STEFAN CVRKALj

"Ne postoji prečica do uspeha"

Stefan Cvrkalj rođen je u Novom Sadu 14.03. 1992. Sa sestrom Kristinom, majkom Bojanom i ocem Đurom u Kanadu se doselio 1993. Živi u Kičineru gde mu se jako sviđa jer je okružen rođacima kao i mnogobrojnim Srbima pa se oseća dobro jer je okružen svojima.


Novine broj 1238 - Toronto, 12. mart 2010.

Razgovaramo sa Stefanom, danas vrlo uspešnim košarkašom, pred kojim stoji sjajna budućnost, jer je talenat koji obećava i mladić o kome će se verovatno tek čuti. Na rang listi za 2010 godinu svrstanih po pozicijama, on je na četvrtom mestu od 10 bekova u Kanadi. Dao je 1017 koševa, na 45 utakmica u ovoj sezoni (što je 22.6 koša po utakmici).

Kako si se i zašto odlučio da se posvetiš baš košarci?
Sa samo tri godine, po tatinoj priči, sam bio nepogrešiv na velikom stadionu naše dnevne sobe prvenstveno udarajući bejzbol palicom, a ništa lošiji nisam bio ni sa teniskim reketom. Tako se rodila ideja da bi tennis mogao biti prilično dobar izbor za mene. Sa pet godina sam se prvi put obreo u teniskom klubu na Nortfield drive-u u Vaterlo dokazujući da nisam zalutao po pitanju talenta ali se to nije moglo reći po pitanju interesovanja. Posle par godina ipak su me prebacili na travnate terene da igram fudbal. Sad je bilo mnogo interesantnije, jedanast igrača sa jedne, jedanaste s druge strane. Treninzi nisu više bili monotoni kao na tenisu.
Dve godine sam proveo igrajući fudbal, dok jednog dana posle treninga u RIM parku u Vaterlo nisam video kroz staklena vrata kako gomila dece igra košarku. Posmatrao sam ih desetak petnaest minuta i imao osećaj kao da sanjam zamišljajući sebe na drvenom parketu sa košarkaškom loptom u ruci. Okrenuo sam se prema tati i rekao mu kao iz topa i odlučno, "Ja bi hteo da igram košarku". Bio je zapanjen ali je valjda u tom momentu shvatio da je u stvari to bio moj izbor, i u sledećem minutu sam ga video kako razgovara sa menadžerom kluba.

Kako je sve to išlo od tog prvog momenta kada je košarka postala sastavni deo tvog života, pa do danas?
Dok su neki klinci imali problema da uđu u "rep" timove, ja sam naredne jeseni mogao da biram između dva lokalna tima "Vipers" ili "Njildhanjks" jer su me i jedni i drugi izabrali u tim. Igrao sam dve godine za "Vipers" da bi prešao u "Njildhanjks" gde sam ostao do kraja devetog razreda. Normalno u devetom razredu sam počeo igrati u juniorskom timu škole.
Vrlo je teško izdvojiti najznačajne momente u životu, ali je taj deveti razred po mnogo čemu uticao na moj košarkaški život. Sticajem okolnosti pred sam početak prvo- ligaške utakmice mi je rečeno da igrač iz destog razreda koji je trebao da igra jedinicu (plejmejkera) nije više u timu i da ću ga ja zameniti. Uplašio sam se ali bio i srećan jer je to oduvek u stvari bila moja želja - da vodim igru. Imali smo super sezonu, ali smo na nesreću izgubili finale bukvalno u zadnjoj sekundi.
U proleće kad se završila školska sezona nastavio sam da igram u klubu (Wildhawks). Na završnom turniru (OBA) koji se igrao u Kingstonu sreli smo porodicu Nastić, velike zaljubljenike košarke. Stefan Nastić je igrao za Toronto Five-O. U to vreme pokušavao sam da nađem neko dobro rešenje preko leta, neki kamp.
Iz priče sa Nastićima saznao sam o košarkaškoj školi "Sport Key" u Novom Sadu, gde je Nastić već proveo jedno leto. Školu vodi iskusni trener Janko Lukovski sa svojim sinovima. Za mene je to bilo sasvim novo iskustvo tako da sam nastavio i naredna dva leta sa treninzima učeći od ljudi za koje nema tajni u ovom sportu.
Posle povratku u Kanadu u septembru 2007, odlučio sam da narednu sezonu počnem da igram za Toronto Five-O. Voziti se više od sat vremena u jednom smeru i nazad nije bilo jednostavno. Nije mi bilo lako da donesem takvu jednu odluku. Međutim, posle nekoliko treninga u košarkaškoj sali Gorana Varaklića u Miltonu, sa trenerom Vladom Matevskim i ostalim saigračima shvatio sam da sam na pravom putu. Čovek jednostavno poznaje i oseća košarku, tražeći od svakog pojedinca maksimalno zalaganje i izgaranje na terenu. Više nije bilo povratka, svaki sledeći trening je bio događaj za sebe. Igrajući u Torontu ne samo da sam brže učio, nego sam postajao čvršći i fizički i mentalno. Konkurencija na treninzima i na utakmicama bila je mnogo žešća.

Da li uspevaš da uskladiš treninge sa školom?
Veoma je naporno. Igrati samo u školi ili u klubu je jedna stvar, ali ići na trneninge u klub, dok je školska sezona u punom jeku, pogotovo putovati iz Kičinera u Toronto nije baš lako. Bilo je dana kad me je tata uzimao iz škole posle treninga ili utakmice, sedao u kola i vozio pravo na trening ili na utakmicu u Toronto, dok sam ja jeo ili spavao u kolima. Za to je potrebna dobra organizacija i naravno volja. Ali obzirom da je košarka moja velika ljubav …sve dobro funkcioniše.

