Jeste li spremni za pecanje na ledu?
Sportski ribolov je široko rasprostranjen u Kanadi. Dozvolu za sezonsko pecanje je jednostavno nabaviti po prodavnicama lovačke opreme. Sve što vam je potrebno je par štapova, nešto živih ili veštačkih ribica, glista ili pijavica, dobra volja i želja da provedete dan u prirodi, leti ili zimi.

Spremni da se iskušamo i u ovoj novoj zimskoj disciplini dođosmo jednog dana na jezero Nipisig, udaljeno 350km od Toronta. Sneg je uveliko padao, a duboka tišina vladala je među borovima. Beskrajna kristalna livada pružala se pred nama, a na dnu je žmirkalo srebrnkasto jutro. Ne znajući šta da očekujemo od ovog suludog izleta i ne verujući vodiču koji u telefon reče da ništa ne brinemo, rešili smo da se naoružamo za ovu avanturu. Spakovali smo nekoliko debelih perjanih jakni sa kapuljačama, kape sa ušima, nepromočive čizme, rukavice, šalove, vetrovke, ćebad, grejače za noge i ruke, hranu za tri dana (i ako ostajemo jedan), vodu, termose sa kafom, čajem i kuvanom rakijom. Što je sigurno sigurno.



Na vratima kampa ''Medveđa šapa'' sačekao nas je Džon, mlad čovek veselih i lepih crta lica. Svojim bucmastim oblinama podsećao je na stasalog medu. Kad kretosmo da vadimo sve što smo poneli za ''ne daj Bože'' Meda i njegovi pomoćnici zaceniše se od smeha. Lako je njima, pomislih, oni su rođeni u ovoj nedođiji i mogu da prežive pad u ledenu vodu, a mi se razbolimo od promaje. Ne prestajući da se smeje, Džon nas povede do prevoznog sredstva sličnom kabini za prevoz konja. Unutar prazne prikolice, na drvenom podu, pričvšćene daskama stajaše dve usamljene klupe. Celo vozilo, bez prozora, zamotano je ciradom visokom koliko da se čovek ispavi, a vuku ga motorne sanke. Moja ćerka, njene dve drugarice, Joca i ja smestismo se pored dva promrzla ribara. Odnekle bačen, u prikolicu ulete paket flaširane vode. Džon nas prebroja, mahnu sajonara, reče sre - i..., zatvarajući za nama razlabavljena vrata. ...ćno nije stiglo da uđe.

Škripeći po ledu i vukući sedmorku sa prtrljagom, vozilo je plesalo sa pahuljama hitajući ka obali. Nočekivano, sanke se opasno nagnuše napred i svi završismo na gomili u dnu kabine. Dok smo se otpetljavali jedno od drugog i koprcali ispod ranaca, vozilo poče da propada, a zatim se uz tresak vrati u normalu. Znali smo da smo sa obale sišli na jezero. Jezdili smo paralelno sa vodom od koje nas je odvajao nepoznati broj santimetara.

Narednih dvadeset minuta je izgledalo kao da putujemo u svemir. Gledam decu i mislim se, šta li mi je ovo trebalo da ih uvalim u ovakav rizik. Napadoše me misli i ređaju se ko slike… bušimo rupe u ledu, led puca, tražimo spas, trčimo u panici, gledamo da se dokopamo neke deblje sante, videh Titanik i usnulog Leonarda Dikaprija. Mislim, ako se nekim slučajem samo ja izvučem, koga da spašavam. ''Šta ti je?'' - trže me glas moje kćeri - ''Što si ubledela?''

Setih se babe koja kad god krene na put, kaže Bože pomozi i prekrsti se triput, pa i ja uradih isto. Sad, šta je tu je. Tešim se, baba je dugo živela. Na prvoj stanici ribari napustiše vozilo, mi nastavismo. Sanke ponovo jure, vetar propušta pahuljice kroz ciradu, mrazni vazduh dokačio nosnice, kape su nam bele, oči pomalo zabrinute. Zvižduk najavi stanicu broj dva. Konačno smo stigli. Skupljamo rasute rance i uz pomoć vozača uspevamo da se iskobeljamo iz kabine. Žmirkamo i čkiljimo kroz smrznute trepavice, gledamo oko sebe, a ne vidimo ništa. Kuku, da nismo usput obnevideli od onog snega što nam je kroz ciradu upadao u oči?

Učini mi se kao da čujem digitalni glas: ''Dobrodošli na Mars.'' Nigde ništa dok ti pogled doseže. Sve što se vidi jeste beskrajna bela čvornovata površina. Opipavamo nogom čvrstoću leda. Deluje solidno, ali sa ledom se nikad ne zna. Utom sinu sunce, ošinu nas belina te obnevidosmo. Jadna li nam majka, kako ćemo slepi u ovoj nedođiji? Iz beline izroni Džon na sankama. Ide, kaže, da nam donese mamce, brzo će se vratiti. ''Gde ćeš breeeeee!?!'' - vičem za njim i pokušavam da uhvatim sanke, jedinu sponu sa životom koja odjezdi dižući za sobom ledenu prašinu.



