INTERVJU S POVODOM: LJUBIVOJE RŠMOVIĆ
 


RŠUM U EPARHIJI KANADSKOJ
  


Ajnštajn je u pravu kad kaže: "Obrazovanje je ono što ostane u čoveku kad zaboravi sve što je učio u školi"....     


Novine broj 1249 - Toronto, 18. jun 2010.

Slobodno se može reći da nema ni starih ni mladih, kako među Srbima tako ni među ostalim narodima bivše Jugoslavije, koji ne znaju za stihove, posebno one za decu i o deci, ili da nisu čuli ime Ljubivoja Ršumovića.

Ukratko, za početak, ko je to dete, ko je taj dečak iz Ljubiša koji već pola veka svojim stihovima uljuđuje generacije naše dece i čini ih da ne budu stranci u sopstvenom jeziku?
"Kad neko živi sedamdeset godina, a pedeset pet godina piše stihove, pa još ako ima sreću da se ti stihovi odmah komponuju i pevaju na radiju i televiziji, onda nema mesta čuđenju. Dakle, ja sam taj dečak rođen pod srećnom zlatiborskom zvezdom, u Ljubišu, najlepšem mestu na kugli zemaljskoj. Ljubiš i Zlatibor su zavičaj svega što sam napisao.
Tamo se formirala moja ličnost, to sam shvatio mnogo kasnije na svetskoj književnosti u Beogradu, kada sam od profesora Raška Dimitrijevića čuo da je Vilijam Vordsvort, engleski pesnik, rekao "Dete je otac čoveka". Kasnije je to Frojd parafrazirao: "Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti".
Dakle, moje detinjstvo u siromašnom selu i siromaštoj porodici, bogatoj ljubavlju i radošću, među mudrim ljudima, obezbedilo mi je preduslov za stvaranje. Majka mi je recitovala Zmajeve pesme, učiteljica Milica me učila Ćopićevim stihovima, deda Stevan me kroz igru obavezivao da u šestoj godini množim dvocifrene brojeve napamet, otac Mihailo delio savete, ali isključivo kroz formu poslovica, jer je znao da ću tako upamtiti te savete za ceo život.
Ja sam, dakle, vaspitavan ličnim primerima, što je najbolji vid vaspitanja. Naravno, naša deca neće biti "stranci u svom jeziku" ako imaju i mali deo ovih uslova koje sam ja imao. Ne može im to obezbediti škola, ne ovakva kako je danas organizovana. Ajnštajn je u pravu kad kaže: "Obrazovanje je ono što ostane u čoveku kad zaboravi sve što je učio u školi".
Pripadnik ste generacije važnih srpskih pesnika koji su stavrali, i još uvek stvaraju, između velikih i mnogih, između Crnjanskog, Miljkovića, Pope… i mnogoimenih današnjih, o kojima bi se moglo reći da bezmalo nema među Srbima nikoga ko nije objavio, ako ne zbirku ono bar pesmu. Kako bi ste sagledali svoje pesničko doba?
" Nisam ja preterano skroman, ali za svaki slučaj sebe ubrajam u ove mnoge pesnike. Crnjanski je moj učitelj, kao i Miljković, kao i Popa. Dobra je i lepa pojava to što mnogi Srbi pišu poeziju. Sam nagon za pisanjem pesama oplemenjuje čoveka, bez obzira koji su dometi toga što on piše.
Moje pesničko doba je krcato dobrim pesnicima, da pomenem samo Miću Danojlića i Ljubu Simovića, Bećkovića i Dobricu Erića, Miku Antića i Duška Trifunovića. Za vrat nam duvaju Mošo Odalović, Krstivoje Ilić, Rajko Petrov Nogo, Branko Stevanović, Mirjana Bulatović... Oni su svi moje pesničko doba, i još toliko ih je koje nisam pomenuo, jer već pomalo "čuvam irvase", što bi rekli moji sinovi".

