Grupa "Zabranjeno pušenje" pojavila se na
sceni u vreme kada je rok muzika u Titovoj Jugoslaviji ušla u treću
deceniju. Tito, je, valjda, kako to kažu junaci filma “Super 8 priče”,
želeći da Zapadu pokaže da Jugoslavija nije isto
što i ostale zemlje komunističkog lagera, pustio da se rok svira i
kontrolisano razvija, tako da su momci iz "Zabranjenog pušenja" bili
treća generacija koja se bavila ovom muzikom. Međutim, kao i u ostalim
zemljama istočne Evrope i u Jugoslaviji, rok muzika je bila marginalna
delatnost, vrlo često u sukobu sa kulturnim i političkim establišmentom,
a pojedine grupe ili autori, bili su neretko kažnjavani ignorisanjem u
medijima ili javno žigosani kao protivnici „socijalističkog samoupravnog
uređenja“. "Zabranjeno pušenje" je bila jedna od takvih grupa.
Smrću Josipa Broza, maja 1980. godine, rok muzika dobija jasniji
opozicioni karakter. Sve više je autora koji direktno, a ne kao nekad
uvijeno, pevaju o socijalnim i političkim problemima u koje je zemlja
objektivno zapala. Bilo je to vreme kada su pank i novi talas sa Zapada
na velika vrata ušli u Jugoslaviju, a ta demokratizacija zvuka
rezultirala je rapidnim rastom broja bendova što je, uostalom, bio
slučaj i sa celim svetom.
 Sarajevo
je bila sredina izdvojena od glavnih saobraćajnica i velikih medijskih
centara nekadašnje države, tako da je sve što bi dolazilo sa Zapada
prolazilo kroz neku vrstu filtera pre nego što bi se primilo kod klinaca
u tome gradu. Za razliku od Beograda, Zagreba i Ljubljane, gde su novi
talas i pank izrodili sijaset bendova, uglavnom kopija idola sa Zapada,
"Zabranjeno pušenje" i još nekoliko grupa iz Sarajeva, napravili su svoj
odgovor na pank i novi talas, ironično-satirični pokret, ne bez
političke žaoke, pokret kojeg su nazvali "Nju Primitivs".
Nekako u isto vreme, početkom osamdesetih, mladi sarajevski reditelj
Emir Kusturica, snima svoj debitantski film (“Sjećaš li se Doli Bel”) i
za njega dobija svoj prvi Gren Slem-Veneciju. Jezik tog filma, njegova
kompozicija, likovnost, estetika i nabijenost emocijama bili su, manje
ili više, isti kao u pesmama "Zabranjenog pušenja".
U leto 1984. godine, Grupa objavljuje svoj prvi album i zahvaljujući
jednom mega-hitu i činjenici da je njihov pevač Dr Nele Karajlić jedan
od protagonista satirične, veoma popularne televizijske serije “Top
lista nadrealista” postaje jedan od najuspešnijih rok bendova te godine.
Grupa mladića čija ambicija nije bila ogromna popularnost je za nekoliko
meseci iz svojih podruma i garaža, ušla u velike hale širom Jugoslavije,
a karte za njihove koncerte bilo je teško pronaći. Činilo se da ih ništa
ne može zaustaviti na putu ka slavi. Ali, kako već biva u životu, kao i
u dobrom filmu, dolazi do neočekivanog preokreta. Dugačak jezik njihovog
frontmena, oštri kritički tekstovi prema vlasti, neslaganje sa medijima
i muzika koja ipak nije bila usmerena ka masama, već ka „svesnijoj”
omladini, bili su u disproporciji sa velikim salama u kojima su svirali
i nastupima na radio i televizijskim emisijama u udarnim terminima,
slikama na naslovnim stranama novina koje su imale malo veze sa muzikom
uopšte. Taj nesporazum vrlo brzo je rezultirao velikim incidentom, možda
jednim od najvećih u nemaloj istoriji rok muzike na ovim prostorima.
Pevač Nele je optužen da je na jednom koncertu uvredio pokojnog Tita (tada
apsolutno tabu tema i za najliberalnije mislioce u zemlji). Prava hajka
počela se voditi u medijima protiv benda i koliko su se brzo penjali na
top listama, toliko su brzo sa njih bili skidani. Koncerti su otkazivani
jedan za drugim, a napadi su prestali tek kada je bilo jasno da bend
više nema šansi da dostigne visine u kojima je bio. Imperija je, dakle,
uzvratila udarac.
