|
Prolazim ulicom Blur i zastajem kod prodavnice "Stari grad". Znatiželjna
sam da vidim novi prostor o kome se priča po gradu. Kažu nesvakidašnje.
To me još više inspiriše - volim originalnost i poštujem istrajnost.
Pozdravljam se sa veoma ljubaznim i šarmantnim osobljem, koje znam iz
viđenja i koje je uvek veoma predusretljivo. Ponosno mi pokazuju odvojen
deo, gde se sada može popiti dobra kafa i uvek pojesti nešto ukusno,
sveže, kao iz mamine kuhinje.
Mirisi kuhinje, topla kafa i Novine u starom srpskom ambijentu.
Svojevrsni vremeplov obuzima me setnom radošću.
Sve odiše toplinom i jednostavnošću starih vremena. Drveni stolovi sa
klupama prekrivenim ćilimima, improvizovani krovovi seoskih kuća sa
narodnim nošnjama na zidovima, zvuk izvorske vode i detaljima koji
oslikavaju jednostavne živote ljudi na selu, nikog ne mogu da ne opčine.
Dobre priče uvek počinju u davna vremena, izmeštena u novu sredinu, ova
priča o Starom gradu počinje davne 2001. godine i traje do danas,
beležim je s radošću i poštovanjem.
Marina i Dušan Disić doselili su se u Toronto 1999.god. Razmišljajući o
tome šta je pametno raditi, došli su na ideju da otvore radnju sa našim
prehrambenim proizvodima.
"Kada smo došli u Toronto, postojale su samo dve naše radnje: jedna
pekara u Etobiku i druga na istoku", priča nam Dušan Disić. "Izbor robe
je bio prilično slab. Takođe smo primetili da ostale nacije imaju puno
radnji i veliki asortiman robe, čak smo nailazili i na naše proizvode u
tim radnjama. Odmah smo pristupili analizi tržišta. S obzirom da je
veliki broj naših ljudi emigrirao u Kanadu, posebno u ovaj deo, shvatili
smo da je pravi trenutak da ponudimo proizvode iz otadžbine… tako smo
spojili lepo i korisno i otvorili smo radnju i kompaniju za uvoz
proizvoda".
Kako kažu, bilo im je naporno i jako stresno. Nepoznat svet, jezička
barijera i potpuno drugačija percepcija vođenja posla ih nije
obeshrabrila. S obzirom da su imali iskustva u privatnom poslu u
Beogradu, ali u drugoj branši, bio je to novi izazov za njih, sa svim
problemima koji su pratili novodošle.
"Imali smo dvoje male dece i ušteđevinu koju smo do poslednjeg centa
uložili u Stari grad", priseća se Marina. " Opcija odustati nije
postojala. Opcija vratiti se u Beograd nije postojala. Bili smo svesni
da nema povratka i da je jedini pravac ići napred i boriti se za ono u
šta verujemo".
Zahvaljujući podršci baka, koje su na smenu dolazile iz Beograda da
čuvaju decu, kao i uz podršku tada malih, ali ozbiljnih sinova Mateje i
Andreje , koji se nisu bunili da po cele dane provode u radnji dok bake
nisu u Kanadi, išli su korak po korak, podržavajući se međusobno.
"Posao se povećavao, deca su rasla i polako počela da se uključuju u
posao, što nam je mnogo pomoglo… osećaj da možemo računati na njih je
neizmerno lep i u teškim trenucima je bio od velikog značaja i dan danas
je", kaže Marina.
"Moram da napomenem, da smo imali sreću jer smo uvek bili okruženi
dobrim i kvalitetnim radnicima, čije je učešće u našem razvoju bilo od
velike pomoći zato smo im na tome neizmerno zahvalni. Imamo zaposlene
koji su sa nama više od 10 godina, što takođe govori o Starom Gradu kao
dobrom kolektivu. Dobar tim i međusobno razumevanje se veoma bitni da bi
ste bili uspešni".
U početku bila je to mala radnja ali specifična i drugačija, kako zbog
enterijera, tako i zbog velikog izbora raznih đakonija kojih smo svi
bili nostalgično željni. Podsećala me je na piljaru iz kraja, gde smo
išli za vreme velikog odmora po užinu. Domaća atmosfera, prepoznatljive
stvari na policama, šta ćeš lepše. U sred Toronta piješ Koktu - (piće
naše mladosti), kupuješ kupus za sarmice, jedeš gibanicu, pečenje,
mlince, ćevape...
