Kolo kod Srba postoji od davnina. Čovek peva i kada je
žalostan, ali igra samo kad je radostan.
On u tuzi zapeva, ali ne zaigra jer, nesreća oduzme telu pokret, a pokretu...
Novine broj 1244 -
Toronto, 14. maj 2010.
Za folklor važi definicija da ne nameće
nikakve dogme i propise, već da omogućava potpunu slobodu umetnika u
njegovom stvaranju i interpretaciji.
Kako je kultura jedne nacije ogledalo u kome se odražava njena svest,
verovanje i tradicija.
To je i tema našeg razgovora povodom predstojećeg koncerta SKUD Oplenac
23, maja u Čikagu i 30-og u Misisagi, sa počasnim gostima solistima i
prvacima ansambla "Kolo" iz Beograda..
Podsetimo se da je Ansambl narodnih igara Srbije
osnovan davne 1948. godine uredbom Vlade NR Srbije, a za rukovodioca
postavljena gospođa Olga Skovran.
Već 1950, ovaj ansambl odlazi na svoje prvo inostrano gostovanje u
Švajcarsku da bi 1953. dobio i zvanično ime : "Kolo" koje su mu nadenuli
sami igrači. Sa
ansamblom "Kolo" tokom godina su sarađivali brojni poznati srpski
koreografi. Danas je na tom uglednom mestu, Radojica Kuzmanović.
Ansambl "Kolo" mnogi nazivaju i pokretnim muzejom koji broji preko 2000
originalnih kostima od kojih neki datiraju još iz 19.veka.
Pored učešća u programima na oba koncerta, ansambl "Kolo" će posetu
iskoristiti i za svoju ličnu prezentaciju kao i najavu skorog dolaska
kompletnog državnog ansambla na turneju po severnoj Americi.
Glavni domaćin u realizaciji ovih koncerata biće upravo SKUD Oplenac iz
Misisage
U funkciji direktora marketinga SKUD-a Oplenac, gospođa Dragana Varaklić
je pokrenula inicijativu i koordiniše organizacijom u nizu
komerciajalnih koncerata u izvođenju reprezentativnih folklornih
ansambla, orkestra i hora: Vindzor, Čikago, Misisaga, Kičiner. Kako se
Oplenac odlučio na ovako veliki poduhvat?
"Oplenac već nekoliko sezona sprema voma lep
program pod rukovodstvom jednog od najboljih srpskih koreografa i
etnokoreologa Vladimira Spasojevića. Koncert u Misisagi prošlog maja
oduševio je publiku i dobio odlične kritike, pa nas je to navelo da se
potrudimo da se program pokaže i van Toronta u drugim gradovima Kanade i
Amerike".
Uloženo je puno finansijskih sredstava da bi se koncert održao u Čikagu
u velelepnom pozorišnom zdanju, ali i ništa manje vrednom LAC u
Misisiagi? Šta očekujete?
"Sudeći po onome kako je koncert u Vindzoru primljen što se kvaliteta
tiče, a i po zainteresovanosti za oba koncerta do sada, očekujemo da
ćemo postići sve zacrtane ciljeve i da će gledaoci uživati u lepoti
umetničke zamisli, poletnosti srpske omladine i elegantnom izvođenju
najboljih igrača srpskog folklora, solista nacionalnog ansambla "Kolo".
Ovo neprofitno društvo ima ulogu ambasadora srpske kulture i tradicije.
Ponosni smo što možemo na ovako lep način da predstavimo deo našeg
kulturnog nasleđa Americi i Kanadi", kaže Dragana Varaklić. Naziv
ovogodišnjeg koncerta "Srpska priča" ne može a da ne podstakne na
razmišljanje.
Može li se život nastaviti tamo gde se jednom prekinuo?
Može, jer je sastavljen od odlomaka i svaki treba razumeti kao početak
novog perioda. Baš kao u ovoj priči.
Razgovaramo sa umetničkim direktorom SKUD Oplenca, Vladimirom
Spasojevićem
"Srpska priča", intersantan način da se kroz pokret, reč i muziku
ispriča ali i odigra život. Odakle vam ta ideja za koncert?
"Ideja potiče od realne priče i iz života . Srpski narod se kroz
istoriju stalno selio i raseljavao, iz raznoraznih razloga.
