|
Probudim se jednog jutra sva u znoju. Skočim iz kreveta, totalno zbunjena. Da li
je to bio san ili trauma doživljenog. Pokušavam da se setim ..ali mi je još uvek
sve nekako u magli. Sećanja nadolaze...toliko su stvarna kao da nije san.
Ulazim u polumračnu salu...deluje da je iz nekog drugog vremena, prepoznajem
ambijent. Mnogo puta sam gledala ljude koji su u njoj održavali razne
manifestacije u iskonskoj želji da imaju nešto svoje - da imaju svoj DOM, ljude
oko sebe sa kojima će razmeniti koju našu reč, popiti pićence kao u stara dobra
vremena. Koliko god je sve u toj sali staromodno, ne smeta ni novim ni starim
posetiocima... nije im bitno - bitno je samo biti među svojima. Ostavili su
svoja ognjišta iz raznih razloga i sada su tu u tom domu isto iz raznih razloga...
ali ono što ih spaja je osećaj pripadnosti. Toliko je raznih govora, dijalekata,
da to više niko i ne primećuje ...a nije ni bitno, za njih. Generacije i
generacije dece odraslo je uz suknje majki, zatim u društvu sa mladima, a potom
u jurnjavi za svojom decom... tu, na tom podu- kada bi mogao da ispriča sve
priče ...imalo bi šta da se čuje!
Ponela me sećanja pa skrenuh sa teme.
 Duž
velikog stola (pokušavam da se oduprem osećaju tajne večere jer ne želim da se
susretnem sa Judom ) sa strane sede žene, jedna uz drugu, zbijene ne zbog
nedostatka prostora, čini se da su preplašene i kao da im je potreban taj dodir
žene, koja je posle tolikih godina postala sestra, potreban im je osećaj
pripadnosti...
Na čelu stola sedi on, deluje kao da njemu taj osećaj pripadnosti ne nedostaje
baš mnogo. Vidi se da ga stolica pomalo žulja, doduše nije ni čudo, odavno joj
je rok upotrebe istekao - nema se za nove, (možda je trebalo doneti fotelju iz
kancelarije). Nekako mu se i žuri, a kako i ne bi, puno je posla a dani su sve
kraći. Treba gledati od čega se živi.
Na početku sve ima još neku formu zvanu razgovor, međutim emocije su prejake, a
i očekivalo se da će eksplodirati. Pričaju u glas njemu, pa onda jedna drugoj,
prisećaju se svih godina u kojima su dale sebe u ime tog DOMA i za taj DOM. Te
priče su jedinstvene, drevne jer počinju od pre 74 godina pa traju do danas.
Preko puta mene sedi bakica...sitna, povijena od verovatno svih mogućih tereta
života koje ima na plećima. Preko 80 godina je nanizala, i više od 60 je ovo
njen centar sveta. Ćuti sve vreme, sluša, teško diše. Gledam te njene uplašene
oči i ne mogu da verujem - zar postoji još nešto, zbog čega čovek "može" da se
plaši u tim godinama?! Ne može da izdrži, teško ustaje i više jecajem postavlja
pitanja ...njemu.
On priča, mlatara papirima i dokazima, nekim argumentima koje one ne razumeju
iako su obrazovane žene. Ne razumeju jer niko nije pominjao zakone i hijerarhiju
i kako to treba ili ne treba kada su davale svoje vreme, svoj novac...svoje
živote. I nije im teško zbog toga i ne žale se zbog svog znoja koji je tu ostao...one
su to iz srca i duše...
žale se jer su proterane iz svog DOMA.
Niko u suštini i ne ulazi u verodostojnost dokaza i zakona, jer ako bi krenule i
u tu priču ko zna dokle bi sve otišlo. Sramota ih je da iznose "prljav veš", jer
to je njihova druga kuća, a mnogo toga one znaju.
Zato zakon i ne potežu. One su pogođene kao ljudska bića. Isterane su iz svoje
kuće, oduzeto im je pravo na davanje, oduzeta im je svrha postojanja...
