| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
ZMAAAAARCI u Torontu
|
POZORIŠNA PREDSTAVA IZ OTAVE
ŽMAAAAARCI U TORONTU
Sve je toliko životno, tragično postaje komično, neljudsko
postaje ljudsko, a sve što je normalno najednom postaje...
Novine broj 1290 -
Toronto, 10. jun 2011. |
 |
Našoj publici draga i poznata, ekipa Srpskog teatra u Otavi (STO)
priprema se da gostuje u Torontu. "Srpski teatar u Otavi" je dosad na
scenu postavio više predstava: od severnoameričke premijere Nušićevog
"Sumnjivog lica", preko svetskog pozorišnog hita "Kidaj od svoje žene"
Reja Kunija i dela savremenih srpskih autora - "Kovači" Miloša Nikolića,
"Život iz početka" Miroslava Momčilovića, "Laki komad" Nebojše Romčevića
- do originalnih dečijih komada "Čudesni brod" i "Čuda se dešavala dok
su deca spavala" Dimitrija Stanišića.
 Verovatno
se publika u Torontu seća "Sumnjivog lica", komedije "Kidaj od svoje
žene", "Kovača" i dečije predstave "Čudesni brod" kojima su nas,
prilikom svojih gostovanja oduševljavali kreativnim i profesionalnim
pozorišnim postavkama.
Ovog puta nam donose komad "Žmaarci""Dejvida Frenča (David French),
jednog od najpoznatijih i najizvođenijih kanadskih dramsih pisaca. Ova
produkcija je po mnogo čemu jedinstvena: ovo je prvi i originalni prevod
komedije "Jitters" na srpski jezik; predstava se bavi kanadskim (tj.
našim) temama i premijera ovog na srpskom jeziku je u Torontu.
Komad "Žmaaarci" na scenu postavlja reditelj "Srpskog teatra" Dimitrije
Stanišić (koji je radio i na prevodu) sa uigranom ekipom pozorišnih
entuzijasta u kojoj su: Aneta Mihailović, Bojan Lalović, Ljilja Sudimac,
Ljiljana Trivunčić, Mićko Jevtović, Neđo Ćorluka, Nemanja Janjatović i
Ratko Todorović. Važan ostatak ekipe čine "pozadinci': Gordana Jevtović,
Ljuba Bogunović, Ljubica Lazaravić, Nikola Petrović i Vildana Stanišić.
Ekipa "Novina" bila je ovih dana na jednoj od proba predstave "Žmaarci".
Sa tog susreta čitaocima i, nadamo se skorašnjim gledaocima (premijera
je 18. juna na sceni u Assembly Hall, 1 Colonel Samuel Smith Park Drive,
Toronto) donosimo reportažu, razgovore sa rediteljem, glumcima i
pozadincima.
Reditelja
Dimitrija Stanišića pitali smo zašto se prihvatio prevoda i režiranja
ove komedije?
Pre svega, privukao me izazov rada na kanadskom pozorišnom delu. Drugo,
to je bio izbor Umetničkog saveta našeg pozorišta. Dejvid Frenč je
poznat po satiričnom i humorističkom osvrtu na situacije i karaktere.
Čitajući komad bio sam fasciniran univerzalnošću ideja, mentaliteta,
ljudskog ponašanja i pokatkad neljudskih, ali prepoznatljivih reakcija .
Predstava se bavi turbulentnim momentima pozorišnih umetnika koji,
pripremajući predstavu, 'daske koje život znače' pretvaraju u komično
'ratno polje' samih likova. U jednoj sceni reditelj 'predstave u
predstavi' opominje glumce da vode računa kako se ponašaju, a jedan lik
mu, opravdavajući se, ljutito odgovara: 'Pa, mi nismo odrsali ljudi; mi
smo glumci'.
 Ovo
naglašava osnovu svih sukoba i komičnih situacija i mislim da je baš
izazovno da se to pretoči u scenski izraz. Verujem da je interesantno da
se našoj publici pokaže šta se dešava dok se priprema predstava, kako se
vole i mrze iza scene 'zvezde i zvezdani', kako (bez onog zašto)
spletkare i podmeću noge jedni drugima, a sve to za vreme rada na
zajedničkom poslu, s ciljem da se publici pokažu u najboljem svetlu i da
produkcija bude što uspešnija ne bi li je prodali Brodveju.
Prethodnim pitanjem, a i odgovorom, nagovestili smo čitaocima šta je
tema predstave. Čime biste ih još zainteresovali i naveli da pogledaju
predstavu?