Svoj drugi album Grupa snima 1985. godine i zahvaljujući spomenutim
događajima "Zabranjeno pušenje" se vraća na pozornice koje im i
pripadaju u male alternativne klubove sa malim brojem istomišljenika u
njima. “Dobro došli kući” bio je natpis na jednom koncertu u sali koja
može da primi pet stotina ljudi. Čuti, u to vreme, neku njihovu pesmu na
radiju bilo je isto toliko nemoguće kao i "naći iglu u plastu sena". Za
medije i svakoga ko je pripadao vladajućoj kulturnoj oligarhiji oni,
faktički, nisu ni postojali. Logično je i bilo da nakon pada tiraža i
slabih poseta, ekonomska kriza u Grupi rezultira odlaskom nekih članova,
tako da u "Zabranjenom pušenju" ostaje samo njen koren. No, i tada kao u
svakom dobrom filmu dolazi do neočekivanog obrta.
Te, 1985. godine, još uvek mladi režiser Emir Kusturica osvaja svoj
drugi Gren Slem - Kan (“ Otac na službenom putu”). Nakon povratka iz
sveta filma početkom 1986. godine, odlučuje da se pridruži Grupi u
trenutku kada je ona ostala bez bas gitariste. Novi basista je u veoma
kratkom roku “savladao gradivo” i zajedno sa Emirom, "Zabranjeno pušenje"
izdaje svoj treći album, (1987) u mnogo boljoj atmosferi nego nekoliko
godina ranije. Stege komunističkog sistema polako su popuštale pred
novim vremenima, pluralizam mišljenja je ulazio na velika vrata, ali su
Grupu i pored nespornog Emirovog autoriteta, još uvek držali na
vidljivoj udaljenosti od udarnih termina u elektronskim medijima, pa je,
kao primer kontrole delovanja "Zabranjenog pušenja", spot za jednu pesmu
sa tog, trećeg albuma, koji je režirao Emir Kusturica, zauvek ostao u
fiokama Jugoslovenske televizije. Nikad prikazan.
Nakon turneje, Emir se vraća filmskoj umetnosti, svom novom filmu (“Dom
za vešanje”), ali ostaje, kako su u šali članovi Grupe voleli da kažu,
dopisni član.
Tek 1989. i 1990. godine Grupa je ponovo zaposela mesto u vrhu
jugoslovenske rok muzike koje je, pet ili šest godina ranije, imala.
Stari društveni odnosi gubili su bitku sa talasom demokratizacije, a
tekstovi Grupe napisani nekoliko godina ranije postajali su sve
aktuelniji i razumljiviji. Ponovo se činilo da ih ništa ne može zadržati
na putu ka vrhu. Međutim, kao u dobrom filmu tako i u ovoj kratkoj priči
o "Zabranjenom pušenju", ponovo dolazi do neočekivanog zapleta. Stvari
neće krenuti nabolje. Naprotiv. Smena jednog sistema sa svim njegovim
pukotinama, manama i obolenjima, pokrenula je lavinu nacionalnog
nezadovoljstva i mržnje među narodima u bivšoj Jugoslaviji, te je
turneja "Zabranjenog pušenja", sa početka 1990. godine bila, praktično
poslednja velika turneja neke grupe u tadašnjoj Jugoslaviji.
Približavao se rat, a "Zabranjeno pušenje" kao multinacionalna grupa
smeštena u gradu koji je bio epicentar dramatičnih događaja sa početka
devedesetih, se raspala poput zemlje u kojoj je nastala. Jedno krilo
grupe ostalo je u Sarajevu pod vođstvom jednog od osnivača Seje Sedžona,
a drugo se preselilo u Beograd zajedno sa liderom i pevačem Dr Neletom
Karajlićem.
Trebalo je da prođu tri godine pa da Nele i njegov brat Drale, takođe
originalni član Grupe, pokrenu bend ponovo. Ovoga puta u suženoj
Jugoslaviji, u uslovima koji ni izdaleka nisu bili idealni. Popularnost
Grupe je, međutim, rasla iz dana u dan, jer su se sva njihova
predviđanja predstavljena u pesmama i emisijama “Top liste nadrealista”,
počela ispunjavati, a neke pesme napisane još sredinom osamdesetih
godina dobile su novu, neverovatnu aktuelnost. Sada su svima bile
razumljive i dostupne. Bend je postao jedan od onih uz koga su rasle
generacije, a to je najviše što može da se postigne.
