INTERVJU S POVODOM: Martin Slecinger Srbija ne može i EU i Kosovo
Ja nisam međunarodni pravnik i, iskreno,
vidim da se više ceni kršenje nego poštovanje međunarodnog prava, naročito
od strane velikih sila, uključujući nažalost i SAD. Stoga ne pridajem
previše važnosti mišljenju MSP, posebno pošto je jasno da je sud odlučio da
prenebregne ključna pitanja...
Novine broj 1254 -
Toronto, 23. juL 2010.
Američki stručnjak za Balkan Martin Slecinger
ocenio je da "ima prostora" za nove pregovore o Kosovu, ali je izneo i
procenu da Srbija ne može da ostvari oba svoja prioriteta - i da postane
članica EU i da zadrži Kosovo u svom sastavu.
Kako tumačite mišljenje MSP o Kosovu i šta očekujete od te odluke,
posebno tokom sledeće sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija?
Ja nisam međunarodni pravnik i, iskreno, vidim da se više ceni kršenje
nego poštovanje međunarodnog prava, naročito od strane velikih sila,
uključujući nažalost i SAD. Stoga ne pridajem previše važnosti mišljenju
MSP, posebno pošto je jasno da je sud odlučio da prenebregne ključna
pitanja, tj. međunarodni legitimitet države Kosovo i umesto toga se
usredsredio na tehničko pravno pitanje da li je deklaracija nezavisnosti
entiteta kao što je Kosovo u skladu sa međunarodnim pravom. Pravi
problem kod ove odluke je efekat koji može imati kao presedan za druge
etnički podeljene države, koje imaju ili manjinu ili većinu koja bi
tražila svoju samostalnu državu. To je veoma opasan i krajnje nezgodan
presedan za nekoliko značajnih država u svetu i žalosno je što je MSP
samo doprineo dodatnom komplikovanju tog pitanja.
Ima li prostora za nove pregovore između Beograda i Prištine i, ako
ima, šta bi moglo da bude tema tih pregovora?
Da, svakako ima prostora za nove pregovore. Izgleda da se sve strane,
uključujući EU, SAD i predstavnike Kosova, slažu da je to važno nakon
odluke MSP. Problem je, a ovde uvek postoji problem, što postoje ključne
razlike u stavovima o temi tih pregovora. Mislim da se EU i predstavnici
Kosova nadaju da će se pregovori prevashodno baviti tehničkim pitanjima
odnosa na terenu između srpske manjine i albanske većine. Za Srbe,
naravno, glavno je pitanje statusa i odnos Srbije prema Kosovu.
U tom smislu, nadam se da su moguće obe vrste pregovora, pošto su obe
vrste važne. Tu je i mučno nerešeno pitanje budućih granica Kosova.
Sjedinjene države i većina njihovih saveznika u NATO-u i dalje zastupaju
tvrdo i nerealno stanovište da se granice Kosova ne mogu izmeniti zbog
presedana koji bi takav potez stvorio za druge zemlje. Srbija, Rusija,
Kina, Indija i mnoge druge zemlje, posebno na Balkanu, zastupaju mnogo
realniji stav da, ako su granice Srbije izmenjene da bi se stvorilo
Kosovo, kao što jesu u očima SAD i EU, zašto su onda toliko bitne
granice Kosova, koje nikada nije postojalo kao nezavisna država i čije
granice je odredio Tito tokom komunističke ere?
Kako ocenjujete dosadašnju srpsku spoljnu politiku o Kosovu? Da li je
donela rezultate?
Biću veoma iskren sa Vama po tom pitanju. Kao tzv. stručnjak koji je
skoro 40 godina profesionalno uključen u pitanja vezana za Jugoslaviju/
Srbiju, smatram da je moj veliki zadatak promocija najboljih interesa
Srbije i na Balkanu i u inostranstvu. Sa tog stanovišta, moram reći da
sam bio vrlo razočaran i frustriran tokom srpske spoljne politike o
Kosovu, posebno u poslednje dve godine. Umesto suočavanja sa ovim teškim
pitanjem na iskren i realan način, srpska spoljna politika je odlučila
da se bavi statusom Kosova kao da je to još otvoreno pitanje, čiji ishod
se može izmeniti. Drugim rečima, srpska javnost je ubeđena da još
postoji legitimna šansa da srpska politika može prevazići tekuću
realnost i ponovo uspostaviti suverenitet i kontrolu nad Kosovom.
To zapravo nije moguće bar od 1998. godine, još pre NATO bombardovanja i
jednostranog proglašenja nezavisnosti. Moje skromno mišljenje je da je
srpsko rukovodstvo trebalo da bude otvorenije i iskrenije prema srpskom
narodu i trebalo je da ga pripremi za značajnu mogu-ćnost da će ovih
dana možda postojati samostalno Kosovo van fizičke kontrole Beograda.
Ta relativna iskrenost, kombinovana sa velikim političkim naporom da se
naglase trajne etničke, kulture i verske veze između Srbije i Kosova, uz
ustavnu deklaraciju da će za Srbiju Kosovo uvek biti središte njene
istorijske domovine, mogla je bolje da pripremi srpsku javnost za
fizički gubitak Kosova.
Umesto toga, srpski narod i međunarodna zajednica su suočeni sa
predstavom u kojoj srpski ministar spoljnih poslova zuji s jednog kraja
sveta na drugi, o trošku srpskih poreznika, pokušavajući da ubedi
Evropsku uniju, Ujedinjene nacije i razne druge države u nemoguće, da je
Kosovo uvek bilo i uvek će biti deo Srbije. Ta beznadežna strategija je
možda ubedila pojedine zemlje da ne priznaju kosovsku nezavisnost.
Ali takođe sam siguran da je ta politika doprinela jačanju stava među
vodećim zemljama EU da i dalje drže Srbiju na odstojanju. Isto se može
reći za SAD, čije rano priznanje Kosova i prethodno ohrabrivanje njegove
nezavisnosti nimalo nije pomoglo uspostavljanju prave bezbednosti na tom
prostoru i samo je dodatno pogoršalo odnose između Srbije i Kosova.
Prioriteti srpske vlade su članstvo u EU i očuvanje Kosova u Srbiji.
Da li je moguće ostvariti oba cilja nakon odluke MSP?
Jednom rečju, ne.
Jasno je da skoro sve članice EU žele da se Srbija priključi Uniji što
pre. Uprkos Kosovu. Evropski lideri su tokom poslednjih nekoliko meseci
ponavljali da priznanje Kosova nije uslov za ulazak Srbije u EU. Istina
je, međutim, da će normalizacija odnosa između Srbije i Kosova biti
neophodna pre učlanjenja.
Kako sam pokušao da pokažem u odgovorima na prethodna pitanja, ne
verujem da Srbija može fizički da zadrži Kosovo kao svoj deo.
Ono je fizički odvojeno od Srbije već više od 10 godina. Srbija još može
i trebalo bi da istakne značaj Kosova i ključnu ulogu koju je ono igralo
i još uvek igra u srpskoj istoriji, ali Kosovo je fizički izgubljeno za
Srbiju.
S.M.