Vi ste bili naš prvi gledalac, videli ste probu. Reč je o celovečernjoj
komediji u tri čina u kojoj i tekst i glumačke sposobnosti dolaze do
izražaja. Kada radim predstavu, radim ono što bih ja voleo da vidim, ne
samo da se zabavim nego i da saznam nešto novo i da vidim uspešne
glumačke izvedbe. Ova predstava ima količinu i mešavinu svega toga, a
privlačna je u smislu komunikacije sa publikom. Sve je toliko životno,
tragično postaje komično, neljudsko postaje ljudsko, a sve što je
normalno najednom postaje nenormalno. Tako da će se, u ovoj predstavi,
iako se bavi pozorišnim glumcima, svi prepoznati. Nismo li svi glumci u
našoj svakodnevnici?!
 Da
bi postao istinski majstor u svom poslu, da bi za svaku novu produkciju
uspeo iz lavirinta kreativnosti izneti ono najbolje, glumac najpre treba
da pobedi lični ego koji ga, u suštini i čini glumcem. Anetu
Mihailović-Petrović, koja tumači glavnu žensku ulogu, pitamo šta ju je
privuklo liku Džesike.
Pre svega, verujem da je svaki glumac zainteresovan da igra nekog drugog
i drugačijeg i da uživa u bavljenju tuđim životom. Koliko god voajerski
ili uvrnuto zvuči, na taj način pokušavaš da se saživiš s nekim drugim i
zanemariš sebe i svoju egzistenciju. Lik Džesike, izbledele ali sujetne
pozorišne zvezde, me zaintrigirao jer je ona suprotna svemu onome što je
moj umetnički moto. Ona ne može da pobedi svoj veliki ego, ne može da se
pomiri da joj 'daske koje život znače' izmiču i to je čini nesigurnom.
Stalni sukob s Patrikom (još jedan sujetni, ali infantilno zavidni i
cinično zajedljivi glumac) pojačava njenu ličnu nesreću, a to se
odražava na celu situciju i stvara neprijatnu atmosferu u celoj
pozorišnoj grupi. Ova uloga je umetnička avantura koja pokazuje da
ponekad (kao što reče Beket) "ništa nije smešnije od ljudske nesreće".
 Micko
Jevtović koji tumači lik Patrika kaže:
Radeći ovu predstavu o pozorišnim umetnicima, imaš osećaj da si zašao
među grupu ljudi-likova koji rad na komadu koriste da projektuju svoje
sitne interese, neiživljene živote, nedovršene planove, neodsanjane
snove, nedostignute ciljeve i nedoživljene slave. Imaš osećaj da su
'kanibali' koji vrebaju trenutak da proždiru i to predstavi dodaje
komičnost.
Nakon jednogodišnje pauze, Nemanja Janjatović se vratio pozorištu?
Zašto baš ovaj komad?
Pozorište je kao dom koji, u suštini, nikad ne napustiš jer mu se uvek
vraćaš. U ovom komadu igram lik reditelja koji, iako poznaje glumačke
psihologije, prvi put ima priliku da, pored režiranja, grčevito pokušava
da 'drži sve konce u rukama' ne bi li spasao produkciju. Da li mu uspeva
ili ne, videli ste na probi. Tragičnost njegovog položaja je komična.
Publika će imati osećaj da gleda "reality shonj" o svemu što se dešava
pre dizanja /posle spuštanja zavese.
U razgovoru sa ostatkom ekipe istaknuti su još neki slojevi ove
predstave :
Ljudski karakteri su najzanimljivija pojava jer su uvek tajna,
nepoznanica koliko god mislili da ih poznajemo. Ono što je privlačno u
ovom komadu, između mnogih elemenata, jeste i ovo: nemogućnost da se
pobegne iz zamke društvenih mentaliteta, odnosi različitih kulturnih
grupa, komičnost pokušaja da budeš ono što ne možeš i iznenađenja koja
nastaju u tim pokušajima. Iza fasade rada na novoj produkciji, glumci,
reditelj, autor komada, pomoćno osoblje - svi na komičan način
dočaravaju naša svakodnevna pitanja o svetu u kojem sada živimo i
ljudima s kojima sarađujemo, hteli to ili ne. Zašto Irac ismejava Grka?
Zašto kanadski glumac ima kompleks inferiornosti u odnosu na Amerikanca?
Kako to da svi znaju zašto asistent inspicijenta ima račun za vodu veći
od stanarine? Zašto neko obraća pažnju na nečiju modricu na butini?
Otkud novopečenom glumcu tolika uverenost u dolazeću slavu, a na
premijeru kasni i stiže pijan? Komad "Žmaarci" se na duhovit način i s
humorom dobrog ukusa osvrće na sve to i na mnogo više od toga.
