| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
Neven Prostran
|
Neven Prostran
MUZIKA ME INSPIRIŠE
Povod razgovora sa Nevenom Prostranom, dvadesetogodišnjim mladićem koji je u
Kanadu došao sa roditeljima i bratom 1994., je srebrna
medalja koju je Neven dobio na "Royal Conservatory of Music"....
Novine broj 1276 -
Toronto, 11. februar 2011. |
 |
 Kako si odlučio da se baviš muzikom?
Počeo sam svirati gitaru kad sam pošao u deveti razred. To je bilo pre 6
godina. Sećam se da smo moj brat tata i ja šetali Danfortom i da smo u
jednoj radnji ugledali giyare izložene u izlogu.
Odjednom je tata upitao,
da li bi hteli da sviramo gitaru i mi smo rekli da bi voleli. Tata je
kupio gitaru za bratov rođendan. Nekoliko dana nakon toga, otišli smo
zajedno kod učitelja gitare, Slaviše Simanića u Skarboro.
Moj brat Slaven je posle izvesnog vremena odustao jer je više bio
zainteresovan za tehničke nauke i inžinjering, dok sam ja zaista zavoleo
gitaru. Nije mi trebalo dugo vremena da shvatim da ne volim samo gitaru,
nego sve što je povezano sa muzikom. Već u desetom razredu sam znao da
će muzika biti sastavni deo mog života tako da sam sada na drugoj godini
Muzičke Akademije na University of Toronto (UofT). Imam puno obaveza
tako da sam napravio kratku pauzu sa privatnim časovima ali kada mi se
završe ispiti nameravam da ponovo krenem na časove kod mog učitelja
Slaviše.
Zašto baš gitara?
 Nije mi se sviđao tromblon koji sam svirao u sedmom i osmom razredu. Za
gitaru sam se odlu-čio kad sam počeo slušati Roken-Rol muziku. Međutim
vremenom sam naučio da sviram i klavir, sada učim violinu čak i pevam
više nego ikad (smeje se dok sa žarom priča o muzici).
Rekao si da te i klasična muzika interesuje.
Da, takođe sam se zainteresirao za klasičnu muziku, kad sam video druge
studente kod Slaviše kako sviraju. Zvučalo je super. Izgledalo je
drugačije, izgledalo je izazovno. Počeo sam svirati i klasičnu gitaru.
Moram da se zahvalim mome drugu Saši Tomiću, sa kojim samo učio rame uz
rame. Našli smo se slučajno kod Slaviše. Slaviša me upitao da li bi bilo
u redu da delim časove sa jednim drugim studentom koji je isto tek počeo
svirati klasičnu gitaru. Ja sam reko da je to u redu, ali sam bio više
nego iznenađen kad sam video da je to moj drugar Saša, sa kojim zajedno
idem na folklor u Stražilovo pri crkvi Sv. Sava na Riveru. Inače zajedno
idemo i na košarku u košarkaški klub Trojka. Učili smo zajedno nekoliko
godina. Saša je jedan od razloga zbog čega sam ovaj instrument zavoleo
još više. Bilo nam je jako zabavno da sviramo i vežbamo zajedno. Želim i
ovako javno da mu se duboko zahvalim za sve što je učinio za mene i za
lepe trenutke koje smo proveli sa muzikom i uz muziku.
Da li ti je bilo teško da uskladiš sve obaveze koje si imao obzirom da
vidim da si svestran i da se baviš i mnogim drugim stvarima?
 Uvek sam želeo da budem dobar učenik, tako da sam se trudio da to i
postignem. Ponekad je bilo teško, ali sam uvek imao dobre ocene. Sa
privatnim časovima je bilo malo drugačije. Nije me niko terao da radim,
nije bilo ocenjivanja ili roditeljskih sastanaka, nije bilo pritisaka sa
strane mojih roditelja da moram dobiti određenu ocenu … uvek su verovali
u mene. Ja sam svirao gitaru samo zbog svog vlastitog zadovoljstva.
Roditelji me nisu nikada terali da vežbam… mislim da ako i jesu, ne bi
postigao ovoliko koliko sam postigao do sada u sviranju. Slaviša je kao
iskusan učitelj i dobar pedagog znao koje su moje sposobnosti, zato me
uvek gurao da napravim još više. Voleo sam naše zajedničke časove i
jedva sam čekao sledeću nedelju i novi čas.
Srednja škola nije bila fokusirana na muziku i umetnost, ali su časovi
mog učitelja muzike Mr. Reiken, mi pomogli da se odlučim da studiram
muziku. Sam upis na Univerzitet nije bio jednostavan. Jedan od uslova
bio je i završen osmi razred na Royal Consrevatory of Music, koji ja do
tog perioda nisam završio. Na samoj audiciji za prijem ja sam postigao
dobar rezultat. Uz preporuke ljudi koji se profesionalno bave muzikom
kao Mr. Nick Dyer (Cadesky Dyer Music) i uz preporuke mojih učitelja,
bio sam primljen na Univerzitet.
Kako ti je na fakultetu? Da li si se nekad pokolebao zbog odluke da
muzika bude sastavni deo tvog života?
Na fakultetu mi je super. Glavni predmeti koje imam na UofT u muzičkom
programu su: muzička teorija, istorija, sviranje gitare, snimanje muzike...
