Knjigom putopisa književnik Labud Dragić doputovao je u naš grad ne bi li je podelio domaćinima u znak zahvalnosti na gostoprimstvu. "Lovio sam epifanske trenutke u kojima se pojavljuje prikrivena spisateljica sveta - lepota.", zavijori se lajtmotiv putopisa.

Putovanje počinje rođenjem. Kompas se uvek postavlja prema tom centru i u odnosu na njega, za pisca to je početak i kraj puta. Ovde putopis počinje epilogom ili odbranom od pustolovine, zapitanošću šta ja tamo daleko tražim što Kant nije ni pokušao, a stvorio "zvezdano nebo nadamnom i nebeski zakon u meni ." Putovanje opisuje boravak u Njujorku, zatim Torontu i završava na Svetoj Gori.

Svojim gostovanjem u Torontu, pisac me ovog puta, nekako saplete na radionici kreativnog pisanja i prosu mi svoje knjige. Pokušah da se odbranim. Setih se da sam u Gradini pre tridesetak godina pročitala njegove pripovetke i da mi je taj mirni ton, arhaičan jezik i opis imaginarnog sela i sna bio dovoljan da godinama uredno brišem prašinu sa njegovih knjiga u knjižari, ne otvorivši ih. Život komedijant natera me da se otisnem na književno putovanje dugo pola veka.



Upoznajem se sa piscem na radionici kreativnog pisanja. Oko sebe vidim poznata lica, dragi ljudi puni mašte i nezadrživog poriva da pišu. Neke muče rečenice, neke kompozicija, perspektiva, nedostatak vremena, ali ne i potreba da pišu. Pisac nekako uzdržan, došao da prospe malo iz svog krčaga pa ko šta zahvati. Kad prosipaš književnost u pominjanju dela i pisca to bude u funkciji buđenja asocijacija na proživljeni svet, trenutno stanje duha sagovornika, ili u funkciji književno teorijske edukacije, zaustavljanje na opštim mestima u cilju okorišćavanja lične interpretacije stvarnosti.
To sam od Čika Pante još na fakultetu naučila, a onda i isprobala u učionici, a ovde ne vidim ni Čika Pantu ni učionicu, pa šta onda radim ovde? Ne znajuči ni sama da već putujem, shvatih kad se dohvatih Dragićevih putopisa: "Ako bi me neko upitao šta tražim, šta sam tražio u dalekom i nepoznatom svetu, rekao bih: Isto što i u zavičaju: nepoznato!"

"Sram u katedrali" je zbirka pripovedaka i prva knjiga kojom se truckam i nezaustavljivo smejem. Smejem se i radujem što sam kupila kartu i što su sve stjuardese tako fine, što su im pukle čarape ali ne vide, što sve miriše na bunt, ironiju i testosteron, a hoda po ivici provalije u sumrak na korak od smrti. Mašu mi konteplativni berberi, lepa Ljiljana s glavom u torbi, razbojnik u ženskim čizmama, nemački vojnik, a ja pucam od smeha. Pisca bi najradije šutnula u cevanicu što je dozvolio da ova knjiga nije stigla do mene, toliko godina. Odmah je prosleđujem Dragoj, prvoj članici književnog kluba.



Sledeće putovanje nova knjiga "Bele noći sivog sokola" dovedoše me i provedoše kroz tamne godine Srbije. Posrnuće i potonuće o kom čitam i koje me samo utvrdi u davnašnjoj odluci da ne postanem i ja skriboman. Borba oko trona, oko članstva, borba lice u lice, borba s prasećom glavom, novinarskom pričom, za istinu i protiv nje, putovanje letećim motornim zmajem, ja jedini putnik.
Roman počinje Ničeovim citatom: Ne moja mržnja, nego moje gađenje mi je halapljivo proždiralo život! I držeći nos zapušen prolazio sam ljutit kroz svu jučerašnjicu i današnjicu: doista sva jučerašnjica i današnjica smrdi na ološ koji piše."
U tom protivurečnom ambijentu ja ipak razvučem po negde osmeh kad ugledam po nekog književnog svica kako proleti kroz mrkli mrak. Svađam se na glas, negodujem, osećam gorčinu i setu, boli me literarna nemoć.
Putujem kroz ovu knjigu i znam da me čeka sledeća stanica.