Preseljenjem se nije vadio koren iz porodične loze, nije se selio duh,
zemlja, voda, miris rodnog zavičaja. Kao stvaralac želim da prikazivanje
naše tradicije učinim modernim, da prevaziđem ustaljeni oblik
pojedinačnog izvođenja kratkih koreografskih formi. Samim scenarijem je
u ovom slučaju ispisana jedna od mogućih srpskih priča kroz promišljanja
glavnog lika, devojke koja se udaje, i njeno sećanje na detinjstvo i
rodni kraj".
Kako se postiže balans između želje i mogućnosti da nove ideje
zažive na sceni?
"Ne baš tako lako. Želje su jake da se uvek pokaže nešto novo i
inventivno, a sve to je dosta ograničeno faktorom vremena stvaranja,
mladalačkog amaterskog posvećenja i teškog i mukotrpnog stvaranja igrača.
Zatim, sve što je novo treba da nađe svoj put do gledaoca a da se ne
koriste jeftini trikovi kako bi se zadovoljio ukus publike. U tom
slučaju nema ni umetnosti, publika je previše uključena u stvaralački
proces, nema ni individualnosti, ni umetničkog pečata stvaraoca".
Šta je značenje koncerta? "Ljubav
prema samom sebi, životu, okruženju, porodici, tradicionalnom nasleđu,
ali i upućivanje na svest o privrženosti i dubokoj vezi sa svojim
korenima i poreklu. Za mene je ova priča ujedno i pokušaj da kroz nju,
svako ko na koncert dođe, iskopa u sebi neku svoju priču koju će ovoj
Oplenčevoj pridodati. Biće moguće da se otkrije intimni smisao i značaj
svakodnevice, prolaznosti svega, težine vremena, ali i vrednost i
posebnost srpskog bića, potrebna doza patriotskog odnosa i pripadnosti
srpskom rodu, ponosa zbog svih vrednosti koju u sebi od dana rođenja
nosimo".
Na čemu je fokus?
"Na mladosti, lepoti i energiji ansambla, na priči devojke koja svojom
zrelošću otkriva sve nas, koja tom pričom zadire u naše sudbine".
Šta je poruka?
"Samo razumevanjem sebe, ko si, šta si i odakle si, možeš shvatiti
smisao života. Samo ako voliš i poštuješ sebe, bližnje i dalje svoje,
svoj rod i koren, možeš se uklopiti u globalnu sliku unificiranog sveta
koja postaje siva, kako godine i decenije sve više i brže izmiču".
Da li je priči ovogodišnjeg koncerta prethodilo teorijsko
upoznavanje dece sa istorijom iste, periodom u kome je nastala,
područjem odakle dolazi, običajima i navikama? "Da, uvek im za sve nove programske minijature ispričam izvorne
pretpostavke pesme, igre i muzike koju tumače svojim telom pokretom i
karakterom, ali i "obojim" slikanjem nekih priča koje opisuju karakterna
stanja srpskog i balkanskog duha proteklih vremena koje opisuju.
Oplenčev program je svake godine bar dvotrećinski nov".
Kakva je vaša umetnička vizija koncerta i da li je osmišljavana u
saradnji sa "Kolom" iz Beograda?
"Uz jednostavnost i lakoću "Srpske priče", valorizuje se mladost, lepota
i mnogi estetski aspekti naše tradicionalne muzike, pesme i igre.
Dinamika koreografija i ukupnog programa će svakako učiniti da se sto
pet minuta doživi kao jedan tren.
Da, deo autorskog programa ansambla Kolo, koji će oni izvesti se u
potpunosti uklapa u scenario. No, nisam želeo da "pomešam" amatere i
profesionalce, bilo bi to veoma nefer, neprirodno i neprofesionalno.
Direktor ansambla Kolo gospodin Radojica Kuzmanović je svojim savetima
umnogome doprineo osmišljavanju ovog interesantnog umetničkog programa.
Njihov prepoznatljiv profesionalizam samo će doprineti zaokruživanju
ovogodišnje umetničke vizije i produkcije Oplenca".
