Ko je otkrio Vaš talenat i ko Vas je najviše podržao? Kako je uopšte
počela priča vezana za karikature i ilustracije?
U vreme dok sam još studirao na beogradskoj Akademiji za primenjene
umetnosti, na grafičkom odseku, kao i sve moje kolege besomučno sam
tragao za nekim svojim specifičnim izrazom i smislom, pokušavajući sebi
da objasnim šta ja tražim na jednoj takvoj Akademiji. I tako, u tom
tumaranju nabasao sam na karikaturu kao formu koja me je najviše
intrigirala. Moj profesr Bogdan Kršić, zatim Duško Radović i na kraju
Predrag Koraksić bili su prvi kojima moram da se zahvalim za dobar vetar
u jedra.
 Da
li možete u jednostavnim potezima olovke da nam opišete taj proces
stvaranja karikature ... od ideje u glavi do realizacije na papir?
Karikatura je, koliko god izazivala smeh kod ljudi, jedan ozbiljan i na
momente težak i mukotrpan posao. Nasmejati nekoga, ili ga naterati da
misli, nije ni malo jednostavno i lako. Dakle, prva faza rada, izbor
teme i definisanje ideje je najvažniji i ponekad dug i neizvestan
angažman. Može da traje danima. Iskustvo, naravno, pomaže da se taj
proces malo ubrza, ali, sve ono što dolazi na kraju, tj sama crtačka
realizacija je zapravo lak i najslađi posao.
U kojoj meri je tehnologija (kompjuteri) olakšla Vaš rad a u kojoj mu
je oduzela ono nešto suptilno što se samo rukom može preneti na papir?
Ja spadam u one umetnike koji neprestano reže i gunđaju na ovoliko
učešće kompjutera u umetničkom stvaranju. Jednu stvar ipak ne mogu a da
ne priznam. Na planu informisanja, komunikacije i u izvesnom smislu
tehničke pomoći kod realizacije, kompjuterska tehnologija je od
nesagledive pomoći. Ja, inače, i dalje crtam isključivo rukom, na
papiru, skeniram i eventualno posle toga intervenišem u photo-shop-u.
Zašto ste se odlučili da ilustracije pravite baš za decu? Znači li to
da u je Vama ipak “preživelo” ono nešto čisto i detinjasto?
Ilustracijom za decu počeo sam da se bavim onog trenutka kada sam počeo
da dobijam sopstvenu decu. A bilo ih je dosta. Što mi je, nesumnjivo
pomogo da se opredelim za tako lepu i zahvalnu kategoriju, ali i da do
dana današnjeg zadržim u sebi nešto detinjasto, da ne kažem infantilno.
Dušan Petričić rođen je u Beogradu,
Srbija, 1946. godine. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i
dizajna Univerziteta u Beogradu, 1969. godine, u klasi profesora Bogdana
Kršića.
Tokom poslednjih nekoliko decenija redovno objavljuje svoje političke
karikature i ilustracije u najvažnijim novinama i časopisima na prostoru
bivše Jugoslavije, a od 1993. godine i u The New York Times, The Wall Street
Journal, The Toronto Star, Scientific American i mnogim drugim. Kao koautor
i/ili ilustrator on je uradio preko 30 knjiga za decu, objavljenih na
prostorima bivše Jugoslavije i severnoj Americi. Među njima su Hutchins,
Hazel and Herbert, Gail: Mattland, Annick Press, Toronto 2008; Elis,
Sarah:The Queen's Feet, Red Deer 2006; Dash, Joan: A Dangerous Engine -
Benjamin Franklin. New York, 2005; Atwood, Margaret: Bashful Bob and Doleful
Dorinda. Toronto, 2004; Atwood, Margaret: Rude Ramsay and Roaring Radishes.
Toronto, 2003; Davis, Aubrey: Bagels from Benny. Toronto, 2003; Dash, Joan:
The Longitude Prize. New York, 2000; Wynn-Jones, Tim: The Tumbledonjn Hill.
