Kada sam pre neki dan došla do zbirke dečije poezije naslova " Ja sam dete
sa ove planete", autora Miloša Smiljanića - Žuće, znala sam da se radi o
čoveku koji ima više talenata i jednu sposobnost koja mu je sasvim dovoljna:
sposobnost uspeha...
Novine broj 1268 -
Toronto, 26. novembar 2010.
Već samim naslovom zbirke zainteresovao me ja autor, zbog
jedne bitne reči. Dopalo mi se, što mu je najvažnija i nenadoknadiva
stvar u svemiru, to dečije "Ja".
" Ja sam dete. To se vidi.
Al' sva slova znam da čitam.
Kad je reč o mom životu
Hoću i ja da se pitam."
Od reči do stiha, od osmeha do smeha, u jednom dahu pročitate svih
trideset sedam pesama koliko ih ova knjižica broji. Miloš Smiljanić
prilazi dečijem svetu pesme i muzike nekim novim, originalnim, a u isto
vreme toliko primerenim i prisnim stilom. Unikatnim. Dečijim.
"Dosadno mi mnogo brate.
A dosadu ja ne varim.
Iskočiću
s'društvom svojim.
Idem malo da gluvarim…"
Samo posle nekoliko sati od prvog susreta sa zbirkom, uzela sam telefon
i okrenula broj u Srbiji..."Halo " rekao je Miloš… i ….razgovor je ostao
zabeležen i na papiru..
Roditelji deci čine razne poklone, ali vaš je baš neobičan. Sinovima ste
poklonili pravi pravcati horić "Srculence"…
Moja najveća ljubav je moja porodica i naravno moja tri sina. Oni su ona
esecnija, koja me inspiriše i ona energija koja me tera napred. Oni su
moj istinski smisao života. Horić "Srculence" je nastao iz potrebe da
unesem malo više šarenila u njihovo detinjstvo, jer su mi dosadile
dečije pesmice uz koje sam i sam rastao, pa sam rešio da nešto promenim.
Poželeo sam da svoje pesmice podelim i sa decom svojih prijatelja i tako
se rodilo "Srculence" kao jedna od sekcija Etno udruženja "Sv.
Georgije."
Teme su se same nametale.... ekologija, sport, zdravlje, higijena,
ljubav....
"Srculence" je samo u ovoj godini, imalo preko 20 koncerata, a gostovali
smo i dva puta na RTS-u, BN Tv, Avala i mnogim dečijim kanalima.
Trenutno pripremam novi cd i svoju drugu knjigu decijih pesmica.
Želja mi je da jednoga dana, neka od njih, bude u nekoj čitanci za
najmlađe. Ako i ne bude, dovoljna nagrada su mi osmesi mojih sinova i
ostalih klinceza i klinaca iz horića.
Vaše pesme za decu znaju i vole i odrasli, pa ne čudi što je pesma
"Nole" iz gore pomenute zbirke postala zvanična himna najboljeg srpskog
tenisera Novaka Đokovića …
"U Srbiji nova moda.
U Srbiji novi trend.
As iz loze Đokovića.
On je novi srpski brend.
Strah i trepet svih terena
Ko iz topa loptu bije.
To je naše svetsko čudo.
To je Nole iz Srbije."
Da li ste ikada pomislili da da ćete postati autor jedne nacionalne
sportske himne?
Ne. Mislim da stvari koje se planiraju i u prioritetu imaju ambiciju da
postanu nešto veliko, da se vrlo retko ostvare. Kada sam pisao i
komponovao pesmicu MADE IN SRBIA imao sam u glavi ideju da istaknem
prave vrednosti i da decu malo više zainteresujem za sport.
Tih 14 divnih mladih sportista, koji odslikavaju najlepše lice ove
zemlje i koji su svojim napornim i vrednim radom dotakli sam vrh sveta i
predstavljali Srbiju širom zemaljske kugle, zaslužuju mnogo više od
jedne pesme. I ne samo oni ..... ali nisu svi mogli stati u jednu pesmu.
U pesmi MADE IN SERBIA, pisao sam o devet sportova i njihovim
velikanima, ali kako sam ja ljubitelj tenisa i kako je Nole Srbiji doneo
prvi Grand Slam turnir, smatrao sam da je zaslužio svoju pesmu.
Na adresu Noletovog sajta, poslao sam pesmu bez ikakvih ambicija, da bi
22.05.2009 ona bila promovisana kao rođendanski poklon na njegovom sajtu
i tako postala Noletova himna.
Planiram da uradim i spot za tu pesmu i možda već za vreme finala Dejvis
kupa u Beogaradu, snimimo neke kadrove.