U međuvremenu, Emir je snimio film “Arizona Dream” i sa njim osvojio
novi Gren Slem (Berlin), a nakon toga i “Underground” koji mu donosi
drugu Palmu u Kanu.
Popularnost Grupe eskalira do velikih stadiona. Pored Neleta i njegovog
brata u Bend dolazi i Goran Jakovljević (član nekoliko godina), zatim
Glava Markovski, basista, te Dejan Sparavalo, violinista (čovek koji je
i pre rata imao zapaženu ulogu na violini na poslednjem albumu, i koji
će u budućnosti odlučujuće uticati na zvuk Grupe), Stribor Kusturica,
Emirov sin, bubnjar zavidne imaginacije, za koga kažu u šali, da je
ponikao u juniorskoj školi "Zabranjenog pušenja". Nakon velike turneje,
bend snima i svoj prvi posleratni album, 1997. godine, koji premašuje
tiraže svih prethodnih i definitivno etablira Grupu u grupu
najznačajnijih bendova na prostorima bivše Jugoslavije. No, kao i po
scenariju dobrog filma, tako i u ovoj našoj priči ponovo dolazi do
zapleta.
U vreme rada na poslednjem albumu, Emir počinje da snima svoj novi film
(„Crna Mačka - Beli Mačor”) i angažuje Neleta i Dejana Sparavala da
naprave muziku za film. Još “vrući” od svoga albuma i uz pomoć celog
benda i naročito producenta Vojislava Aralice, kreću sa snimanjem, prvo
pesme koja će se kasnije nazvati “Bubamara”, a zatim i „tehno“ hita ”Pit
Bull”.
„Emirovi zahtevi bili su šaroliki“, govorio je Nele. Od klasičnih
ciganskih narodnjaka, preko tanga, zabavne muzike do tehna. Lutanje kroz
stilove i mešanje različitih muzičkih uticaja, ideja i instrumenata u
ekipi otvara nove apetite. „Osećali smo se kao da je neko u zadimljenoj
prostoriji otvorio prozor“. Tako je i izgledala muzika za taj film i
soundtrack koji je nedugo zatim (1998) izašao u izdanju Komune i
Universala. Bila je sveža i originalna, neodoljiva po svojoj
nepretencioznosti i šarmu. Otvorili su se novi horizonti.
U februaru 1999. godine kompanija Edison i Andrea Gambeta, njen „presidente“
organizovali su u Parmi (Italija), retrospektivu filmova Emira Kusturice,
i u okviru toga pozvali su "Zabranjeno pušenje" da napravi četiri
koncerta. Grupa je malim kombijem posle 20 časova vožnje došla u Italiju
i na ta četiri koncerta napravila "haos". „U uspeh tih koncerata nismo
ni sumnjali. Mi smo uvek najjači bili na sceni.“ Emir ponovo ulazi u
Grupu, ovoga puta na poziciju gitariste. Na kraju ove „test“ turneje
Gambeta predlaže veliku letnju turneju po Italiji. Stvari počinju da
teku povoljnim tokom.
Ali, to smo barem uočili, u ovoj našoj maloj priči o "Zabranjenom
pušenju", mnoge stvari zavise od spoljnih okolnosti. U trenutku kada se
bend vratio u Jugoslaviju, a Emir otišao na snimanje novog filma u
Kanadu, počinje novi rat. Ovoga puta NATO trupe bombarduju Jugoslaviju i
situacija iz beogradskih skloništa ne izgleda nimalo ružičasto za naše
muzičare. Ipak, ništa ih nije moglo sprečiti da se pripremaju za turneju
na leto. Emir vežba gitaru u Kanadi po notama koje mu se šalju faksom, a
Bendu se priključuje i nekoliko novih članova: Neša Petrović na
saksofonu, Zoran Milošević na harmonici, Nenad Gajin Coce na gitari i
Aleksandar Balaban na tubi. „Zbog čestih nestanaka struje za vreme
bombardovanja, bili smo prinuđeni da u Bend pozovemo isključivo
akustične instrumente“, šali se Dejan. Istina je sasvim drugačija.
