Sve je počelo u totalnom mraku, u jednoj prešarmantnoj sali, baš kako treba, "underground". Čuje se tiho čavrljanje publike koja sa nestrpljenjem očekuje početak predstave… doduše sa veoma malom dozom nervoze, jer je ovo i prilika videti se sa starim prijateljima i informisati se o događajima u čaršiji.



Sedim u zadnjem redu i uživam u atmosferi… kao da nisam u Torontu… nego tamo negde u našem kraju.  Polako se pale svetla, prepoznatljivi likovi iz mnogobrojnih predstava Srpskog pozorišta Toronto koje je na sceni našeg grada (a i šire) već punih 11 godina. Impresivna brojka.

Priča polako počinje da se odvija. Sama pojava glumaca kod publike izaziva smeh. Galerija fenomenalnih likova koji su već samom pojavom na bini, svojom fizičkom transformacijom definisali svoje role u onome što je usledilo.



Moram priznati da sam u početku gledala sve kao deo posla koji moram da obavim. Kako je predstava odmicala, tako sam sebe hvatala kako se naginjem sve više i više napred, kao da imam potrebu da i ja uđem u njihov film i proživim to malo jače i dublje.
(Generacije koje su živele u periodu mesnih zajednica mogli su na pravi način da “osete” ovu predstavu).

Iz zadnjeg reda prelazim u treći red. Priča polako dobija na dinamici, reakcije publike su sve češće, glumci su se zagrejali - tačno se mogao prepoznati trenutak u kome za njih, ono van bine, više nije postojolo.

Oni su bili Jovica, Savka, Tika, Cica, Negovan, Javor. Neodoljivo i šarmantno, svako na svoj način, nosili su veoma uspešno zadate uloge. Prvi put sam te ljude gledala zaista kao glumce (onako kako i treba) u ulogama koje su im dodeljene, a ne kao drage ljude koje znam iz grada. Podela uloga je svakako za pohvalu.

Uspeli su da dočaraju atmosferu tog nekog vremena, ne samo u mesnim zajednicama, nego i šire. Mentalitet ljudi i gomila gluposti sa kojim smo bili suočeni,( pogotovu u ustanovama tipa "mesna zajednica"), Srpsko pozorište, je krajnje jednostavnim komadom u tri čina, uspelo da sve to prenese na pozornicu grada Toronta. Bez mnogo filozofiranja. Bravo!



Kako saznajemo, predstavu su zajednički režirali, scenografiju i kostimografiju su takođe zajednički osmišljavali. Neko će reći da je malo pretenciozno obzirom da su amateri. Ja bih rekla - Zašto ne? Možda je baš taj timski rad, bez obzira šta se dešavalo iza bine, jer to gledaoca ne treba da interesuje, doprineo uspešnom ostvarnju ovog projekta.



Bilo je tokom predstave nekih, nazovimo ih, "proklizavanja" ali bih, eto čak i to, istakla kao pozitivnu stvar, jer se videlo da se podržavaju, pokrivaju i pomažu, vrlo uigrano, tako da je i to dalo draž predstavi, jer su i u tim trenucima radili kao tim.

Što bi se reklo novinarski, samo malo da se "upeglaju" i draga ekipo Srpskog pozorišta JURIŠ u BUDUĆNOST.

Tekst:
Miroljub Nedović Riki

Glumci:
Jovica - Stanko Pavlović
Savka - Maja Jovčić Omanović
Tika - Gojko Roglić
Cica - Ljiljana Marković
Negovan - Radovan Đajić
Javor- Srđan Rajšić

Saradnici:
Bojana Obradović,
Srba Tomanić i
Marko Pavlović

Ivana Đorđević

Ukoliko ste zainteresovani da budete deo ovog tima javite im se, jer je u toku konkurs/audicije za nove članove pozorišta.
Ako želite da izađete iz monotonije života, ako vam treba adrenalin i spremni ste da odvojite vreme, samo napred … ovo je prilika za to.
Kontakt: srpskopozoristetoronto@gmail.com