Ušla sam u prepunu crkvu. Sveta liturgija je tek bila počela. U oltaru su služila tri sveštnika. Hor je zajedo sa vernicima odgovarao svetovnim pojanjem.
Glasovi sveštenka i horsko pevanje su ispunili svaki kutak hrama. Osećala sam kao da lebdim, iznad naših glava umilno su nas posmatrali anđeli i sveci.
Tihe molitve za zdravlje, mir i slogu su treperile na usama vernika. Blagi mirisi upaljenih sveća i tamjana vraćali su me u detinjstvo u manastir Rakovicu gde je sahranjen naš Patrijarh Pavle.
Sve je bilo blisko i tako drago, raj za dušu.
Kao da je vreme stalo. Nisam ni primetila da se liturgija završila. Jedan od sveštenika je sišao sa oltara da ispovedi vernike pre pričesta.
I sama sam prišla za ispovest.

Dok je trajala ispovest, drugi sveštenik se obratio vernom narodu. Govorio je tiho, skoro samo za sebe. Savršena tišina je prenosla njegov glas kroz ceo hram.
Blagim i toplim glasom govorio je o ljubavi, praštanju, smirenosti.
"Vremena su teška, ali nikada nisu ni bila laka. Na nama je da budemo ljudi dostojni Gospoda.
Patrijah Pavle je govorio da smo svi ljudi ali je teško biti čovek. Zato smo svi ovde pod kupolom ovog svetog hrama učimo kako da spoznamo naše grehe i da praštamo drugima. Biti čovek je jedna od najlepših vrlina koja može da krasi, jer dobar čovek uvek stavlja druge ispred sebe, dobar čovek nema sujetu i gordost.
Spas je u praštanju, praštanje donosi smirenost duši. Mir nam daje duhovnu snagu koja nas čuva od zla i iskušenja.
Ne smemo se gorditi, već biti skromni i smerni.



Gordost je pogubna za svakog čoveka. Praštanje, ljubav i smirenost su melem za dušu."
"Trka za materijalnim bogatstvom je unapred izgubljena trka, duhovno blago dolazi isprd svega.
Novac je potreban, ali ne sme biti najvažniji i ne sme biti merilo uspeha i bogatstva. Pravo blago je u nama samima."

Slušajući ovu besedu, setila sam se bezbroj primera skromnosti o kojima je govorio naš sveštenik. Često je pešice dolazio da služi u sveti hram, pomagao je bolesne i slabe, toplinom i ljubavlju je krepio napaćene duše. U svako doba dana i noći uz svoj narod i sa svojim stadom.
U hramu je i dalje vladala apsolutna tišina, Sve oči su bile uprte prema mudrom pastiru koji je toplinom krepio svoje stado.

" I mene su gonili, i vas će goniti" govorio je Gospod. Braćo i sestre, stradanje zbog istine je deo hrišćanskog života, ali mi moramo ostati ljudi koji će istrajati u istini i pravoj ljubavi prema Gospodu.
Isus je stradao za istinu kao sto i naša braća i sestre na Kosovu i Metohiji stradaju za istinu.
Napaćeni srpski narod na Kosovu i Metohiji je naža svetiljka u tamnom vilajetu. Na nama je da hranimo i negujemo tu svetiljku da se nikad ne ugasi. Oni su ostalai da čuvaju ognjište koje smo mi napustili. Jer mi živimo u bogatom i demokratskom svetu u kojem nema straha da će nam komsija zapaliti žito, ukrasti stoku ili napasti decu. Zato je naša obaveza da pružimo bratu ruku u nevolji. To je Božja blagodet. Kosovo je srce srpskog tela, a šta je telo bez srca i duše. "

"Braćo i sestre, vi činite stub ovog hrama. Mi sveštenici služimo Gospodu i vama, našem narodu. Tako ujedinjeni i složni imamo snagu da izdržimo mnoga iskušenja.Naša sloga je naša golema snaga."
Svaka reč ovog duhovnika je bila na pravom mestu. Mudrost i skromnost ovog sveštenika su bile samo neke od njegovih vrlina o kojima je nerado govorio. Ali mi smo ga najbolje poznavali.
Svoj narod je stavljao ispred sebe, za svakoga uvek lepa reč i razumevanje.
Nismo znali kada se ljuti, njegova blagost je bila zarazna. Njegov pogled i prisustvo su širili mir i radost života.

Odjednom sam primetila da sam ja na redu za ispovest.
Smerno sam prišla svešteniku, da se ispovedim, da mi duši bude lakše.
Osećala sam da se usne pomeraju, ali glas se nije čuo. Nešto me je bilo steglo u grudima, reči su se gomilale i tako ostajale zarobljene u mom telu. Ulagala sam veliki napor da izgovorim glasove ali oni su se razlivali kao vodene bojice na kiši.

"Polako sestro, polako, ne boj se" čula sam sveštenika pred kojim stojim.
I reč i vreme su stali, nemoćno i nemo sam se sagla.
"Smiri se i polako izgovori šta te muči, ja sam tu, polako sestro" čula sam smiren i strpljiv glas.
Osetila sam topao dodir ruke na glavi, podigla sam pogled i moje oči su se srele sa blagim pogledom sveštenog lica.

Istog trena sam osetila suzu na licu. Začuo se budilnik.
Sve je ovo bio san, osim suze.
Suze koja od tog sna još uvek kaplje.

Radmila Mićić