Uvođenjem tzv. akustičnih instrumenata „folk provinijencije“, kakvi su
tuba i harmonika, te izrazito džez muziciranje Neše Petrovića na
saksofonu, dobija se veliki prostor baš u sukobu sa klasičnom rok
formacijom: dve gitare, bubanj, bas, klavijature. Ako se tome doda još i
violina, kombinacija za mešanje stilova ima koliko i poteza u partiji
šaha.
Pred sam kraj bombardovanja (koje li koincidencije), Grupa prelazi u
Grčku na ostrvo Krf, poput srpske vojske u Prvom svetskom ratu i tamo
finalizuje pripreme za italijansku turneju. Humanitarni koncert u Atini
organizovan pod okriljem grčkog lista “Elefterotipija” bio je, zapravo,
prvi koncert ovog sastava pred novu turneju.
„Bila je to svirka na kojoj je jedan deo ekipe upoznao onaj drugi. Pred
svirku smo se pozdravili jedni s drugima i izašli na scenu.“ Emir je
došao iz Kanade, uzeo gitaru i uključio se.
Turneja, koja je potom krenula, nazvana je ”efetti kolaterale” a bend je
dobio ime “Emir Kusturica and The No Smoking Orchestra”. Na koncertima u
svim većim gradovima Italije, Bend promoviše svoj neodoljivo šarmantan,
veseo i nepretenciozan pristup muzici, pun jakih emocija i neočekivanih
preokreta, koji neodoljivo podsećaju na Emirove filmove.
Nakon italijanske turneje, kreće prava lavina. Bend prvo odlazi na
Island, zatim u Grčku, Poljsku, Nemačku..., a zatim nakon koncerta na
festivalu "Transmusical" u Rennesu i definitivno dogovara izlazak novog
albuma za Universal.
Aprila 2000. godine završava se snimanje albuma “Unza Unza Time”, po
nazivu muzičkog stila koji sviraju. Ime je dao Stribor aludirajući na
zvuk ritam gitare kod sviranja brzog dvočetvrtinskog ritma srpskog kola.
Taj ritam i „balkanska verziju rumbe“ postaju dva najjača aduta plesne
muzike na koje niko ne može ostati ravnodušan. „Nema tih nogu koje mogu
ostati mirne“. “Unza Unza Time”, predstavlja studijsko viđenje onoga što
su svirali tokom cele 1999. godine sa nekoliko pesama koje su posebno
pripremili za album. Producent je ponovo bio Voja Aralica, a na turneju
kreću i dva nova člana: Dragan Radivojević, zvani Lav, kao inženjer
zvuka i Dragan Teodorović, zvani Zeko, kao roudi, čovek koji je sa
Grupom radio još davne 1985. godine.
Nakon izlaska albuma „Unza Unza Time“, kreću i nove turneje. Ovoga puta
u saradnji sa francuskom „Yapuchom“. Turneja, prvo po Francuskoj, u
okviru koje Bend prvi put svira u „Olimpiji“, zatim po Italiji,
Portugalu, Nemačkoj. Od prvih „bojažljivih nastupa“ Bend postaje mašina
za ceđenje znoja i skidanje kilograma prisutnima. Živi nastupi postaju
njihova nuklearna bomba.
U toku letnje turneje, Andrea Gambeta nudi Emiru da snimi dokumentarni
film o Grupi koja putuje Evropom, ali ima malo dodirnih tačaka sa
usađenim idejama o tome kako izgledaju velike rok zvezde. Daleko od
formule ”Sex and Drugs and Rock and Roll”, ovo je priča o jednoj
nesretnoj zemlji, o jednom smutnom eksperimentalnom vremenu i o
muzičarima koji su se, ne svojom voljom, našli na velikoj istorijskoj
vetrometini. Pronašavši inspiraciju u starim snimcima iz 60-tih godina,
Emir kreće u novu avanturu. Snima dokumentarni film o članovima Benda
koristeći digitalne snimke u kombinaciji sa starim , super 8 formatom.
Tako je taj dokumentarac i dobio ime; “Super 8 priče”. Vrlo brzo od
projekta za televiziju, prerastavši taj format, postaje dokumentarac za
bioskope. Premijerno je prikazan na Festivalu u Berlinu 2001. godine, a
zatim se radijalno širio po svetu.
Nakon nekoliko personalnih promena (na tubi umesto Balabana Goran
Popović Pop, na udaraljkama Čeda „The Guru“ Marjanović) krajem 2001.
