U organizaciji Srpske nacionalne Akademije u Kanadi a pod sponzorstvom lista "Novine Toronto" 2. decembra 2016 u Galerije SNA-a svečano je otvoren prvi Salon knjige srpskih autora pod nazivom "Po jedna ljubav, jutro, u tuđini," čiji je idejni autor, organizacioni direktor bila Violeta Dimitrijević.

Ono sa čime se svi slažu je da je Galerija Akademije SNA toga dana, a i svih ostalih dana održavanja prvog Salona knjige u Torontu, izgledala potpuno drugačije.
Ostaje da se odgonetne da li su razlog tome sve te knjige koje su odisale raznim vremenima ili su to bili sami pisci i posetioci svojom ljubavlju prema književnosti, bez koje ne mogu da zamisle svoju svrhu postojanja, oplemenili taj prostor.
Svakako da su tome doprineli panoi biblioteke grada Beograda i njene putujeće izložbe o velikim srpskim književnicima čije su verne slike odavale utisak da će se i oni uključiti u razgovor.



Sve u svemu bio je to događaj koji se u svim segmentima razlikovao od ostalih događaja priređenih u Akademiji jer se nije imao osećaj već viđenog.
Lepo je bilo videti galeriju SNA prepunu posetioca koji su uživali prelistavajući knjige i razmenjujući utiske sa piscima i prijateljima.

U ime SNA prisutnima se obratio podpredsednik SNA Radovan Gaijć (na slici desno) nakon čega je Violeta Dimitrijević (na slici desno) svečano otvorila Salon rečima:
"Zahvaljujem se svim autorima koji su se odazvali na poziv, Akademiji, Radovanu Gajiću i Vladimiru Stjepanović Gabelić i medijskom sponzoru listu "Novine Toronto".
Zahvljujući svima vam smo večeras ovde na prvom salonu knjiga u Kanadi." - proglašavajući da je salon otvoren pesmom "Sumatra” Miloša Crnjanskog, koju je pročitao Dimitrije Porobić (na slici desno) pred velikim likom Miloša Crnjanskog čineći ovog autora na neki način velikim zaštitinikom ovog događaja.

"Osnovna svrha Salona knjige srpskih pisaca u Kanadi je da promoviše pisce koji stvaraju daleko od svoje zemlje. Tema ovog Salona je zato bila veoma bazična ali široka: 'Po jedna ljubav, jutro, u tuđini.' Poziv sam uputila svim piscima koje lično poznajem ali su se zahvaljujući oglasu u listu 'Novine Toronto' javili i pisci za koje sam prvi put saznala. Jezik i književnost u tuđini samo po sebi je obaveza održati, ali napor je još veći doći do čitalaca. Dakle ovo je bila prilika da se pisci okupe, upoznaju i pročitaju", rekla je za Novine Toronto Violeta Dimitrijević.

Po prvi put je u Torontu, u toku sedam dana bilo okupljeno na jednom mestu stvaralaštvo preko 25 autora sa oko 100 izloženih knjiga. Ceo projekat je uspešno organizovan uz pomoć i učešće svih onih koji žive za književnost i koji ne mogu bez pisane reči. Tokom svakog dana održavane su promocije knjiga na kojima je mediator bila Violeta Dimitrijević (na slici desno).

Lično sam bila dirnuta idejom da se konačno promovišu i podrže oni koji se bore za srpski jezik, ćirilicu i održanje kljiževnosti. Iz svog iskustva znam koliko je teško odupreti se asimilaciji stranog okruženja i zadržati onu suštinu koji svi nosimo u sebi ali koja se mora gajiti.
U razgovoru sa Violetom neminovno se nametnulo pitanje zašto smatra da je značajno podržavati pisce u dijaspori?
"Jezik i književnost su osnovni identitet i zapis koji svojim rođenjem određuju ne samo geografski nego i kanonski svaku jedinku. Jezik je takođe živa materija i on se neprestano menja, ono što jezik čuva je knjiga. Reč burence sam čula nedavno od petogodišnjaka koji mi je objašnjavao šta njegova igračka nosi zimi oko vrata. Ta reč je meni donela misaone, mirisne i vizuelne asocijacije na detinjstvo i četvrt veka je nisam čula. Želim da svako ima neko burence u koje svakodnevno trpa sve srpske zaboravljene reči, zatim ih objavi i nazove me da izloži svoju knjigu na Salon.
Zato mislim da je značajno da podržimo sve pisce."



Koji su Vaši utisci posle Salona i šta bi izdvojili kao najznačajnije što je Salon doneo našoj zajednici?
"Mogu reči da sam zadovoljna odzivom autora i njihovim prezentacijama. Ja sam samo pozitivne utiske čula, verovatno ću tek čuti kritike. Ovo je tek početak i naravno da je teško dovesti sve usamljenike koji pišu. Namera mi je da objavim katalog sa svim učesnicima njihovim biografijama i opisom dela i da ga registrujem u Kanadi, zemlji u kojoj žive".



Bilo je mnogo dirljivih momenata, bilo je onih koji su samo zbog Salona stigli iz daleka (Montreal, Otava , Vindzor...) mnogo onih koji su se zahvalili na pažnji koja im je posvećena i na druženju.
Utisak je da je Salon knjige definitivno potreban našem gradu i da ima i prostor i svrhu postojanja.

Ivana Đorđević
Foto: Vladimir Čičarević