Poklonili ste preko 2000 primeraka knjiga i Cd " Ja sam dete sa ove
planete" svim đacima prvacima za 2009/2010 godinu u gradu Valjevu.
I
mao sam ideju da đacima prvacima ulepšam početak školovanja i da ga
učinim svečanim. Tako je bilo prošle i ove godine, a nadam se i
narednih.
Želeo sam da svaki đak prvak besplatno dobije knjigu i Cd " Ja sam dete
sa ove planete"i da njihov prvi školski čas upriličimo na gradskom trgu
i uz koncert horića napravimo zajedničku fotografiju cele generacije
prvaka. Svi đaci prvaci iz okolnih sela, kao i deca ometena u razvoju,
takođe su dobili ovaj komplet.
Moja zelja je bila, da u današnje vreme interneta i brzih komunikacija,
probudim kod najmlađih ljubav prema knjizi i ćiriličnom pismu, koje se
sve više potiskuje pred naletom latinice. Najlepša nagrada ovog projekta
su mi nasmejana lica prvaka na velikom bilbordu u centru Valjeva. Malo
li je?
U pripremi su vam i dva romana. O čemu se radi i kada će se naći na
policama knjižara?
Roman "Pismo" je priča sa početka 20 veka i oslikava srpsku palanku i
život u njoj. Nastao je kao neka vrsta ličnog izazova. Hteo sam da
proverim imam li snage i znanja da napišem tekst koji će imati preko 150
stranica.
Trenutno je u fazi finalnog čitanja i verujem da će do kraja godine biti
konačno gotov, a da će sledeće godine ukrasiti izloge knjižara u Srbiji.
Želja mi je da ga jednoga dana i neka od producentskih kuća, pre svih
Košutnjak film, iskoristi za neku seriju jer ima mnogo karakteristika
filmskog scenarija.
Drugi roman nosi naslov "Nije ljubav trag na hartiji" i govori o
gimnazijskoj ljubavi trideset godina kasnije i svim onim životnim
iznenađenjima koja nam se događaju. Za sada je urađena "prva ruka" i
ostavljen je da, kao vino, odleži jedno vreme, a onda će me sam pozvati
da ga završim.
Od diplomiranog pravnika, što vam je struka, do pisca što vam je životni
zadatak, do umetničkog direktora i predsednika Etno udruženja "Sveti
Georgije". Nije li to bio i prvi folklorni ansambl koji je 2005.godine
nastupio na koncertu u Hrvatskoj posle 1990.?
Posle ogromnog igračkog i koreografskog iskustva, hiljada kilometara
turneja i nebrojeno koncerata, moj prijatelj Vladimir Spasojević,
nekadašnji prvak Nacionalnog ansambla KOLO i po meni jedan od najboljih
srpskih koreografa, sada umetnički direktor SKUD Oplenac u Torontu i ja,
imali smo potrebu da svoje folklorno iskustvo podelimo i sa nekim novim
talentovanim ljudima. Vodili su nas visoki standardi ali i želja da
"neki novi klinci" obiđu zemaljsku kuglu i upoznaju svet. Tako je nastao
naš zajednički projekat, etno udruženje "Sveti Georgije".
Ljudi iz Zajednice Srba Rijeka prepoznali su naš kvalitet i na Svetog
Nikolu 2005. postali smo prvi folkloni ansambl koji je zvanično gostovao
u Hrvatskoj posle 1990. Pod pokroviteljstvom ISTARSKE ŽUPANIJE održan je
koncert u Rijeci, na Trsatu. Tako smo mi bili preteča priče, koju je
posle nas nastavio Nacionalni ansambl KOLO, pa AKUD Lola.
Iskreno verujem, da će "Sveti Georgije" posle turneja u Francuskoj,
Italiji, Austriji, Makedoniji, imati zadovoljstvo da se predstavi i
publici u Kanadi i da će imati šta da pokaže.
Za sebe volite da kažete da ste "folklorni igrač u ostavci". Kao
koreograf i muzički saradnik okušali ste se u nekoliko poznatih srpskih
serija : "Ono što nekad bejaše", "Ranjeni orao" …. Zaustavimo se na
vašoj koreografskoj postavci Svetosavskog bala u seriji "Greh njene
majke".
Velika je privilegija raditi sa Košutnjak filmom, koji je sigurno
najbolja produkcijska kuća u Srbiji.