Da li imaš vremena za druženje i izlaske?
Ne toliko koliko bi želeo, ali to nadoknadim preko leta kada sam u Srbiji jer je druženje mladih tamo, mnogo drugačije i interesantnije nego ovde u Kanadi.

Kako si dobio nadimak "CJ" (Si-Džej)?
Trener seniorskog tima, Doros Teodosio, je odmah posle završetka sezone, u devetom razredu, me pozvao da pređem da igram za seniorski tim jer je smatrao da ću tako brže napredovati. Kad je sezona počela nastao je problem u obraćanju trenera prema igračima. U timu je već drugu godinu bio Stefan Okuka, a Doros je imao poprilično problema kad je trebao da mi se obrati prezimenom pa se brzo dosetio uzevši prvo i zadnje slovo iz mog prezimena. Posle nekoliko nedelja počeo sam i sa treninzima u Torontu gde je bio opet još jedan Stefan, ovog puta Nastić. Vlada nije dugo oklevao, tako da je i on počeo da me zove "Si-Džej".

Koji trofej/priznanje ti je najdraže?
Igrati sa dve godine starijim igračima, (dok sam bio u jedanastom razredu), i na kraju sezone biti sa četvoricom koji su dve godine stariji u "First Team Allstar" a pri tom završiti kao MVP školskog tima je svakako značilo mnogo za mene. Ali ono što smo kao tim ostvarili ove sezone, je san svakog klinca koji je ikada uzeo košarkašku loptu u ruke.
Seniorski tim u mojoj školi, Bluevale, Njaterloo, nije nikad u 38-godišnjoj istoriji osvojio ni lokalno prvenstvo, ni regionalno, niti se kvalifikovao za provincijsko takmičenje. Sve se to desilo na kraju ove sezone, u kojoj na samom početku. uglavnom niko nije verovao u ovaj tim, a pogotovo da ćemo ostvariti najveći uspeh u istoriji školske košarke.

Kako ste uspeli u tome?
Košarka je timski sport i jako je bitno da ceo tim funkcioniše kao jedinka i da igrači veruju jedni drugima i kada ide dobro i kada ide loše. Treneri, uključujući Želimira Stevanovića koji je stigao u Kičiner u junu prošle godine, su uspeli da stvore šampionsku atmosferu i borbenost do poslednje sekunde.
Želimir je stvorio autoritet kod svih igrača i preneo veliko iskustvo koje je stekao igrajući za Partizan, takođe na Kipru, Francuskoj i za Pitsburgh (Prva divizija NCAA). Svaka njegova reč, bilo na treningu ili na utakmici se pažljivo slušala i upijala. Iz utakmice u utakmicu smo igrali bolje i sigurnije.

Da li imaš tremu pred važne utakmice?
Drugi smatraju da sam prilično hladan, pogotovu pogađajući slobodna bacanja u kritičnim momentima utakmica. Ovo pravilo definitivno nije važilu u finalu plejofa ove godine. Bio sam izuzetno nervozan ceo taj dan, a posebno pred sam početak utakmice. Jednostavno taj pritisk da mogu da prokockam sav taj trud i uspeh tokom sezone, bio je veliki. Onog momenta kada je utakmica počela sve sam zaboravio.

Ko ti je uzor?
Ima nekoliko igrača koji su uticali na mene i moju karijeru, ali niko kao Pit Maravić. Njegov pristup i način razmišljanja je više nego fascinantan.

Šta ti od važnih događaja predstoji u narednom periodu i koja su tvoja očekivanja?
Školska sezona je završena i sad je akcenat na Toronto Five-O i turnire na kojima ćemo igrati u narednih nekoliko meseci. U međuvremenu će se iskristalisati i moja situacija po pitanju izbora šta posle srednje škole. Ima dosta interesovanja iz prve divizije NCAA, ali nije tako jednostavno odlučiti se, jer je moja želja da nastavim tamo gde se igra dobra košarka, ali gde mogu da završim univerzitet koji će mi obezbediti lakšu i sigurniju budućnost.

Da li imaš neke pretenzije da zaigraš i u Beogradu i da li se možda neko od ljudi iz košarkaškog saveza zainteresovao za tebe ili te kontaktirao?
Svi znamo da je Srbija košarkaška velesila i da je izvor neizmernog broja talenata, tako da je konkurencija za reprezentaciju više nego preoštra. Srbija u mom uzrastu (U18) ove godine igra evropsko prvenstvo, tako da mi je najveća želja da dobijem bilo kakvu šansu. Ljudi u KSS znaju za mene i prate moju igru tako da ću uskoro znati, ako budu odlučili da me pozovu na širi spisak.

Gde bi voleo da dobiješ priliku da igraš ?
Jeste da navijam za Zvezdu, ali je san svakog mladog košarkaša da jednog dana obuče crno-beli dres. Partizan je najveće srpsko ime kad se priča o košarci i ja se nadam da će se moj san jednog dana ostvariti. U ovom momentu mi je u prvom planu izbor na kojem univerzitetu ću nastaviti školovanje … videćemo kako će se situacija dalje razvijati.

Koja bi bila tvoja poruka mladim igračima koji tek započinju košarkašku karijeru?
Da se nikad ne predaju i da ne klonu duhom. Da budu svesni da ne postoji prečica do uspeha. Težak rad se uvek na kraju isplati. Rezultati moraju stići kad tad.
Trudim se uvek, da na terenu pružim najbolje što mogu. Važno mi je kada se okrenem i izađem iz dvorane da znam da sam učionio sve što se od mene očekivalo.

Ivana Đorđević