Da, većina njih je već u poznim godinama, i taj DOM je ono gde se osećaju da
postoje, da su važne, nekome potrebne... deca jure svojim životima, unuci su već
porasli, sami brinu o sebi, neke su i bez muževa...
Pokušavam da ostanem nemi posmatrač, ali mi ne uspeva. Osećam da mi iz dubine
duše kreće lavina emocija, da se bude svi oni duhovi mojih predaka koji su mi
preneli znanja i iskustva o tome kako biti humano biće.
Ustajem, pitam, bunim se, jer mi sve liči na neku farsu, na već viđeno...ali ne
želim da poverujem. Apsolutno ne prihvatam kao mogućnost da se ista kaubojska
priča Divljeg Zapada ponavlja.
On se sada još više vrpolji, (gde ne donesoše tu fotelju), s vremena na vreme
bukti u licu, crven ko rak... i dalje maše sa tih deset strana papira kao da je
moguće u 10 strana opovrgnuti decenije nečijeg rada.
I dalje neumorno i sa neviđenim žarom ove žene pokušavaju da dopru do suštine.
Pričaju šta su doživele, pravdaju se a ne znaju više ni zašta se pravdaju...
vraćajući se uvek na isto pitanje:
"Šta su skrivile i gde su pogrešile?"
"Kako to da posle tolikih godina ne valjaju?
On daje zaključke, predloge, drži završnu reč, ...nemam utisak da ga sve to
pogađa...sem fotelje koju nije poneo sa sobom. On žuri jer ima važnija posla.
Stojim totalno zbunjena. On je, ispričao svoju unapred pripremljenu priču i
otišao svojim p$tem. Prilaze žene i dalje ne verujući da neko može da bude tako
nedodirljiv i bezobziran.
Sedam u kola. Muka mi je. Želudac me boli, dođe mi da vrištim od nemoći.
Pitam se:
Šta je to važnije od ljudskog dostojanstva? Od ljudske duše koja pati?
Šta je važnije od tih uplašenih očiju žena kojima oduzimaš ono što ih održava da
imaju razlog da krenu u novi dan posle svega što su decenijama davale, iskren ,
od srca?
Šta je važnije?
Modernizam!!! Reče on i ode.
Da li je ovo zaista jedan ružan san, ovako nešto ne bi trebalo biti stvarnost.
Ne mogu da verujem, da se niko neće probuditi i zapitati - zašto uništavamo sve
što je Staro, od čega smo potekli, što nas je učilo, štitilo, izdiglo, čega se
to MI stidimo? Pitam se da li smo uzaludno čitala sve te knjige o starim
civilizacijama koje su bile uzor mnogima, gde se starost i mudrost bile
poštovane.
… i dalje verujem u to da pravda mora pobediti, ma koliko nas to koštalo.
Patetično vam zvuči, zar ne? Ne dragi moji, nije to patetika - to je ono što
čuči duboko u nama, samo što je kod nekih lista prioriteta pobrkana, jer nije
lako živeti i biti svoj. Nije lako priznati grešku. Za to treba... VELIKA
HRABROST.
Pitate se o kojoj grešci govorim i u ime koga govorim?
Ko su ONE i ko je on?
Koja je greška - to što su neki zaboravili na ljudsko dostojanstvo i na to da
povremeno svako od nas mora da se pogleda u ogledalo i prizna, makar samom sebi,
istinu… a tek onda šta mu je interes. Pojedinci ne shvataju da nemamo pravo da
vređamo ničiji intelekt…jer sve se vidi i sve je jasno…a kako će ko da odreaguje
i šta će da radi…to je na duši svakoga, samo zavisi koliko ko može da ponese…
ONE su metafora…isto kao on.
Nihova imena, u celoj priči, nisu bitna.
Bitno je da neki veruju da se mora živeti sa Verom, pošteno i dostojanstveno, i
da treba davati ne očekujući nešto zauzvrat.
A neki veruju, da im fotelje daju za pravo, da mašu papirima, lupaju rukom o sto
i da odluke donose samo u svoju korist. Narod!? Šta to beše …
Ivana Đorđević
Ilustracija: Dušan
Petričić
|