U početku cilj im je bio da otvore mali privatan biznis koji će
izdržavati četvoročlanu porodicu. Danas u njoj radi i od nje žive na
desetine porodica. Nakon par prvih meseci rada, bilo je očigledno da su
krenuli pravim putem. Bilo je sve više mušterija i sve više zahteva.
Postalo je tesno.
" Postalo je jasno da je radnja te veličine premala za svu robu koju
želimo da plasiramo, ali i za sve kupce koji su dolazili u sve većem
broju. Počeli smo da tražimo rešenje za proširenje", sa setom se seća
Marina Disić.
"Mislili smo da veću radnju možemo imati samo ako promenimo lokaciju.
Međutim, kada se sticajem okolnosti ukazao prostor do nas, dileme više
nije bilo - svi pokazatelji su upućivali na to da treba da krenemo
odlučnije u nove poduhvate. Uskoro, zid između dva prostora je bio
srušen… i taratatira… eto jednog velikog, lepog lokala od 2000sf". Hrana
se sprema svakodnevno. Već stare, poznate stvari… burek, sendviči,
pogačice, kao i noviteti, mućkalica, gulaš, sarme, specijaliteti kao
svadbarski kupus, teletina ispod sača, jagnjeća ili teleća čorbica,
rolovana mesa, ma sve prste da poližeš. Već su počele da dolaze
narudžbine za slave, rođendane i ostala veselja.
Proširenje Starog grada omogućilo je porodici Disić da krene u
zahtevnije poslovne poduhvate. Povećali su uvoz robe iz naše zemlje (krenulo
se sa uvozom i isporukom i za druge radnje), sklopili mnoge ugovore sa
najvećim proizvođačima i sa velikim entuzijazmom krenuli da žive svoje
snove.
"Ipak, za svo vreme dok smo radili na napretku naše prve radnje, naše "bebe",
ni na drugim frontovima nismo sedeli skrštenih ruku," smeju se oboje,
prisećajući se smešnih i tragi-komičnih situacija kroz koje su prolazili.
S obzirom da su oboje veoma energični i preduzimljivi ljudi, puni ideja,
kao tim nezaustavljivi, u časovima dokolice (kako ironično kažu), došli
su do spoznaje da na tržištu nema kvalitetnog bureka i ostalih pekarskih
proizvoda koji mirišu na naše podneblje. Rešili su da krenu dalje - još
jedan stepenik, još jedan zabeležen trag.
Nije prošlo puno vremena, a na uglu Dundas i High Park ulice, 2004.
svetlost dana ugledala je pekara "Solero". Pratila je celokupan imidž
tima Disić, opet osećaj i miris drevnih vremena, svaki put kada
zakoračite u pekaru. Impozantan izbor peciva i hlebova kao i svih vrsta
bureka i pita dovodi u iskušenje da makar ponekad zaronite u drvene
police sa pletenim korpama punim svega što se poželeti može.
Pekara za proizvodnju i plasman peciva, bureka, domaćih kolača,
opremljena suhomesnatim proizvodima, sirevima i kompletnim asortimanom
konzerviranih domaćih proizvoda, keksa i slatkiša, ćevapima i kajmakom,
postala je Dušanova miljenica.
Kako krene razgovor o Soleru tako njemu oči zasijaju i priči nema kraja.
Pekara parira ostalim uglednim pekarama u okolini a ima nacionalni
identitet. Kanadski srednjoškolci za vreme ručka rado odlaze na burek.
Prošle godine burek je imao i svoju prvu prezentaciju na smotri
marketinških rešenja u Humberside srednjoj školi.
"Majstori za pravnjenje bureka su stigli iz Srbije, a naš burek počeo je
da se prodaje kako u naše dve radnje, tako i u ostalim manjim radnjama
koje su prodavale robu sa našeg podneblja", kaže Dušan.
Bilo je jasno da su postali prepoznatljivi brend i ono što je najbitnije,
uspeli su da se kvalitetom, upornošću i profesionalnim radom dokažu i na
ovim prostorima u moru proizvoda koji se nude na sve strane.