Red Deer, 1998; Shalom, Vivienne: The Color of Things. New York, 1995;
Gryski, Camilla: Let's Play. Toronto, 1995; Davis Aubrie: Bone Button
Borscht. Toronto, 1995; Radović Dušan: Priča o detinjstvu - Nikola Tesla.
1980; Ršumović Ljubivoje: Još nam samo ale fale. Beograd, 1972.
Petričić Dušan dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada za karikature i
ilustracije knjiga, u Tokiju, Amsterdamu, Beogradu, Lajpcigu, Moskvi,
Budimpešti, Ankari, Njujorku, Filadelfiji, Torontu, Montrealu i Skoplju.
Bio je profesor ilustracije i animacije na Univerzitetu u Beogradu, kao i na
koledžu Šeridan, Oukvil, Kanada.
Od 1993. godine živi u Torontu, sa suprugom Draganom Varagić i ćerkom
Mihailom. |
Da li je jedan od razloga zbog kog ste došli u Kanadu bio i taj što
Vam je omogućavala da prosperirate još više u poslu kojim se bavite...
steknete neka nova iskustva?
U Kanadu nisam došao iz bilo kakve potrebe za prosperitetom ili
traganjem za novim umetničkim prostorim i znanjima. U Kanadu sam došao
isključivo iz potrebe da svojoj porodici, deci pre svega obezbedim neku
zaštitu, otklon iz sredine koja je u tom trenutku postala opasna,
takoreći nepodnošljiva. I od tog trenutka pa nadalje stalno razmišljam o
trenutku povratka. Naravno, ne mogu da kažem da taj boravak u Kanadi
nije rezultirao jednim izuzetnim profesionalnim napretkom, pre svega
zbog mogućnosti da svoja profesionalna znanja unapređujem i proveravam
radeći za najozbiljnije novine, magazine i izdavače.
 U
kojoj meri ste morali da se prilagodite ovom "tržištu"? Radeći za
eminentne listove kao što su The New York Times Book Review, Wall Street
Journal, Scientific American koliko ste imali slobodu izražavanja,
koliko ste bili ono što jeste?
Novom tržištu sam se prilagođavao u meri koja je bila neophodna. A to,
povremeno, nije bilo ni lako ni prijatno. Čini mi se da je
prilagođavanje te vrste, ponegde i osiromašilo krajnje rezultate, ili,
kako ja to obično kažem, umesto na šest žica, počeo sam da sviram
koristeći najviše dve. U tom pogledu, moja sardanja sa New York Times-om
pokazala se najuspešniujom. Zahvaljujući cinjenici da je art direktor
NYT Book Review-a bio Steven Heller, i sam dizajner i čovek koji je imao
istančan osećaj i afinitet za evropsku kulturu i umetnost, godinama sam
radio ilustracije, takoreći bez ikakvog kompromisa. Bio sam najviše onaj
Dušan Petričić koga sam pamtio iz prethodnog života - iz Beograda.
Da li je Vaša izložba karikatura i ilustracija kao i promocija Vaše
nove knjige "Moj Toronto" na neki način završetak jednog ciklusa Vašeg
stvaralaštva?
Izložba koja se otvara 3. novembra i knjiga čija je promocija istog dana
predstavljaju neku vrstu zaokruženja moje lične priče o Torontu. Ali ne
bih još uvek bio sklon da na kraju te priče stavljam tačku. Možda je
zarez ili tri tačke preciznija formulacija.
Da li su u planu neki novi projekti… snovi, želje... nešto o čemu se
mašta?
Radim … u stvari upravo završavam još nekoliko projekata za decu, neke
knjige, postere. Uskoro bi trebalo da počnem sa novom serijom crteža za
Toronto Star, neki nastavak onoga što se doskora zvalo "Dusan's World".
I naravno, ima još nedorađenih, a dugo gajenih ideja u glavi čija će
realizacija, nadam se, ispuniti godine koje predstoje.
Ivana Đorđević
Svečano otvaranje prodajne izložbe i promocija knjige su 3. novembra
2011 od 17č.-20č.
Izložba je otovorena do 17. decembra 2011.
CAMPBELL HOUSE MUSEUM - 160 Queen St. West |
