Kompletan prihod od prodatih knjige biće uplaćen na račun teško oboljelog Save Vasića
iz Gornje Paklenice u Bosni koji čeka transplantaciju bubrega.

Petak veče 5. februar u jednom od delova Toronta gde sve odiše na stvaralaštvo, umetnost, ležernost dešava se promocija treće knjige priča "Falsifikator" autora Đorđa Vasića.
Pred sam početak, ulazim u salu koja je skoro do poslednjeg mesta puna, preko 100 književnih duša i onih koji još uvek veruju u pisanu reč i neguju ljubav prema knjizi. Čekajući početak promocije, pogledom prelazim po sali. Književnici, muzičari, penzioneri, inženjeri, programeri, rudari, predstavnici intelektualne elite…

Obuzima me neko uzbuđenje, od te šarenolikosti likova koje znam iz raznih situacija… i sada su svi tu zajedno - okupljeni zbog knjige … sto različitih ljudi. Predivno.



Na kraju svih tih stolica, u dnu sale, je sto na kome su knjige koje se prodaju. Ustajem i dočeka me iznenađenje - četiri najslađa moguća mališana ( 3 devojčice i 1 ozbiljan dečak, čini se da je zadužen za red i disciplinu nestašnih devojčica) stoje iza tih knjiga i nude ih prisutnim gostima.

Uzimam knjigu, a dva najveća nevina dečija oka me gledaju i odmah kreću na posao: "Ako kupite dve to Vam je jeftinije…a i knjige su jako dobre"… prelistavam i dalje knjigu…a ona se previja preko stola unosi mi se nežno u lice i kaže : "A i novac ide jednom bolesnom čoveku". Uzimam tri što je malo buni jer računa koja je to sada kombinacija.
Gledam te klince - svaka pohvala roditeljima, što ih makar na ovaj način upućuju u predivan svet književnosti i humanosti.



Program počinje. Autor knjige, se zahvaljuje svima koji su zajedno sa njim odsanjali ovaj san.
Govori o sebi, o tome zašto voli pisanje, apsolutno odajući utisak čoveka koji je krenuo tim putem bez kompromisa a sa velikom željom da bar pokuša, da živi i istraje i u jednom drugom svetu.

Na početku Đorđo citira prof. Jerotića koji kaže: "Kad čovjek ima višak mašte, pa kad je kreativan i piše, to je dobro, a one sa viškom mašte koji ne pišu, mi liječimo."
Tih nekoliko rečenica kazuju o suštini pisca koji stoji ispred nas. Može mu se verovati da i pored toga što je počeo pisati u svojim pedesetima ima hrabrosti da to podeli i javno iskreno i iz duše. Vidi se odlučnost i namera da pokuša da probije sva ta ograničenja, predrasude, da u sebi budi kreativnost i lepotu stvaranja.

"Pisanje u svakom slučaju pomaže mom procesu individuacije, samosazrijevanja, samouzrastanja, oboženja; pomaže mi u nastojanjima da budem bolji čovjek i zato sam neobično zahvalan vama posjetiocima i mojim dragim gostima učesnicima, što ste došli da podijelite sa mnom ove plodove mog viška mašte," rekao je Đorđo Vasić.

Priče počinju da se nižu. Pomno ih slušam. Sviđaju mi se. Jednostavne su, sa tematikom koju većina prepoznaje, asocirajući na trenutke prošlosti. Ima ih raznih…ali kroz sve provejava nota neke veselosti i pozitivizma prema životu, na momente sarkastično na momente ironično ali sve obavijeno toplinom…


Učesnici u programu: Dimitrije Porobić- glumac; Ivana Obradović - glumica; lektor i mentor Dušica Ivanović; Branko Džinović, doktor muzike; Vanja Andrin, profesora muzike; Zorica Bošnjaković i Mila Filipović, vokalni duo.
Gosti: Svetlana Ceca Stankić i Tatjani Crnjanski.

U meni izazivaju setu, ali onu setu sa blagim osmehom na licu… nije baš bilo lepo ali je i to deo proživljenog. Priča o bombardovanju je mogla biti i tragična jer ona u realnosti to i jeste, ali je Đorđo uspeo da kroz jednu takvu priču pokaže ono lepo što nosimo u sebi, da na pravi način pokaže tu duhovitost koja nam je karakteristična i u najtežim momentima.

Čistač cipela - kada čitate vidite samo jedan kadar - jednostavan: čistač sedi i čisti cipele. Međutim Đorđo uspeva da u tu jednostavnost unese spektar raznih emocija i ljudskih sudbina, bez mnogo filozofiranja i komplikovanih zapleta.

Sviđa mi se što nema patetike, preuveličavanja, potrebe za sažaljenjem, veličanjem, što upućuje da Vasić, u ovoj knjizi, na pravi način dozira svoje lične impresije sa realnim životom.
Stiče se utisak, da Đorđo Vasić ne piše samo radi ličnog prosperiteta, nego i zbog želje da ostavi trag na ovom tlu i da samim tim ohrabri i druge da višak mašte realizuju na pravi način.


                                       Dimitrije Porobić i Đorđo Vasić

"Mi koji pišemo u srpskoj zajednici trudimo se," kaže Vasić, nekad uspješno nekad poluspješno, da ovđe u rasijanju napišemo djela koja će igrati na žici . No, ono što je nepobitno, svaka od ovih knjiga, nastalih u tzv. dijaspori, doprinos je i potpora čovjeku-emigrantu, u njegovoj nesmiljijućoj potrazi za vlastitim identitetom kao i u procesu prevladavanju fenomena bezdomstva, ili možda još tačnije formulisano, u našem slučaju fenomena bezdomovinstva. Jer kakav to identitet može imati čovjek koji ne njeguje vlastiti jezik i vlastito pismo.

Jezik i pismo su naše izvorište, a knjige na maternjem jeziku, ispisane na našem pismu, neprocjenjiv su doprinos da ovaj tok uspostavljen daleko od matice nikad ne presahne i ne bude prekinut."

Ivana Đorđeviće