Na UofT ima nekoliko stotina studenata koji studiraju muziku, ali
studenata kojima je gitara glavni instrument, ima samo 15 na sve četiri
godine. Svi smo jako dobri drugovi, pošto nas je jako malo, a imamo puno
toga zajedničkog. Isto tako, jako smo bliski sa profesorima. Npr.: Ako
sam bolestan i ne mogu ići u školu, jednostavno mogu da pošaljem
telefonsku poruku mom profesoru gitare, Jeffrey McFadden-u. Moj brat
Slaven, koji studira mašinstvo na Rajerson univerzitetu, to nikako ne
može shvatiti.
Nikada se do sada nisam pokolebao niti posumnjao u odluku koju sam doneo.
Ne mogu sebe da zamislim ni u jednoj drugoj profesiji. Imam utisak kao
da sam rođen i predodređen da svoj put posvetim ovoj umetnosti. Muzika
me insprirše.
Koliko mora da se vežba da bi se postigao uspeh? Da li ti je ponekad
naporno i koja ti je najveća motivacija da nastaviš u tim nekim teškim
trenucima?
Baviti se sa muzikom u Kanadi (i uopšte svuda u svetu) je vrlo skupo i
zahteva jako puno odricanja i rada, da bi se postigao neki uspeh, zbog
jako velike konkurencije.
Koliko moraš vežbati, zavisi o toga koliko i šta hoćeš da postigneš.
Najmanje treba da se vežba 3-5 sati dnevno. Zna biti jako naporno, ali
kad mi je teško, ja pomislim da je to ono što ja želim i volim da radim.
Da bi se postigao uspeh u svemu ovome, prvo moraš da budeš spreman da je
potrebno jako puno odricanja i vežbanja, drugo, potrebana je i vrlo je
važna podrška roditelja, jer to iziskuje vreme i energiju, a treća vrlo
je važan učitelj koji mora da te usmeri na pravi način. Ako sve ovo
funkcioniše kako treba, rezultati su neminovni, a ja se nadam da će se
to nastaviti i ubuduće.
Nedavno si dobio srebrnu medalju na finalnom ispitu "Royal Conservatory
of Music”.
Institucija koje radi ove ispite je "Royal Conservatory of Music" ili,
RCM. Oni su institucija gde se može učiti drama, govor ili klasična
muzika, bilo koji instrument, privatno ili po njihovim programima.
Takođe imaju sistem za ocenjivanje različitih nivoa izvođača, koji ide
od: Introductory, Grades 1-10, i ARCT (Associate of the Royal
Conservatory of Toronto). Ovaj sistem je standardan za Kanadu. Npr. ako
neko kaže: "Ja sam RCM Grade 10 Piano Player" svaka muzička institucija
u Kanadu bi trebala znati šta to znači. Ovo nije vid takmičenja, nego
pojedinačni ispit da se provere tvoje sposobnosti na instrumentu i tvoja
muzikalnost.
Svake godine RCM ima 3 ispitna roka: zimski, prolećni i letnji. Na
ispitu prvo moraš odsvirati kompozicije koje si uvežbao (3-5, zavisi od
nivoa na kome si) zatim postoje testovi, kao sviranje skala, ponavljanje
melodije koju ispitivač svira, ritmički test klaptanja i dr.
Takođe postoje ispiti muzičke istorije i teorije, koji se polažu pismeno.
Student koji ima najveću ocenu (mora biti 90 ili više, ja sam dobio 90),
za određeni instrument i za određeni nivo, u toj provinciji, dobija
srebrnu medalju. Zlatnu medalju dobija samo onaj koji je najbolji u ARCT
ispitu. Ceremonija dodele srebrnih medalja za 2010 godinu je održana 8
januara na Koerner Hall at The Royal Conservatory, TELUS Centre for
Performance and Learning.
Da li imaš tremu pred značajnije nastupe i kako prevazilaziš te teške
trenutke koji su bitni za tvoju karijeru?
Ja uvek imam tremu pred neki veliki nastup, bez obzira da li vežbam
godinu ili pet. Trema je uvek prisutna što je i normalno. Važno je da ne
dozvoliš da to negativno utiče na tebe. Ako se dogodi da pogrešiš (zaboraviš
ili preskočiš note), važno je da se koncentrišeš i nastaviš svirati
dalje, do kraja. Kad završiš, onda analiziraš zašto i gde je došlo do
greške i šta moraš uraditi da se takva greška ne ponovi.
Da li imaš neke hobije i čime se još baviš pored muzike - imaš li
vremena za izlaske?
Muzika će uvek biti moj "hobi" broj jedan, ali osim muzike volim čitati
knjige i pisati. Dugo vremena sam igrao košarku. Volim klizanje i
ponekad igram hokej. Volim da odem u bioskop, da gledam filmove sa
devojkom ili prijateljima. Igram i šah, pa često odem do mog dede da
malo igramo. Moj deda Slavko je osoba koja ima veliki značaj u mom i
bratovom životu. Radim od svoje 14-te godine preko leta i vikendom za
City of Toronto, a nedavno sam počeo da dajem privatne časove gitare
subotom u Lippert Music Centre Inc.
Planovi za budućnost?
Kad završim univerzitet, voleo bih da radim kao učitelj muzike, u
srednjoj školi ili u privatnoj školi. Pored toga, počeo sam da pišem
neke svoje kompozicije. Imam neke opcije da radim sa ljudima koji već
profesionalno rade muziku za filmove i televizijske serije. Bili kako
bilo, muzika je moja budućnost.
Ivana Đorđević |
|
Oglasavanje Marketing
|