Ja sam eto, imao zadovoljstvo da sarađujem sa njima i da radim sa
Zdravkom Šotrom, jednim od naših najplodnijih reditelja, od koga sam
mnogo naučio. Kako sam i u ranijim serijama bio zadužen za sve igračke
scene, Šotra je odlučio da scenu Svetosavskog bala koreografski
uobličim, što mi kao nekadašnjem asistentu u školi plesa, nije teško
palo.
Moram reći da je ključnu ulogu tu imao ponovo folklorni ansambl "Sveti
Georgije", jer su oni odigrali ceo bal i pokazali da se pored folklorne
igre odlično snalaze i u plesu .
Sama organizacija je bila veliko zadovoljstvo, kao i snimanje, ali je
priprema scena bila naporana jer je, samo za autentične frizure
devojaka, trebalo preko 12 sati .
Kako je Beograd tada bio jedan pravi evropski grad, po manirima i
kulturi, i kako se balovi u njemu nisu ni po toaleti, ni po igrama i
muzici razlikovali od evropskih balova, ja sam iz oskudne arhivske građe
izdvojio neke od igara i uz obavezni bečki valcer ubacio i fokstrot,
tango, čarston, kadril. Nešto od toga je ušlo i u prvu epizodu serije
GREH NjENE MAJKE. Jako sam ponosan na tu scenu i na ansambl "Sveti
Georgije".
Rad na muzici vam donosi mnoge nagrade i priznanja. Pesmom "Arija" u
interpretaciji Željka Joksimovića osvajate po prvi put prvu nagradu.
Jedna od stvari koja me celog života prati je i muzika.
Imao sam veliku privilegiju da sarađujem sa istinskim umetnicima, a
jedan od njih, među najvećima je ujedno i moj dragi prijatelj, Valjevac,
Željko Joksimović, sa kojim sarađujem više od 15 godina. .
Pesma "Arija" je dobila ubedljivu Prvu nagradu publike na prestižnom
festivalu BEOGRADSKO PROLEĆE.
Kad me već pitate, moram se pohvaliti da sam osvojio još tri Prve
nagrade i to na žanrovski različitim festivalima: Festivalu Zlatna
tamburica u konkurenciji starogradske pesme sa pesmom "Zvone tambure " u
interpretaciji Sanje Keserović, potom Festivalu akustičarske muzike u
Sivcu, i 2010 na GRAND AKSAL FESTIVALU, najprestižnijem festivalu
narodne muzike u Srbiji.
Volim da eksperimentišem i da sebe pronalazim u raznim muzičkim
žanrovima.
Prvu nagradu stručnog žirija na Grand festivalu 2010, osvojila je pesma
"Nije ljubav trag na hartiji" u kojoj ste autor i teksta i muzike.
Slažete li se da je muzika lirska paučina između srca i mozga?
Upravo tako.
Prave pesme vam dođu same. Niste ih ni svesni. One samo izađu iz vas i
pretoče se u note i slova.
"Nije ljubav trag na hartiji" je jedna od pesama, koje su neraskidivi
deo vaše duše.
Jedna iskrena ljubavna pesma, koja sa malo reči mnogo govori, i u kojoj
svi koji su voleli, sebe pronalaze.Nagrada, kao svaka nagrada, je samo
verifikacija onoga što ste uradili, ali ako vaše delo nastavi da živi,
to možete smatrati uspehom.
Postoje ljudi kojima je stalo do novca, slave i uspeha i koji ne biraju
sredstva da svoj cilj ostvare. Danas je, nažalost, sve više takvih i to
naravno, ima svoju cenu.
Ja pripadam ljudima koji veruju u iskonske ljudske vrednosti i koji ne
izlaze na tržište da bi bili kupljeni, već zato što žele nešto da kažu,
bez prevelike brige da li će se to drugima dopasti.
Zato sam i pored brojnih ponuda da živim u svetu, ostao veran svom
voljanom Valjevu, verujući da samo ovde mogu da dam svoj maksimum i
podelim ga sa porodicom i prijateljima.
Vreme nikada niko nije zaustavio, niti kupio. Kad jednom budemo
podvlačili crtu naših života najvažnije je koliko ćemo, sami mi, biti
zadovljni onim što smo ostavili i količinom ljubavi i poštovanja koja
ostaje iza nas.
Bankarske račune će i onako neko drugi isprazniti !!!
Na kraju našeg razgovora Miloš ističe da mu je od svega što je uradio
najvažniji i najdraži projekat horić "Srculence", a da su mu sinovi
Vukašin, Ilija i Đorđe, najveći životni uspeh.
Pametni ljudi su i skromni.
A skroman možeš biti jedino onda, ako imaš mnoge i poznate razloge da
budeš ponosan.
Baš kao Miloš Smiljanić.