 Šta
je to u vama što vas podstiče da nalazite energiju i vreme da se bavite
pozorištem?
Vildana: U svetu brojeva (od SIN, poreskih, 'preš one', računa,
do bankovnih, umrlih, ubijenih…) ponekad imamo osećaj da se gubi
mogućnost sporazumevanja jezikom koji je prirodniji i bliži ljudskom
biću. Iako i taj svet funkcioniše ipak po ljudskim principima, pokatkad
se svede na to da je čovek nula (doduše, nula je i sve i ništa) jer se
ne uklapa, ili je to sve dosadno, sumorno, obično. Da bismo opstali i u
takvom svetu, a i sačuvali našu stečenu potrebu da se družimo sa
kulturnom baštinom jezika koji nam je, ne samo razumljiviji nego i
bliskiji, moramo izaći bar na trenutak iz sveta cifara, ili iz te nule
stvoriti ili pronaći neki drugi. To radimo čitajući, pevajući,
slušajući, a neko i pišući, glumeći, režirajući ili praveći scenske
potrepštine. Ta magižna avantura traganja je u suštini zasnovana na
ljubavi prema ljudima, druženju i sporazumevanju. Tu leži izvor
energije. A kad postoji energija, vreme se pravi.
Ljubica: Ali, ako ne 'vežbaš' tu ljubav, ona ishlapi a time i
energija i želja da 'napraviš vreme'. Ne sećam se koji od naših velikana
srpske glumačke scene, negirajući floskulu o nemoći malih zemalja da se
otrgnu iz ralja velikih i navodeći primer Japana, reče: "Vežbaj svoje
vrednosti, bre!" To važi za svakog čoveka. Svaki pojedinac, svaka grupa,
svaki narod ima svoj duh, svoje nedoumice, svoju sudbinu, svoje sećanje,
svoj ponos... Jezik, a time i kultura jesu sfere u kojima se i čime se
sve to izražava. A pozorište ima taj izazov da spoji sve umetnosti u
igru u jedinstvenoj intearkciji s publikom. Tako mi vežbamo i održavamo
svoju kulturu. Verujem da publika dolaskom na predstave čini isto.
Ma, ko ima vremena da prati šta se dešava na pozorišnoj sceni dijaspore
kad treba da gradi karijeru, otplaćuje kredite, šalje decu u škole, (ne
samo) benzin stalno poskupljuje…? Imam televiziju, internet, igrice,
štampu, krsne slave, zabave…
 Gordana:
Svesni smo da pozorište nije u modi ne samo u krugovima dijaspore,
nego i generalno. U svetu instant-slave, blestavih pakovanja, 'mnogo
buke ni oko čega', pozorište je, iako nenametljivo, ipak prisutno.
Potrebno je strpljenje i predanost tome što radimo, a toga izgleda
imamo. Nije samo ljubav prema našoj kulturi i pozorištu bila temelj
ideje da (2002) osnujemo Srpski teatar u Otavi. Smatrali smo da naša
grupa entuzijasta, pozorišnih profesionalaca i amatera, ima šta da
ponudi publici na jako visokom nivou jer naši ljudi žele, vole i poštuju
taj živi kontakt kroz koji se neguje jedinstveni osećaj da smo se svi -
publika i izvođači - sreli u datom trenutku i zašli u nešto što je naša
zajednička baština. Pozorište je sretanje koje oplemenjuje.
Mićko: Nije to 'umetničko samozadovoljavanje' onih koji prave
predstave jer je pozorište, po svojoj suštini i istorijskoj funkciji,
umetnost namenjena drugima, umetnost širenja ideja, osećanja, slika i
izazova. Voleli bismo da uvek ima pet stotina posetilaca (kao što se i
desilo u Torontu kada smo igrali "Čudesni brod") jer smatramo da rad i
kvalitetna predstava privlače mnoge koji žele da učestvuju u umetničkom
stvaranju koje se dešava samo radi njih i s njima u vremenu trajanja
predstave.
Da li smatrate da u Kanadi treba da zaživi amatersko pozorište i da
ono pruža kvalitet koji zadovoljava određene pozorišne kriterijume?
Ljilja S.: Smatramo da je veš zaživelo. Mi ovo ne radimo kao
tezgu da se ubije koja kinta.
Ljilja T.: Naša publika očekuje kvalitet i mi verujemo da je do
sada nismo izneverili jer ulažemo svoje profesionalno umeće i ljubav.
Publika je, verujemo, svesna koliko vremena, odricanja, zalaganja treba
da se napravi predstava.