Kakvu i koliku ulogu su imali vaši saradnici u kreiranju ove
srpske priče? "Veoma veliku, kako motivacionu tako i stvaralačku. Nemanja Pjanić je
svoje znanje i energiju maestralno usmerio na pravi način gde i kako
treba. Sarađujući već godinu dana sa njim, često pomislim da taj momak
već iza sebe ima decenijski umetnički staž. Mislim da to dolazi iz
njegove posvećenosti muzici, ljubavi prema folkloru, velikom
profesionalizmu, ali i genetskom miksu srpskog talenta i kanadske
praktičnosti.
On je inače "dete" Oplenca i samim tim mi je draže što sam sa upravom
Oplenca imao viziju da mu od prošle godine poverimo orkestar i muzičko
stvaranje kao najvažniju pretpostavku uspešnosti naše kulturne,
stvaralačke i umetničke sezone.
Podižemo svake godine i kvalitet narodne pesme, kako solističke tako i
pesama u pratnji igara. Ove sezone je veliki deo vremena Irina Angelov
Mladenović posvetila postavljanju glasova celog igračko pevačkog korpusa
Oplenca".
Koje ste stereotipe nastojali da izbegnete kod igrača na
predstojećem koncertu?
Već odavno pokušavam da izbacim iz svakog od igrača sa kojim radim,
lažni i izveštačeni doživljaj igre. To je ono kad neki koreograf kaže, a
deca poslušaju, da treba da se "nakeze" i slikaju zube, da bez razloga
vrište ciče i galame, a ne da na dugom i težem putu i procesu stvaranja,
osete muziku i dožive lepotu svog pokreta, pesme i igre, pa da tek tada,
prirodno, sve valorizuju svojim scenskim nastupom, u meri koja je vredna
u estetskom smislu.
U scenskom povezivanju programa sam pobegao od dosadnog klanjanja
publici svakih nekoliko minuta. Danas je tempo života mnogo brži nego
pre pedeset godina i publiku zamara praćenje višestrukih poklona tokom
izvođenja programa. Više volim da na kraju spektakla dugo ostanemo
zajedno na sceni i u publici u salvama aplauza. Naravno ako su zasluženi".
Bili ste dugo igrač "Kola". Koliko ono ima uticaja na vaš stil
rada?
"Neminovno ima možda i više nego što sam ga i svestan. Razlika između
koreografa koji ima profesionalnu igračku genezu i koreografa koji je
bio igrač amater je ogromna. To veoma jasno vidim, između ostalog i kroz
praćenje rada mojih kolega, bivših profesionalnih igrača, koji se ovde
veoma uspešno bave srpskom narodnom tradicijom.
Navike iz profesionalnog staža, sam stil igranja i pretrčani kilometri
na sceni, definitivno utiču veoma pozitivno na sve što mojim igračima
imam da kažem i pokažem".
Da li je lakše biti na poziciji na kojoj ste, van svoje domovine?
“Meni je teže. Nedostaje mi konkurencija koju u našem Beogradu i Srbiji
imamo. Ovde umetnik mora da se dobro napne da svoje umetničke i
kreativne potencijale i kriterijume sam podiže iz godine u godinu na što
viši nivo.
Kritika i valorizacija programa koju imamo u Srbiji i Evropi je
nemerljiva sa mnogim stvaralačkim procesima ovde gde se i svako
pojavljivanje pred publikom proglašava velikim uspehom”.
Kada bi vam se pružila prilika da samo jedan dan možete da budete
na čelu bilo koje umetničke organizacije, da li bi to bilo "Kolo"? “Svakako da. No, ja sam još pre šesnaest godina bio na čelu ansambla
Kolo. Svih ovih godina se osećam kao pripadnik te moje bivše kuće. Kad
sam u Srbiji često razmenim umetničke poglede i mišljenja sa direktorom
Kola i njihovim umetničkim i kreativnim okruženjem, naravno bez
uplitanja u njihovu vrhunsku uspešnu umetničku politiku.
Zvali su me prošle godine u ovo vreme u svoj rukovodeći tim, ali nisam
želeo da ostavim Oplenac neobavljena posla. Moguće je da životni ciklusi
prave neke krugove koji se i zatvaraju, no, zaista ne razmišljam o tome
gde ću umetnički zanoćiti a gde ću se probuditi”, kaže Vladimir
Spasojević.