Kada govorimo o pomenutim velikim, važnim i mnogim srpskim pesnicima i piscima u opšte, kakvo je zaista mesto knjige danas u srpskim rukama? Koliko je i kakvo je srpsko čitalastvo danas?
"Knjiga je duhovna hrana, najkaloričnija na svetu, ali šta nam to vredi - naš narod drži dijetu!" Ove stihove sam napisao pre trideset godina, ali danas tek postaju bolno aktuelni. Ima se utisak da u Srbiji niko ništa ne čita. A opet, na svakom sajmu knjiga u Beogradu proda se gomila knjiga. Šta ljudi rade sa tim knjigama? Da li je moguće da ih samo drže u vitrinama, onako "na metar", kako ih ponekad i kupuju. Ministarstvo kulture Srbije ovu godinu je proglasilo Godinom knjige i čitanja, od 23. aprila ove do 23. aprila iduće godine. Ne znam šta su smislili da urade da bi unapredili čitanje. Znam šta radi Ministarstvo kulture Švedske u saradnji sa zadužbinom Astrid Lindgren. Raspisuju svake godine konkurs, svetski konkurs, za najboljeg promotera čitanja. Nagrada je pola miliona evra. Pre tri godine tu nagradu je dobila jedna seoska biblioteka u Venecueli.

Da li Vam je poznato čitaju li srpski političari knjige i kakve? Kakve napore treba uložiti, da knjiga bude zaista svakodnevica svakog pojedinačnog Srbina, da bude njegova sva-kodnevna duhovna potreba?
"Sudeći po tome kako vode politiku, izgleda da srpski političari čitaju neku šund literaturu. Ne može se nikakvim dekretom, nikavom naredbom, postići da Srbi čitaju. Treba reći: danas počinjemo da vaspitavamo decu da čitaju, a rezultate očekujemo kroz trideset godina.
Nikad nije kasno, ili bolje rečeno, već sutra je za jedan dan, ili možda za jednu deceniju, kasno da se sa tim počne. Mi koji pišemo za decu dogovorili smo se da cele ove Godine knjige i čitanja držimo knjigu u rukama kad nastupamo pred decom, bez obzira na to što gotovo svi znamo sve te naše pesme napamet. Važno je da deci dođe do svesti da se sve te lepe reči koje slušaju nalaze u knjigama".

Među brojnim stihovima za decu ispisali ste i ove:
Moj stari je od svoga starog, / a njegov stari, opet, od svoga, / slušao jedan drevni nalog: / u deci treba ubiti Boga! / taj nalog, grozan i tanjušan, moj starti nije hteo da šalje, / tako je ispao neposlušan, / pa Bog u meni živi i dalje!/ Bez pesnika, tu je roditeljima ponekad jako teško.

Koliko je to danas slučaj sa našom decom, koliko roditelji, a i pesnici, u opšte brinu da u našoj deci Bog živi dalje?
"Pesnici mogu samo da pomognu roditeljima u tom dragocenom poslu oboženja. I mislim da to odgovorno radimo. Tu svoju ulogu ima i crkva, i to ne malu ulogu. Ja sam i u tome imao sreće, moj ujak Drago Tucović je bio sveštenik u Ljubišu. On me krstio, on me pričešćivao, on me učio da igram šah, i da uvek kad se molim kažem: "Bože, pomozi i meni!" Od njega sam čuo jednu poslovicu, ne znam tačno čija je, možda baš njegova: "Sve što nemaš pozajmi od sebe!"

Bili ste nam gost pre dvanaest godina pa sada. Vi se nama niste promenili mnogo, samo ste nas, u međuvremenu, obogatili svojim novim maštarijama, kako za našu decu tako i za onu decu u nama. Jesmo li se mi Vama promenili i koliko?
"Pre dvanaest godina sam bio gost Kongresa srpskog ujedinjenja, i tada sam upoznao i preosvećenog vladiku Georgija. Sada sam njegov gost, ili bolje reći gost Eparhije kanadske, a povod je promocija trotomnog cvetnika srpskog pesništva, u kome se nalaze i moje pesme. Sve ovo što sad vidim, što je vladika uradio, zaista je impresivno, gotovo neverovatno. Ne znam da l grešim dušu, ali mi mi se čini da mi u Srbiji nemamo tako preduzimljivog čoveka. Dakle, što se vladike tiče, promenu vidim, a što se vas iz svetovnog miljea tiče, i sad ste mi lepi, srdačni i pametni, i pomalo smešni, kao i pre dvanaest godina.

Radovan Gajić