Knjigom "Divlji anđeo", otpočinjem putovanje kroz poetiku čitavog piščevog stvaralaštva, etičke i estetske vrednosti, smisao duboke potrebe da obesmisli objektivnu stvarnost, da pronikne u suštinu nasušne potrebe lepote umetnosti, nasilno je grebe perom i sabija da čitaocu ponestane dah.
Moj saputnik Pisac usmerava mi pogled. Njegov je krčag bušan, i stoji na gejziru pitanja: ko sam? Gde se nalazi savršenstvo u ženi ili prirodi? Stvaralački zanos i teskoba pred belim papirom, odabir književne forme, "blagonakloni smešak sudbine", "godine izneverenih nadanja", čovek kao slamka među vihorove, "šta će biti sa istorijom", da li putovati ili ne? Pisac me upozorava: " Uveren sam da celog života ukrivam svoju anđeosku prirodu - utoliko veštije i revnosnije ukoliko ona upornije pokušava da se obelodani; tako je ono što je omot, kora ili ljuska - u očima prostoga sveta dobilo vrednost same suštine. I zato kažem da ovde nije lako biti anđeo."

Odlazim na promociju Labudove knjige "Po belom svetu" i slušam Živka Cerovića kako govori: "Otkriveno mesto traži da se upozna, kao i kontekst u kome se nalazi- najpre uži, pa sve širi i širi. U toj želji je prikriveni oprez predaka da mesto mora biti motrilica, osmatračnica, kula sa koje je moguće uočiti nepoželjne poseotice i pripremiti se za odbranu, odbiti napad ili obezbediti na vreme odstupnicu. To mesto mora biti u dosluhu sa planinama i njihovim smerovima, sa vetrovima i vodama- sa rekama koje teku i njihovim izvorima… kaže Labud Dragić na jednom mestu u svojoj knjizi putovanja ili zabeleški sa putovanja, mahom Novim svetom, ili delom našim Helmom, nazvanih jednostavno "Po belom svetu".
Za mene najimpresivniji, dnevenički intoniran tracker trip- odnosno vizura Amerike iz kabine velikog kamiona", nastavlja priču Cerović.
"Za razliku od Kerauka ili našeg Oklopdžića, Dragić u kratkim beleškama o mestima kroz koje tutnji bratstvo kamiondžija slika jednu Ameriku koju mi ne vidimo i nemamo šansu da vidimo, u vrlo upečatljivim krokijima koji mnogo toga govore o svetu pored kojeg prolazimo ne zainteresovano, a koji je deo ove civilizacije i ekonomije koja dominira još uvek današnjim svetom tako rade teme američkog filma iz sedamdesetih godina.
U kadrovima koji se smenjuju brzinom od, rekao bih, 100 kilometara na sat, proleću države, gradove, ljudi, zemlje, od Kalifornije, Južne Karoline, Ilionisa, Vajominga, Sakečevana,Teksasa, Viskonsina, Indijane, Minesote…"
Na mestu gde piščevo putovanje završava moje je tek otpočelo, čeka me još nepročitanih knjiga, duga je zima. Hoću sve i odmah. Stvarnost nam nije naklonjena, niti je ovaj svet pravljen po našoj meri.
Životna mašina usitnjava i ukrupnjava, ali neprekidno radi. Protok ljudskog veka kroz godine je nezaustaviv i biva obesmišljen, potrt, a čovek nekad preigran, nekad zabavljen egom ili političkim ili sociološkim ili egzistencionim odgovorima.
Literatura je uvek tu da baš u ovom trenutku zaustavi, promeni tok, popravi ili preokrene, napravi red i poredak, vrati smisao, a od naših previranja, dubokih patnji, preispitivanja, preporodi nešto apriori lepo. Još ako pisac uspe da ubedi, ako to radi sa stilom, ako igra ritmičku po ganglijama, onda mi ne ostaje ništa drugo nego da zahtevam sad i odmah. Knjigu i zimu!

Prijatno čitanje!

Violeta Dimitrijević