Ne znam da li je zazvonilo zvono manastira Kalenića, pretpostavljam da jeste, ono jedno, ispratno, kada se čovek zaputi na poslednji odlazak, jer u prostorijama toga zdanja borave Srbi slikara Miroslava Kiće Nešića.
U toj slici, po formatu impozantnom delu, predstavljenoj 2009. godine, slikar je simbolički sažeo svu mitologiju istorije i istoriju mitologije svoga naroda. I sva ta ogromnost, istorijsko-mitološkog teatra, data je u odnosu prema pojedincu, prema samom slikaru i njegovoj porodici, simbolično, na taj način, i prema ma kojoj porodici Srba.



Porodični ambijent je pastoralan, topao, primamljiv jednostavnošću; istorijsko-mitološki je monumentalan, i bez obzira na izazovnost simbolike titularnog šarenila, hladan je i odbojan svojom striktnošću i neprikosnovenošću. I to je o umetniku. Takav je bio slikar i čovek Kića Nešić, neformalan, pristupačan, reklo bi se bez obzira na godine koje je imao, bio je uvek mlad, otvoren za novo, neuplašen neistraženim.

Upravo zbog toga i nije ta slika ono što će ga obeležiti u polju istorije srpskog likovnog izraza.
Kiće se objavio kao zanimljiv istraživač prostora likovne umetnosti početkom sedamdesetih godina, u ondašnjoj Jugoslaviji, i odmah je bio svrstan u grupu značajnih ispitivača sposobnosti slike da podnese i ponese silinu razuzdanog izraza nadrealističke forme. Podjednako se bavio istraživanjem ovih obličja i u crtežu i u uljanoj tehnici ostavljajući za sobom snažna dela visoke estetike u kojima je etička mera bila neskrivena. Dovoljno je pogledati slike kao Krstaši ili Luda tetka Poli i slične (zanimljiva bi ovde bila moguća formalna komparacija dela Krstaši i dela Srbi; zadatak za nečiji budući rad).

Kasnija traganja odvela su umetnika do pretrage apstraktne formalnosti koju je počesto kombinovao sa nadrealističkim elementima što ga je odredilo kao umetnika sasvim ličnog stilskog izraza i po čemu će ostati preopznatljiv kao Kića Nešić, kao slika Fosilni pejzaž Tamagamija i brojne druge. Ali uvek je u Kićinim radovima bila prisutna silina brige za čoveka i gotovo kosmička zapitanost nad sadržajem koji čovek označava u svemiru.

Njegova, uslovno: antiikona, Autoportret, koji je po ličnoj želji autora bio izložen i nad slikarevim odrom, snažnije no ijedno drugo delo to iskazuje. Ogromnih širom raširenih očiju, slikar nas predusreće nad nagim telima voštano usplamtelima u svojoj strasti, zagledan u daljinu koja smo mi koji ovaj prizor posmatramo sa druge strane, sa stanovišta posmatrača dela.
Danas, sve ovo ima i drugu dimenziju, slikar se otisnuo sada u večnost i ostavi nam da posmatramo njega kako i otuda brine nad nama.

Smrt je, na žalost, prekinula rad na slikarevoj monografiji koju je zaista zaslužio svojim delom, i obzirom na to kakvi smo, verovatno je neće ni steći.

Još jednom smo uspeli da ne učinimo ništa čoveku za njegovog života koji je činio za ljude svojim životom. I ništa to nije novo, to je naš, srpski, brend. Mi to stalno činimo, naša istinska istorija jeste otkrivanje velikana među nama tek pošto od nas odu, tek pošto prestanu da dele sa nama ovozemaljske dane, osim ako nisu sportske veličine. (Sportisti pak vrede samo dok postižu uspeh).
Mi se na ovaj način uvek odužujemo važnima koji nas svojim duhovnim delom čuvaju među ljudima.
 


Bilo kakvo postignuće na tom polju, uspeh, kako je učio Lazar Trifunović: "to se kod nas ne prašta". Tako se ovih dana, tu među nama u Torontu, ugasio i život velikog majstora slikarstva Miroslava Kiće Nešića. Sada možemo do mile volje da ga veličamo, bez straha da bi smo trebali, da je trebalo, da nešto više, konkretno, za takvog stvaraoca i da uradimo.
Možemo sve to pamteći Kićinu zapitanost nad sopstvenim neobuzdanim strastima.

Radovan Gajić