Ljuba: Mi smo većinu svog repertoarskog izbora bazirali na žanru
komedije. Napraviti dobru komediju, ili uopšte, dobru predstavu je
ozbiljan posao koji pričinjava radost onima koji stvaraju i onima kojima
je namenjen. Na taj način s publikom delimo ono najbolje što imamo -
lepotu sporazumevanja i zadovoljstvo da imamao priliku da to što
stvaramo podelimo s drugima. Dobra komedija, dobar smeh je osveženje u
svetu realnosti koji na trenutak zanemarimo ili nas predstava promeni,
oplemeni pa i tu realnost posmatramo kroz šarenija i smešnija sočiva.
Dimitrije: To i jeste draž naše nove predstave "Žmaarci" - da se
likovi, u ovom slučaju glumci pozorišta koje sprema novu predstavu,
stave u situacije koje su smešne jer odslikavaju životne komične odnose
naše svakodnevnice. Kako se izmaći starenju, senilnosti, nepopularnosti;
kako ostati privlačan, postati poznat i slavan; kako na vreme stići s
jednog posla na drugi; kako nasamariti protivnika - sve su to uobičajene
brige, trošenja i težnje naših svakodnevica. Ali, ono što je
jedinstveno, a to samo pozorište uspeva, jeste spojiti sve to na jedno
mesto i u isto vreme - onda nastaje urnebes.
 Vi
ste osnivači festivala koji se održava svake godine, što je veoma lepa
ideja koja je animirala i druga pozorišta da redovno spremaju predstave.
Mićko: Drago nam je da je naš početak bio motivacija i drugim
umetnicima i entuzijastima da se pokrenu i stvaraju za našu zajednicu.
Pozorište, generalno govoreći, ima zadatak da umetnički opravda
predstavu, repertoar. Osim toga, smatramo da pozorište ima ulogu širenja
virusa koji se zove pozorišni entuzijazam. Iako smo prvo srpsko zvanično
registrovano pozorište u našoj kanadskoj (i američkoj) dijaspori, imamo
sreću da nismo jedino. Naš plamičak je zapalio i druge, tako da od 2007.
godine, kada je održan prvi festival (OFSET- Otavski festival srpskih
emigrantskih teatara) sve je više novih pozorišta koja rade i žele da
učestvuju na Festivalu. Možda je u početku nekima ta manifestacija
zvučala prepotentno, ali je zamišljena kao susret i razmena, s jedne
strane, i kao jedinstveni ugođaj za publiku koja ima priliku da vidi
predstave različitih žanrova, koncepcija i pozorišinih izraza. Umetnički
dometi predstava svojom raznovrsnošću nude publici program koji gleadoca
pokrene ne samo sadržajem priča, nego i svežinom ideja, kao i snagom
energije koja zrači iz svakog izvođača. Što nas više ima, bolje za sve -
umetnike, publiku, našu kulturu, naš duhovni opstanak.
Dimitrije: Za svakog umetnika mera uspeha i izvor radosti je u
radu s drugima. Nema ništa lepše nego kada znate da postoje glumci,
reditelji, scenografi koji su se okupili oko istog projekta i sa istim
žarom stvaraju nešto što će da podele. Festivalski susreti i razmene su
dragoceni, a OFSET je festival koji se voli. Šteta što nemamo sredstava
pa da se sva pozorišta okupe na istom mestu i u isto vreme pa da možemo
da se duže i opuštenije družimo i razmenjujemo pozorišna iskustva ili da
čak napravimo zajedničku predstavu. Ali, ako dovoljno zajednički želimo,
i to će da se desi. Ako ne sada, onda će to ostvariti neki novi klinci
koji imaju 'pritku' uz koju može da se penje 'njihov paradajz" (što reče
Lane Gutović). Baštu imamo, i treba da je sadimo, zalivamo i plevimo.
Izgleda da je sve više sadnica i bićemo preserećni ako preraste u
negovanu džunglu.
Nemanja: Ne znamo kakav je situacija sa pozorištima iz Čikaga i
Toronta, ali mi iz Srpskog teatra, iako profesionalno radimo predstave,
svi to radimo bez novčane nadoknade. Sredstva koja se zarade, ako se
nešto zaradi izvođenjem predstave ili svirkom (pošto je većina glumaca i
muzički nadarena), ulažemo u novi projekat: plaćanje sale, scenografiju,
kostime… I da otputujemo u Toronto, Kičiner, Šerbruk, da podelimo našu
radost s vama.
Šta je nagrada? Pa, na licu mesta je dobijamo svaki put - aplauz.
Ivana Đorđević |
|
Oglasavanje Marketing
|
