VOJIN VASOVIĆ
"DAŠAK" ODUVAO NjU DžERSI
"Ima neočekivanih stvari… koje saznamo tako iznenada da ne znamo kako da
odreagujemo na njih! Iz tog neznanja, čovek izgleda može da se trgne samo ako
izgovori neku otrcanu frazu. Kada je Sveti, na primer, njegov prijatelj Vita
rekao da je umro njihov prijatelj Laza Ilić, Sveta je samo rekao: Šta ti je
život, samo duneš i ode..."
Novine broj
1205. -
Toronto, jul 2009.
Na
Ovo su reči kojima narator započinje polučasovnu filmsku avanturu pod nazivom
"Dašak" (Breathtaking), mladog reditelja Vojina Vasovića, Na nedavno održanom
"Lighthouse filmskom festivalu" u Nju Džersiju, u konkurenciji više stotina
filmova, a zatim u najužem krugu od 20 najboljih kratkih igranih ostvarenja iz
celoga sveta, "Dašak" je osvojio zlatnu nagradu festivala i prvo mesto u svojoj
kategoriji!
Budući da se dvadeset-trogodišnji reditelj Vasović tek pre nekoliko meseci
preselio u Kanadu, ovaj, prvi festival na koji je "aplicirao", je predstavljao
severno-američku premijeru i u startu neočekivani uspeh.
"Dašak" je ujedno i tvoj diplomski film režije na Akademiji Umetnosti BK.
Koje su teme kojima se baviš u "Dašku"?
"Dašak" se bavi temom moći na jedan neobičan način, ne tražeći joj poreklo i
dalji razvoj, davajući je u ruke nekom ko je nikada u realnom životu ne bi
dobio, i koji ni tada ne bi sa njom ništa postigao. Kroz ironičnu psihološku
dramu, prožetu pirandelovskim stavom o životu, da ništa nije sigurno i prava
istina ne postoji, dobijamo priču - ne kako možemo da uradimo više nego što smo
mislili- već kako možemo da uništimo mnogo više nego što smo želeli: "Samo duneš
i ode..."
Film je nastao po motivima priče italijanskog nobelovca Luđija Pirandela, kao
polučasovni igrani. Priča je adaptirana i smeštena u Kragujevac, u izmeštenom
vremenu, tako da je moguće zamisliti je i u bilo kojoj drugoj provinciju sveta.
Mislim da je to razlog zašto je priča bliska i ljudima koji nikada nisu ni čuli
za Srbiju.
Glavni junak, Sveta ima posao čuvara u Muzeju "21. oktobar", Majku za koju je on
"mamina guza", dva prijatelja i 37 godina. Jednoga dana, koristeći
karakterističan pokret duvanja kroz prste koji prati narodsku frazu "kao rukom
odnešeno", Sveta zaista dobija moć da odnosi ljudske živote. Film
je prožet pirandelovskim stavom prema životu - ništa nije sigurno i prava
objektivnost ne postoji, a ako postoji onda je vrlo snolika. Njegova blaga
ironija ne da žanru da klizi ka kriminalističkoj priči, već jako dobro
karakteriše psihološku dramu o preuzimanju svog života i života drugih u svoje
ruke. Tako da na kraju filma ne ostajemo sigurni da li se Sveti sve ovo zaista
desilo, ili je bio samo san.
Šta za tebe znači ova nagrada?
Nagrade su neka vrsta kredita u svetu umetnika. Služe da se lakše otvore
vrata nekih budućih projekata i dobije poverenje kolega i publike, što je
najvažnije. Iako, same po sebi autoru ne znače mnogo. Ja i dalje zameram iste
greške i volim iste sekvence koje sam voleo i pre u tom filmu, ne mislim da je
postao bolji ili idealniji, ali na zalost mnogi na nagrade gledaju kao na nešto
što sve menja. I to je tačno za sve sem autora.
Od kada sam došao u Kanadu, odneo sam film mnogim ljudima iz struke da ga ocene
i mnogi ga nisu pogledali mesecima sve dok nisu saznali za nagradu.
S druge strane, ono što svi već znamo, da bi neko uspeo na ovim prostorima, mora
da iza sebe ima kanadsko, to jest - američko iskustvo. Ja na ovu nagradu bas
tako i gledam kao na američko priznanje da sam dobrodošao. (smeje se) E,pa -
bolje ih našao, i drugi put!
Kako gledaš na kulturu u Kanadi i gde vidiš sebe u njoj?
Mislim
da Kanada dosta ulaže u kulturu i umetnost, iako jos uvek nisam pronikao u sve
"tajne" dobijanja grantova. Generalno, kako je vidim, ovo je zemlja karijerista
koji ne mare mnogo za umetnost što je daleko od toga da ne postoje mnogi koji se
njome bave i čine da ona napreduje.
Nikada na nivo kulture nisam gledao kao strukturalista, očekivajući da
sistem umesto mene reši nedostatak kulture, obrazovanja i obaveštenosti ljudi.
Uvek sam polazio od sebe i ljudi iz svoje okoline, uvlačivši ih jednog po jednog
u pozorište, bioskop ili jednostavno - razgovor. Tako se nadam da ću i ovde
naići na dovoljno ljudi s kojima ću deliti neke umetničke ideale, i uspostaviti
zajedničku poetiku.
Da ste me pre par meseci pitali šta mislim o kanadskom pozorištu, rekao bih vam
da nema potrebe da tamo ulazite, jer je dovoljno sto sam ja protračio dosta
novca na upoznavanje kanadske pasivne dramaturgije.
Danas ne mislim tako jer se moja potraga za kvalitetom isplatila i već sam našao
nekolicinu autora koji zaista vrede. Siguran sam da će ih biti još, i voleo bih
da nađem svoje mesto blizu njih.
Iza sebe imaš dokumentarne, animirane filmove, kao i radio drame i nagrade za
pozorišnu režiju. Gde vidiš sebe u budućnosti, u pozorištu, radio drami ili na
filmu?
Nadam
se, u svakom od njih. Režija je stvar mišljenja, a medij je samo način pričanja
priče. Kada dobijem neku ideju, tražim medij u kome će ta ideja najbolje
izgledati i najbolje komunicirati sa publikom. Jako se radujem radu u svakom od
ovih medija jer svaki nosi neku svoju osobenost i čar. Voleo bih da se oprobam u
dugometražnim formama, a za početak već imam spreman scenario za dugometražni
animirani film.
Ne bih voleo da sebe moram da okarakterišem kao "filmskog" ili "radio"
reditelja, kad ću već celog života biti fri lenser, onda neka ostane samo
"reditelj"!
Kakvi su dalji planovi mladog "reditelja"?
Što se Kanade tiče, planiram da nastavim školovanje ovde i upišem
postdiplomske studije u Torontu. Upoznajem ljude polako, i sakupljam kontakte
koji će mi nadam se, uskoro pomoći da ovde i stvaram. Svojim srcem sam i dalje
velikim delom u Srbiji i za nekoliko dana odlazim tamo na dva meseca gde ću u
julu raditi jednu eksperimentalnu predstavu, a u avgustu snimati dokumentarni
film u okviru internacionalnog kampa "Interakcija 2009". Od jeseni sam nazad
kanadskoj zimi i nadam se u novim pozorišnim i filmskim projektima.