Sleteli su iz Njujorka, gde su bili dve nedelje na turneji na aerodrom Pearson u Torontu oko dva popodne, umorni od puta i prethodnih svirki. Direktno su otišli na probu i zbog tehničkih problema koji, po Marfiju, uvek dođu kada ne treba nije bilo vremena da se skokne ni do hotela a kamoli da se predahne.
Imala sam utisak, gledajući ih kako se pripremaju za koncert, da će sve ovo biti preživljavanje i još jedan u nizu događaja koji zaboravite par sati posle izlaska iz sale.



Nisam njihov fan jer ne slušam tu vrstu muzike, ali volim povremeno da čujem nekoliko njihovih stvari.Na koncert dolazim oko pola deset. Prolazim (polupunom ili polupraznom) salom i ne miriše mi na dobro. Publika je nestrpljiva. Ulazim u back stage i vidim da se muzičari spremaju da izađu na binu. Bodre se, ali njihov izgled ne obećava mnogo.
Oko pola jedanaest, izlazim u salu i ostajem šokirana. Skoro puna. Naravno sve se kod nas dešava u poslednjem momentu. Mlad nasmejan svet skandira. Gase se svetla, bina je u mraku.



... i onda nastaje totalno ludilo. Momci iz Tropiko benda kreću žestoku svirku. Posmatram sa strane i ne mogu da verujem kako skladno funkcionišu. Ni jednog trenutka se nije videlo da im je zamorno, dosadno, već viđeno, a ko zna koji im je put da nastupaju.



Imala sam utisak kao da prisustvujemo premijernom koncertu Tropiko benda. Profesionalno, uvežbano, sa ležernošću koja je svojstvena samo onim muzičarima koji to prvenstveno rade iz ljubavi, iz iskonske potrebe da budu ono što jesu.

Publika zna svaku pesmu i peva zajedno sa Saletom. Prolazi sat...pa dva... svi su u blagom delirijumu. Pesme se nižu jedna za drugom, bez stajanja. Sale dok peva uzima telefone obožavateljki u prvom redu i slika "selfi"... pet puta....dvadeset... trideset puta... mislim se, dosadiće mu više... ma ne... sa osmehom ispunjava zahteve.

Pomislim skoro će kraj, dosta je, srušiće se neko... ali ne... koncert ulazi u treći sat. Pogledam ih i ne verujem. Kao da su pre dva minuta izašli na scenu odmorni i čili.

Ne mogu da verujem da sam i ja još tu. Ne što sam tu, nego se osećam baš dobro. Ne boli me ništa, ne smeta mi ništa, ne želim da odem.

Sve je nekako čudno. Kao da smo svi omađijani. Muzičari na sceni neumorno sviraju, kao neki džuboks kome neko neprestano ubacuje novčiće. Publika svojom energijom i dobrim raspoloženjem puni džuboks... i tako u krug.

Oko pola dva su stali. Ne zato što su želeli, nego zato što su to pravila nalagala.



Nisam kompetentna da pišem o tome da li su lage bile dobre, da li su trileri bili na svom mestu, da li je intonacija varirala, ali sam kompetentna da posle više od 20 godina rada kao novinar u Novinama Toronto i preko hiljade koncerata i manifestacija u našoj dijaspori kojima sam prisustvovalo kažem:
Ovo je bilo mnogo dobro, ovo je bilo fenomenalno!



Hvala Tropiko bendu za dobru (profesionalnu) svirku, za iskrenost i za sve ostalo sto su pruzili tokom nastupa.

Ivana Đorđević

PS. Od sada sam vaš veran FAN... i to zbog onoga što nosite u sebi... i posle par dana još uvek se osećam super, ispunjena dobrim vibracijama.

Foto: Vladimir Čičarević
4Cphotography & Mediae