redova je bio posebno dirnut pričom “Mirjana”, o devojčici koja je volela da uči i da saznaje, iako je znala da će se njen život okončati veoma, veoma brzo, prije nego što bude imala priliku da odraste i da svoje znanje upotrebi. Zašto onda učiš, upita je njena drugarica. A njen odgovor je, koliko god nevin, prostodušan, dečiji; odisao dubinom i... dobrotom koju poznaju i mogu da imaju samo deca.

Odavno na nekoj književnoj večeri nije bilo toliko publike. Po slobodnoj proceni prisustvovalo je blizu sto pedeset posetilaca. Stara publika koju uvek viđam na ovakvim večerima, ali i mnogo više lica koja nisam prepoznao. Daje to nade da se nešto menja među Srbima u Torontu, da su postali željni kulturnih sadržaja, i da će oni koji su došli da pozdrave i saslušaju predstavljanje novog dela i novog autora nastaviti da dolaze i uveličaju ovakve događaje. Jer, kad na predstavljanje knjige dođe uobičajenih četrdeset ljudi onda je to promocija. No, kada se okupi stotinu i pedeset duša onda nije skromno reći da se radilo o kulturnom događaju.

Branko Bubalo