Grupa odlazi na prvu turneju po Latinskoj Americi i tamo nailazi na
neverovatan prijem. Bila je to ljubav na prvi pogled. Umesto planirana
dva koncerta u Buenos Airesu Grupa, zbog velikog interesovanja, ima pet,
a nakon turneje u novembru 2001. Emir počinje da snima svoj novi film, a
Bend mu ostaje na usluzi. Nele i Stribor imaju uloge, Dejan komponuje sa
Emirom muziku za film, a Bend svira.
U proleće 2004. godine grupa “The No Smoking Orchestra“ ponovo se
sastaje da promoviše novi film i novi soundtrack koji se zove „Life is a
miracle“. Na albumu i kasnije na turneji Bendu se pridružuje novi
gitarista. Umesto Nenada Gajina, koji se potpuno posvetio džez muzici,
dolazi iskusni majstor Ivica Maksimović. Broj zemalja u kojima nastupaju
rapidno se povećava, a nastupi postaju sve eksplozivniji. Muzika za film
stilski je nastavak onoga što je Grupa ranije radila, ali ovoga puta
snažnije i zrelije. Koncerti postaju velika cirkuska atrakcija. Čak i u
najsterilnijim prostorima sve barijere između publike i benda padaju
nakon nekoliko minuta. Rusija, Ukrajina, Litvanija, Letonija, Španija,
Portugal, Švedska, Švajcarska..... Izrael. I ponovo, Latinska Amerika.
Tu zahumnu ljubav između Latinoamerikanaca i Benda ovoga puta je trebalo
ovekovečiti. Grupa pravi pet velikih koncerata u Meksiku, Čileu,
Argentini i svaki je zabeležen, audio i video. Petog marta 2005. godine
u dvorani "Luna Park" u Buenos Airesu snimaju koncert koji će na kraju (od
pet snimljenih) biti izabran za novi video i audio projekat nazvan „Live
is a Miracle in Buenos Aires“, u izdanju Worner Brosa i Palasha. CD i
DVD izlaze u septembru iste godine i Grupa nastupa promovišući projekat.
Posle kraće pauze, zbog snimanja Emirovog novog filma “Zavet“, 2007.
godine grupa radi na novom projektu, pank operi “Dom za vešanje“ u Operi
Bastilla u Parizu.
Opera doživljava nezapamćen uspeh. Svih petnaest predstava je rasprodato,
mediji mnogo pažnje posvećuju ovom projektu visoko ocenjujući rad autora.
Opera biva proglašena za događaj godine u Parizu.
Nakon opere, Emir i "No Smoking" započinju novu turneju koja praktično
traje i danas. Obuhvaćene su zemlje i kontinenti u kojima se samo u
retkim prilikama slušala ova vrsta muzike. Australija, Japan, Maroko,
Koreja, Tunis, Liban, Kolumbija, Velika Britanija... Ostaće upamćeni
koncerti u Opera Hausu u Sidneju, JVC centru u Tokiju, Barbicanu u
Londonu, nastup na Balkan Festu u Kijevu, ali i koncerti u Srbiji u
kojoj pre ovog perioda bend nije svirao. Beogad, Novi Sad, Kruševac,
Zlatibor i nezaboravna noć u dvorani "Borik" u Banjoj Luci.
Bend je još uvek u pokretu sve do novog projekta, novih filmova i novih
pesama koje njihova publika širom planete sa nestrpljenjem očekuje.
Nakon više od pet stotina koncerata u četrdesetak zemalja “Emir
Kusturica and the No Smoking Orćestra” bi trebalo da uđu u nove projekte.
Kakva će biti njihova muzika? Da li će ostati pri istom stilu, koliko će
novih pesama napraviti, ne zna se. Ono što se zna je da će biti, kao i
dosad, kao život, kao uzbudljiv, dobar film, pun nepredvidivih zapleta i
neočekivanih preokreta. I da na kraju citiramo nemaštovitog
televizijskog komentatora: ”Fotografijama u ovoj knjizi pokušaćemo da
Vam prenesemo barem delić atmosfere na njihovim koncertima".
Jagoda Jamakosmanović,
etnomuzikolog u penziji
Foto: Dragan Teodorović Zeko
Link za prodaju karata
www.ticketmaster.ca/Emir-Kuristica-No-Smoking-Orchestra-tickets/artist/1434097
Emir Kusturica i Zabranjeno Pušenje - Koncert July 4th,10:00pm - Sound
Academy
Više...
Karte $45 in advance, or $65 for VIP |