Uskoro su sklopljeni ugovori sa lancima prodavnica, tako da je Solero
burek našao svoje mesto, kako na policama Hajland farme i Starski
marketima, tako i u Kvebeku, Britiš Kolumbiji, Alberti….
"Uglavnom, ljudi koji znaju šta je kvalitet, prepoznali su ga u našim
proizvodima i svojom podrškom, već godinama, nam daju "vetar u leđa", da
budemo još bolji i sveobuhvatniji," sa ponosom priča Dušan.
"I taman kad smo pomislili da je dosta, da smo sve uradili i da sada
samo treba da održavamo to što smo napravili " razdragano se ubacuje
Marina, "počeli su da se javljaju ljudi koji bi hteli da otvore
prodavnice slične našima, ali da rade pod imenom i okriljem Starog Grada
(Franšiza)".
(Ko poznaje Disiće zna, da kada oni krenu da pričaju o smirivanju i
penziji, novi projekat je na vidiku - tako je i bilo).
"Postalo nam je jasno da je Stari Grad postao brend, i to ozbiljan brend…
tako je još jedan projekat zaživeo. Rodio se "Stari grad Misisaga", sad
već treća prodavnica u malom lancu Starog grada. Sa tom prodavnicom
trenutno su pokriveni Misisaga, Etobiko i Toronto, a kako ima još
zainteresovanih ljudi za učešće u našem sistemu, verujemo da ćemo se i
dalje širiti".
Oni jednostavno ne prestaju da iznenađuju. Poštuju pravila uspešnog
poslovanja: biti prepoznatljiv, kreativan, otvoren za potrebe tržišta,
osmišljavati i dopunjavati novim sadržajima.
Još jedan projekat je završen. Još jedan zid je srušen, verovatno
poslednji na ovoj lokaciji s obzirom da sa te strane nema više lokala :…
ali sa njima nikada ne znate na koje zidove će krenuti, jer su oni
uvereni da upornošću, posvećenim radom i uz pouzdane ljude oko sebe,
nema visina koje se ne mogu dosegnuti.
Stari Grad Food Corner - novi deo u sklopu prodavnice-logični je
nastavak njihove priče. (smeju se na moje pitanje odkud sada to)
"Predhodile su mu dve stvari. Dok smo samo tiho patili i čeznuli za
dodatnim prostorom, on je u našim mislima trebao biti samo u funkciji
povećanja prodajnog dela.
Ali avaj. Za sve ove godine koliko smo ovde, shvatili smo da, za ono
kratko slobodno vreme koje nam se nekada pojavi u toku dana, nas dvoje
nemamo mesto gde možemo da predahnemo, da popijemo kafu u našem malom
carstvu. Mislim, ono, da sednemo u lepom ambijentu van kuće i uživamo",
objašnjava Dušan.
"A i da pojedemo nešto "na kašiku", dodaje Marina." I onda su se te dve
potrebe skupile u jednu ideju: velika kuhinja, profesionalni kuvar,
dobra hrana i lep ambijent. Opet smo bili mali mravi, puni ideja i elana
i rodio se Stari Grad Food Corner, mesto za druženje, mesto za uživanje
i pre svega za dobru klopu… pa zar ti treba nešto više za kratko
punjenje baterija u sred ludog radnog dana.
Mušterije su oduševljene, svaki dan dobijamo pohvale i to nam je potvrda
da smo uradili pravu" stvar".
ako traješ dugo,
ako si prepoznatljiv i uspešan,
ako to radiš sa srcem i iz duše,
to je sigurno dovoljan znak da si ostavio trag na ovim prostorima a to
je za svako poštovanje i pohvalu.
Ono što celoj priči daje posebnu draž je, da i pored silnih obaveza koje
imaju, uspevaju da izađu iz zacrtanih okvira života, uspevaju da žive
život punim plućima… putuju, druže se, imaju svoje hobije, nalaze
vremena za sebe… znaju da se još uvek smeju i raduju novom danu, ikao
nije svaki podjednako lep.
Ako jednog dana na nebu vidite ćilim i na njemu piše Stari grad, nemojte
se iznenaditi, mašite im, provozajte se jedan krug kroz seoski ambijent,
domaću hranu, predahnite i ne zaboravite odakle ste i gde ste pošli.
Ivana Đorđević
www.starigrad.ca
|