Džon ode, a pred nama se pojavi mala kuća. Žurno utrčasmo u nju tražeći zaklon od sunca i zaslepljujuće beline. Dočekala nas je topla sobica ispunjena mirisom ribe, opremljena kuhinja sa šporetom i sudoperom, vc, i kreveti na sprat. Ovo pojasni Džonov smeh do smrznutih suza. Sve što smo poneli nije nam bilo potrebno, a sve što nismo imali doneo bi nam Džon. Na drvenom podu ugledasmo otvore koji su vodili direktno u probušene rupe u ledu kroz koje se pecala riba. Zgrabih štap i gurnuh ga u rupu mereći debljinu leda. Skoro 45cm. Odahnuh.
Džon potom stiže sa kofom kedera. Sređuje nam je štapove, pokazuje koliko duboko da spustimo udicu, i sa: vidimo se kasnije, nestade.
Popili smo kafu, doručkovali i zabacili udice.

Riba je dobro radila i do podne upecasmo 10. Ulov se bacao ispred kabine, na led. Kazne su velike ukoliko se prekše pravila pa se o tome vodi računa. Radnici u kampu bejahu s vremena na vreme navraćali, šatro da pregledaju ulov, a više da ošacuju devojke. Zahvaljujući njima dobili smo mekani toalet papir i ekstra mamce.

Na zidu kabine, kao sudbina ili pretnja, stajao je zakon u vidu metra. Smuđevi manji od 46 cm moraju da se vrate u vodu, a veći su mogli da se zadrže i to maksimum dva komada po pecaroškoj dozvoli. Prč je bio druga priča, mogao je da se zadrži bez obzira na veličinu i do 50 komada po čoveku. Na nesreću, upecasmo pet-šest smuđeva kojima je falilo nekoliko cm do zakona.



Razmišljali smo kako da ih rastegnemo ili da ih možda odmah ispržimo ne bi li zavarali trag veličini. Dok su smuđevi teško disali zabrinuti za svoju sudbinu, odlučili smo da je pametnije poštovati crtež na zidu. Šta ako kontrola uđe dok ih čistimo ili pržimo? Tako je preovladalo poštenje. Izljubismo smuđeve i teškom mukom se sa njima rastadosmo. Pre nego što smo ih vratili u rupu napravili smo par fotografija za uspomenu i dugo sećanje, a i da stavimo na fejsbuk. Aufiderzen, možda se na leto sretnemo.

Od kopna smo bili udaljeni oko 20km i na naše zaprepašćenje internet je radio. Ipak, nismo na Marsu. U to ime odoh da skuvam rakiju. Kako je skidoh sa ringle u kabinu uđe Džon vukući se tromo ali vešto ko grizli, u pratnji mladog, naizgled stidljivog, pomoćnika u čijim očima su bili svici. Treptao je kao semafor i nije skidao pogled sa devojaka. Rado prihvatiše ponuđeni šumadijski čaj. Sa oduševljenjem su popili po dve šolje. Morala sam nakon toga da im uskratim dolivanje jer je neko trebao da nas vrati s jezera na obalu, po mogućstvu u jednom komadu. Znala sam kako rakija ume da prevari posebno one koji na nju nisu svikli. Ispostavilo se da nismo ni mi. Devojke i ja popadasmo na krevete i zaspasmo snom pravednika. Kroz san videh supruga kako peca, sam, na šest rupa.



Probudio nas je tresak kojim se otvoriše vrata. Džon i Majk nam doneli nove mamce, a gledaju ima li čaja. Gospođa Zima se kao mačka uvuče za njima i nestade u ribljim rupama. Neko pronađe lokalnu radio stanicu na telefonu i note se razleteše po vazduhu. Miris slanine i jaja, rakije i dima od proprženog šećera dovede i Pola. Ponudio nam je da nas provoza motornim sankama po okolini, a ja njemu da ću skuvati kompot od suvih šljiva i jabuka sa cimetom.

Za nama je bez daha trčao i lajao promrzli beli retriver po imenu Gara. Objasnili su nam da mu je kum bio neki pijani ribar. Vratili smo se, zajedno sa retriverom, da proverimo štapove i Jocu. Marija je u narednih sat vremena uspela da upeca još dva kratkoglava smuđa, Marta ni jednog, Kejt i ja po jednog, pomazili ih i zbog dimenzije vratili u vodu, te opijene dal svežim vazduhom dal šumadijskim čajem ponovo zaspasmo. Jedino Joca nije, neko je morao i da upeca večeru.

Mrak se prikrao i najavio kraj ribolovačkog dana. Džon je odneo mamce i rekao da će poslati sanke po nas. Pokupismo naših 18 smrznutih, i po zakonu dozvoljenih, riba. Nebo se obojilo u crno, tamni oblaci sakriše zvezde, od svetla ni traga. Upirali smo poglede u daljinu ne bi li ugledali farove koji se već zabrinjavajuće dugo nisu pojavili. Zar će nas zbog onog srpskog čaja zaboraviti ovde na ledu? Možda nas se seti onaj što je pio kompot od šljiva ako je uspeo da izađe iz toaleta.

Kao u filmovima strave i užasa, nešto iznenada i uz buku iskoči iza kućice. Naše sanke, kao pale s neba, parkirane na svemirskoj stanici levo od ledenog talasa.

Put ka obali je bio tesan. Prikolica prepuna, sedimo jedna drugoj u krilu. Stežemo smrznute ribe i rančeve. Samo da se dokopamo zemlje.
Pa, jeste li spremni za pecanje na ledu?

Gordana Laković
Toronto, 27 februar, 2016.